Author: Уредник

Тражимо ревизију ССП! Не дајмо земљиштe странцима!

Поводом предстојеће седнице Народне скупштине на којој ће се разматрати усвајање законских решења о могућности продаје домаћих ораница странцима Српски сабор Заветници од Владе захтева хитно покретање поступка за ревизију Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Разлог је у томе што његова даља примена угрожава положај српског пољопривредника и прети да српску земљу у бесцење распрода страним тајкунима.

Подсећамо да је Србија крајем 2015. године већ усвојила измене Закона о пољопривредном земљишту, према којима су странци добили право на 30-годишњи закуп обрадивих површина, али без права на власништво. Сада се од нас тражи да сходно одредбама ССП-ја законом омогућимо страним физичким и правним лицима куповину плодних домаћих ораница.

Српски сабор Заветници сматра да је примена ССП-а у делу који се односи на право страних лица да стичу имовину над пољопривредним површинама увод у даље раздробљавање српске земље, деградацију српског села и развлашћивање домаћег пољопривредника. Реч је о потезу, који је крајње погубан по државне и националне интересе јер би због нагле продаје великих површина странцима знатно опала цена земљишта, што би у крајњем исходу довело и до губитка економског суверенитета.

Истичемо да ССП, чија садржина је захваљујући немару претходних власти испреговарана на штету Србије и српског сељака, представља бруталан напад на српску економију, пре свега на домаћу пољопривреду, умањујући њену конкурентност и њен развојни потенцијал. Применом ССП-ја промовише се погубан неолиберални концепт који пољопривредно земљиште као Уставом заштићени природни ресурс претвара у пуку суровину страних мултинационалних компанија, а српског домаћина у јефтину радну снагу и надничара на сопственој земљи.

Упозоравамо да је пружање законског права страним лицима да купују домаћа земљишта директан удар на локалне пољопривреднике, али и на потрошаче, јер онај ко има велику продукцију, пласираће је у иностранство, што угрожава прехрамбену сигурност земље. Опасност је и деградирање земљишта због прекомерне употребе хемијских средстава. Продаја земљишта странцима у посебно осетљивим, поготово граничним подручјима представља и ризик по националну безбедност.

Заветници у циљу заштите државних интереса и права српског сељака предлажу следеће мере:

законску забрану да странци стичу право власништва над домаћим пољопривредним земљиштем; у случају страних правних лица та забрана би била апсолутна, док би страним физичким лицима било онемогућено стицање власничких права над земљиштем од стратешког националног значаја;

– постављање додатних услова за странце-физичка лица који желе да купе земљиште у Србији, изузев земљишта од стратешког националног значаја. Приликом конкретизације тих услова угледати се на решења која су увеле поједине чланице ЕУ, што значи да странци пре куповине земље, чији обим треба да буде ограничен на највише 2 хектара, имају барем 12 година пријављеног боравка у нашој држави, да се барем 10 година професионално баве пољопривредом као и да се тај период рачуна тек од датума евентуалног приступања Србије Европској унији;

– као посебан услов предлажемо увођење захтева да одобрење на ту продају земље даје државни орган који ће морати да процени да ли је то у складу са циљевима српске аграрне политике;

– измену постојећег Закона о пољопривредном земљишту како би се закуп домаћих ораница од стране странаца са садашњих 30 ограничио на највише 10 година;

-суспензију спорних тачака ССП-ја уз званичан захтев Европској унији да се одрже нови преговори како би се адекватно заштитили легитимни интереси домаћих пољопривредника;

– да се законом одреди да право прече куповине домаћих пољопривредних земљишта има држава;

– измене Закона о приватизацији како не би долазило до ситуације да држављани и фирме из ЕУ путем процеса приватизације српских пољопривредних предузећа заобиђу законску забрану продаје домаће земље и тако фактички у свој посед добију велике површине домаћег пољопривредног земљишта

Данијел Игрец: “Србија у вртлогу бриселског дијалога – шта нам доносе нови преговори?”

Најава Александра Вучића да ће као председник републике покренути „унутрашњи дијалог“ о питању Косова и Метохије усталасала је читаву политичку јавност у Србији. Она је угледала светлост дана упоредо са изјавама Енвера Хоџаја и Хашима Тачија о неопходности уласка тзв. Косова у међународне институције и постизања „историјског споразума“ између Београда и Приштине. Споразума чије усвајање би требало да оконча бриселски процес и допринесе „помирењу између две државе и два народа“.  Овим изјавама претходила је порука председника Европског савета, Доналда Туска, да ће Београд постати члан ЕУ оног тренутка „када оконча дијалог са Приштином“.

Оправдано се поставља питање шта ће даљи бриселски преговори донети Србији?

Да ли је наставак бриселског „дијалога“ пут који ће нам отворити и последња врата за улазак у „породицу европских народа“ или је реч о путу који води у коначни губитак Косова и Метохије, што ће бити почетак нашег потпуног државног, политичког и националног суноврата?

Судећи према до сада постигнутим споразумима лако се може закључити да ће наредни разговори између Београда и Приштине наставити да се крећу изразито антисрпским током.

Подсетимо се укратко шта нам је то донео пакет већ постојећих бриселских споразума:

1.) Признато је постојање Устава и закона тзв. Косова.

2.) Бриселски договори означили су почетак гашења и повлачења институција државе Србије са Косова и Метохије.

3.) Приштина је добила отворена врата за улазак у међународне организације регионалног карактера и могућност да у међународним односима користи своје „државне симболе“ – косовски грб и заставу.

4.) Као важећа на територији јужне српске покрајине призната су лична документа и универзитетске дипломе које издају сепаратистичке косовске институције.

5.) Створени су услови за узурпацију српске државне имовине на КиМ од стране приштинске парадржавне творевине што тзв. Косово користи како би присвојило комплетно власништво над најважнијим српским стратешким ресурсима попут Трепче и Газивода.

Као што видимо читав досадашњи преговарачки процес резултирао је озбиљним нарушавањем српског суверенитета и територијалног интегритета и ерозијом права Срба у јужној покрајини. Ако употребимо вокабулар међународног јавног права можемо рећи да је Београд са својим досадашњим поступцима признао Приштини фактичку власт на територији КиМ и одређене атрибуте државности што све поприма елементе де факто признања косовске независности.

Процес бриселских преговора није био (нити ће икада бити) замишљен као прави дијалог у коме две стране међусобним попуштањем долазе до обострано прихватљивог решења. Напротив, он је заснован као средство притискања на Србију да беспоговорно прихвати све једнострано наметнуте уступке у корист Албанаца, а да заузврат не добије ништа, осим магловитих обећања о чланству у политички и економски ионако већ руинираној ЕУ.

Evropska-Unija-Srbija-pesnica

Првим Бриселским споразумом Приштина је добила опасно много. Закорачила је на пут међународне афирмације своје једнострано проглашене независности, изнудила је од Београда сагласност да на територији јужне српске покрајине успостави свој уставно-правни поредак, своје кривично законодавство и своје судове. Док је Приштина уз снажну подршку Вашингтона и Брисела корак по корак заокруживала своју на етничком чишћењу и злочинима стварану „државност“ Београд је, опијен „европским сном„, прихватао услове и ултиматуме који су му стизали из кабинета Кетрин Ештон и Федерике Могерини.

Сада је дошао тренутак да се западни пројекат независног Косова приведе крају. Суочене са све већим јачањем руског и кинеског утицаја на Балкану који угрожава њихове позиције у региону земље – покровитељи косовске независности процениле су да време не ради за њих па одлучиле да забију и последњи ексер у ковчег српске државности на Косову и Метохији. Тзв. Косову је сада потребно обезбедити пун међународни капацитет, признати својство пуноправног субјекта међународног права и легитимизовати његову „државност“ на највишем интернационалном нивоу – у систему Уједињених нација. Управо то ће бити и суштина новог „Бриселског споразума 2“ који ће се у наредним месецима сигурно наћи на европском преговарачком столу пред Београдом.

Управо нам изјаве Тачија, Хоџаја и Туска показују трасу којом ће се кретати даљи преговори између Србије и ЕУ када су у питању поглавље 35 и „статус“ Косова и Метохије. Оне означавају улазак у завршну фазу „пројекта независног Косова“, фазу (међународне) афирмације косовске независности и српског (и де јуре) прихватања Приштине као суверене државе. Онако помпезно најављиван „историјски споразум“ само је параван иза којег се крије један правно обавезујући договор чије потписивање је кључни услов даљег кретања наше државе ка ЕУ. Није потребно да у њему Србија експлицитно призна независност тзв. Косова. Довољно је већ да он буде конципиран на тај начин да се Београд сагласи са уласком Приштине у све међународне институције, а нарочито са њеним чланством у УНЕСКО-у и Уједињеним нацијама.

У ту сврху ЕУ би могла да се послужи тзв. палестинског, украјинско-белоруског или пак модела „две Немачке„. Према првом моделу Приштина би, без изричитог српског признања, могла да добије столицу у УН са статусом државе нечланице-посматрача. Такав положај би јој по узору на Палестину пружио право да учествује у општим расправама органа УН, право да поставља процедурална питања, па чак и ограничену могућност учешћа њених представника у стручним телима Савета безбедности. Сетимо се само да је захваљујући добијању овог статуса Палестина у врло кратком времену постала чланица разнх агенција УН, Међународног суда правде у Хагу као и уговорна страна Римског статута о оснивању Међународног кривичног суда. Слично може да се деси и са Приштином која би тако лако могла да уђе у све важније међународне институције, од Интерпола па све до НАТО пакта.

Додатна опција за косовски улазак у УН је већ поменути модел чланства Белорусије и Украјине. Ове две државе су још као саставни делови Совјетског савеза имале сопствену столицу у УН, иако су на папиру биле федералне јединице у оквиру СССР-а.

velika-albanija1-640x458

Овде је важно истаћи улогу Резолуције 12 44 која представља озбиљну кост у грлу западних земаља. Наиме, све док она постоји као важећи акт међународног права са највишим ауторитетом и обавезујућом природом тзв. Косово нема ни најмању шансу да добије столицу у УН. Једини начин да се то ипак деси је да се Србија сама одрекне гаранција које јој пружа Резолуција 12 44 у погледу заштите њеног суверенитета и територијалне целовитости.

Према Повељи УН чланица ове организације може бити само ентитет који испуњава следеће услове:

а) да је реч о држави

б) да је та држава мирољубива, тј. да води мирољубиву политику

ц) да се одлука о чланству донесе гласањем у Генералној скупштини уз претходну сагласност Савета безбедности.

Када је у питању тзв. Косово јасно је да оно не може да испуни ни један од поменута три услова. Нити је реч о држави, нити се политика тамошњих власти може окарактерисати као мирољубива, имајући у виду пораст иредентистичких тенденција, усмерених на насилну промену граница и буђење великоалбанских претензија.

Тзв. Косово могло би да испуни услов „државности“ тек када би се и сама матична држава, од које се оно одвојило, сагласила са тиме да га третира као државу. У случају да Србија призна Приштини право на учлањење у УН онда би и друге државе, вођене управо аргументом да је матична држава прихватила одвајање дела своје територије, гласале за пријем тзв. Косова у УН, јер би почеле да га третирају као државу.

Сагласност Србије да омогући тзв. Косову чланство у УН отвара и питање трећег услова, тј. претходне сагласности Савета безбедности на ту одлуку. Русија и Кина никада не би прихватиле пријем Приштине јер су оне чврсто опредељене за поштовање Резолуције 12 44. Али, баш уколико би се сама Србија као титулар те резолуције одрекла њеног садржаја (што би се постигло признавањем права Косова на чланство у УН) онда би се створили и услови за промену ставова у самом Савету безбедности. Маневарски простор Москве и Пекинга био би знатно сужен.

Српско признање међународног субјективитета тзв. Косову ствара услове за преиспитивање позиција Русије и Кине и отвара врата доношењу нове Резолуције, која би уважила ново стање на терену. То би последично довело до тога да тзв. Косово испуни и трећи услов за чланство у УН, да добије и сагласност СБ.

Такав уступак Србије би се према важећем међународном праву третирао као прећутно формално признање лажне косовске државе. Са тим потезом ми би зацементирали предају КиМ у руке Шиптара, а у воду би пали сви аргументи које данас имамо у корист одбране нашег суверенитета и територијалног интегритета у јужној покрајини. Запад би добио до сада најмоћније дипломатско средство за даље уцењивање и притискање Србије. У таквим околностима промена државног Устава била би само питање времена.

Очигледно је шта ће тиме добити косовско-метохијски Албанци и њихови спонзори. Први добијају државу у пуном смислу те речи, а други добијају тапију на „историјску истину“ и легитимизацију свега што су нам радили од почетка 90-тих до данас. Поставља се питање а шта Србија добија у свему томе? Одговор је јасан: једно велико ништа. Само дугорочан и дефинитиван пораз. Од српског суверенитета остала би само празна љуштура, а наши изгледи за обнову државности у јужној покрајини постали би минимални, скоро па никакви.

Када Београд ради пуноправног „партнерства“ са Бриселом пристане да једну злочиначку, сепаратистичку творевину третира равноправним актером међународних односа и суседном државом Приштина ће имати широм отворене руке да скроз одустане од свих (макар то били и минимални) захтева српске стране. Терористичка творевина преко ноћи би добила своју војску, која би се са лакоћом интегрисала у машинерију НАТО пакта, заувек би сахранила Споразум о Заједници српских општина, добила би легитимитет да трајно конфискује српску државну имовину и легализује је као своју, а да о правима српског народа у јужној покрајини и не причамо. Она ни до сада нису била поштована, а у случају српског признања Приштине Срби на КиМ постали би „унутрашње питање Косова“, мета новог шиптарског „блицкрига“, нових погрома и етничког чишћења.

Несумњиво је да залагање Запада да Београд што пре прихвати „косовску реалност“ и стави тачку на статус Косова и Метохије има своју ширу, геополитичку димензију.

Нова геостратешка конфигурација Балкана која се назире отварањем кинеског „пута свиле“, васкрсењем „турског тока“, капиталног енергетског пројекта Москве и Анкаре, као и све већом привредном, саобраћајном и безбедносном сарадњом Београда са Пекингом и земљама које геостратешки гравитирају ка Русији угрожава западну визију Балкана као региона на којем мора да царује антисрпски и антируски поредак. Због тога атлантистички центри моћи убрзавају процес заокруживања косовске независности, покушавају да успоставе институционалну, политички и економски чврсту осовину на релацији Тирана-Приштина-Сарајево преко које желе да изолују Србију и опструишу даљи продор Русије и Кине у овај део Старог континента.

У закључку…

Да се разумемо. Нису разговори погрешна ствар, нама је и потребан општи, свенародни договор око КиМ. Али право питање гласи шта ће бити садржај тих разговора? Нама не требају разговори о „будућем статусу“ Косова и Метохије јер је ту одлуку српски народ донео већ 1389, а потврдио 1912. и 1989. године.

Нама требају разговори о начину како ту одлуку дугорочно да остваримо, како Косово и Метохију да сачувамо у државном оквиру Србије. Нама је у стратешком интересу да сачувамо Резолуцију 12 44 јер је она осим највишег гаранта неповредивости наших граница и веома важан међународни инструмент за очување регионалне стабилности, интегритета међународног права у целини, а уједно и одраз најважнијег принципа савременог међународног поретка – суверене једнакости држава.

Нама је потребан прекид са политиком подилажења западним захтевима и окретање ка стратешкој заштити српских државних и националних интереса. Нама је потребна кичма, потребна нам је јасна визија слободне и суверене Србије, суштинска државотворна позиција и прекид са политиком трулих компромиса. Суверенитет је нешто о чему нема преговора. Србија мора Албанцима и њиховим западним спонзорима да стави до знања да пристаје само на суштинску аутономију и то искључиво ону која је договорена у оквирима Уједињених нација и потврђена од стране Савета безбедности као њеног најважнијег органа.

Није инсистирање на српском Косову и Метохији разлог наших „историјских пораза“ нити је „одбацивање косовског терета“ наша улазна карта на обећани европски брод, јер тај брод већ убрзано плови ка леденом брегу. Ако сада, када са тог брода сви беже главом без обзира, ми одлучимо да предајом Косова и Метохије купимо своје место на бриселском Титанику, знајмо да ћемо уместо „у светлој будућности“ завршити на мрачном дну атлантистичког океана.

Није очување Косова и Метохије наша заблуда нити разлог наших историјских тумарања. Главни узрок наших сталних пораза лежи у погрешном, површном и несистематском приступу српском националном питању, мањку јасне и кохерентне државотворне политике и одсуству свести да је одрицање од Косова и Метохије почетак краја Срба као нације и Србије као државе.

Данас од нас траже да ставимо тачку на Косово и Метохију. Сутра ће то исто тражити и за Републику Српску. Па Рашку. Онда ће доћи ред и на Војводину. Све ће им то поћи за руком ако будемо наставили да се понашамо као гуске у магли и да уместо своје реалности бирамо њихову „реалност“.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Данијел Игрец

ГО Заветници

ЕУ оптужује Кину за корупцију у Србији, а ћути о Фијату и пљачкашким приватизацијама!

18698266_10211893473269712_7845294696605753035_n

Председник Српског сабора Заветници, Стефан Стаменковски реаговао је поводом анализе Института за безбедносна истраживања Европске уније у којој се тврди да кинеске инвестиције у Западни Балкан, па и у Србију, ‘подстичу корупцију’, због чега је могуће да Брисел блокира преговоре са Београдом.

Он је поручио да дотични извештај Института за безбедносна истраживања ЕУ показује сву пакост бриселске бирократије према успеху српско-кинеске сарадње.

“Интересантно како је Брисел водио истрагу против смедеревског „Хестила” који бележи одличан успех без икакве државне помоћи, а никада није покренуо поступак због сумњивих субвенција „Фијату” и  пореским олакшицама које је овај европски произвођач аутомобила добио у Србији. Да и не помињем како се слични гласови забринутости због корупције нису могли чути из европских институција током пљачкашке приватизације вршене по ,,европским стандардима”.

Јасно је да је овде на делу покушај дискредитовања кинеског присуства јер оно доприноси економској независности Србије и показује да је мантра ,,Европа нема алтернативу” у потпуности неодржива. Србија не сме да подлегне под таквим притисцима, јер ако је нешто девастирало српску привреду то је Споразум о стабилизацији и придруживању и либерализација тржишта. Имамо шансу да као држава искористимо централно место у Европи на кинеском „путу свиле“.“, поручио је Стаменковски.

 

Информативна служба Српског сабора Заветници

Заветници Лајковац позивају одборнике да се одрекну дневница!

Лајковачки Заветници упутили су допис председнику Андрији Живковићу, са предлогом да се на свакој наредној седници Скупштине општине одборници одрекну дневница, у циљу солидарне помоћи.

Уједно, Заветници позивају и чланове Општинског већа и све који обављају јавне функције, а чланови су општинских одбора, одбора јавних предузећа, да се одрекну новчане надокнаде, како би се тај новац преусмерио за санацију крова зграде недавно оштећене у пожару.

“Одрицање од новчане надокнаде за обављање јавних функција у општини је предизборно обећање свих политичких чинилаца. То обећање је долазило из редова и власти и опозиције и на основу тога су задобили поверење грађана наше општине”, истичу представници Заветника у Лајковцу.

Лајковачки Заветници их овај пут подсећају на обећање дато народу и позивају пре свега одборнике у Скупштини општине Лајковац, чланове Општинског већа, чланове одбора јавних предузећа, чланове Скупштиских одбора, да то обећање и испуне. “Ако су знали да обећају, нека то и испуне”, кажу лајковачки Заветници.

Данијел Игрец: “Пут у ЕУ води преко признања косовске независности!”

Протекла седмица остаће, поред неподношљивих јулских врућина, упамћена и по„судбоносном“ питању које је Александар Вучић упутио званичном Бриселу, тако додатно угрејавши већ ионако узаврелу политичку атмосферу у држави. Питању које је одјекнуло у медијском и политичком животу Србије, а свој одговор добило током сусрета српског шефа државе са председником Европског савета Доналдом Туском.

„Када ће Србија постати чланица ЕУ?“. Кратко и јасно питање, предочено човеку који важи за неформалног шефа европске аутократске наддржаве. Човеку од којег су грађани Србије очекивали да им каже да ли ће после толиких година уцена, мрцварења и понижења, после небројаног броја услова коначно наћи своје место у „просперитетној и напредној ЕУ“? Да им коначно обзнани тачан датум уласка у од стране прозападних елита у Србији толико промовисану и хваљену „породицу европских народа“.

Одговор Доналда Туска био је исто тако кратак и јасан као и питање његовог госта, Александра Вучића. Одговор Доналда Туска био је хладан и суров, типичан антисрпски, својствен западној политици цинизма и двоструких аршина. Док се грлио са својим српским колегом овај заступник антидемократске, бирократизоване, у економским и безбедносним тешкоћама грцајуће ЕУ, поручио је Београду: „Чланство у ЕУ добићете одмах по окончању дијалога са Приштином!“.

Овакав став председника Европског савета изазвао је различите реакције у Србији. Неки су му се чудили, неки га хвалили, а неки кудили, али свима треба да буде недвосмислено јасна једна ствар. Доналд Туск је својим одговором само обелоданио оно о чему се већ месецима, годинама тихо прича по бриселским ходницима и кулоарима, а што је „услов свих услова“ за пријем Србије у „европску породицу народа“ – признању независности тзв. Косова.

Само неколико дана након овог сусрета који је поново потврдио да се Брисел према нама опходи као према трећеразредној колонији, свој глас су подигли и представници самопроглашених институција у Приштини, Енвер Хоџај и Хашим Тачи. Овај сепаратистички двојац пожурио је да потврди наводе Доналда Туска о неопходности српског признања лажне косовске државе, најављујући постизање „историјског споразума“ између Београда и Приштине као и убрзано учлањење тзв. Косова у све важније међународне организације.

„Време је да се Србија ослободи косовског терета како би што пре постала пуноправна чланица заједнице европских народа. Признање косовске реалности је сигуран пут Србије у ЕУ“, констатовао је кољач српске нејачи, ратни злочинац, тзв. косовски председник у интервјуу за српску агенцију Тањуг. Само дан пре тога „министар дипломатије“ терористичке парадржаве најавио је да се Приштина налази на сигурном путу ка чланству у Интерполу и УНЕСКО-у.

Сваком иоле озбиљном аналитичару и посматрачу политичких прилика на Балкану је јасно да Тачи и Хоџај нису самоиницијативно послали овакве поруке Београду и српској јавности. Као доказане марионете Запада њих двојица су само потврдили опште познату чињеницу да су гласноговорници атлантистичких структура и њихове политике распарчавања српске државе. Њихове изјаве служе како би се извршио додатан притисак на Београд да одустане од своје јужне покрајине и убрза процес њеног издвајања из државно-правног и уставног поретка Републике Србије.

Изјаве Тачија и Хоџаја нам показују трасу којом ће се кретати даљи преговори између Србије и ЕУ када су у питању поглавље 35 и „статус“ Косова и Метохије. Оне означавају улазак у завршну фазу „пројекта независног Косова“, фазу (међународне) афирмације косовске независности и српског (и де јуре) прихватања Приштине као суверене државе.

Оне нам откривају следеће кораке које ће ЕУ предузимати у наставку бриселских преговора Београда и Приштине. Прва етапа биће промена самог формата „дијалога“; као што је и најављено из кабинета Федерике Могерини он ће се подићи на виши, председнички ниво како би се брже постизали и спроводили (Србији једнострано наметнути) „споразуми“. Тако ће се у наредним месецима на европском преговарачком столу пред Београдом сасвим сигурно наћи и текст „коначног, свеобухватног, историјског споразума“, чијим усвајањем би требао да се оконча бриселски процес и постигне „помирење између две државе и два народа“.

Иза ових слаткоречивих дипломатских фраза и термина које вешто користе Брисел и Приштина крије се заправо нова замка за Београд. Овако помпезно најављиван „историјски споразум“ само је параван иза којег се крије један правно обавезујући договор чије потписивање је кључни услов даљег кретања наше државе ка ЕУ. Није потребно да у њему Србија експлицитно призна независност тзв. Косова. Довољно је већ да он буде конципиран на тај начин да се Београд сагласи са уласком Приштине у све међународне институције, а нарочито њеним чланством у Уједињеним нацијама. Такав уступак Србије би се према важећем међународном праву третирао као њено коначно одрицање од Резолуције 12 44, а тиме и прећутно формално признање лажне косовске државе. Са таквим потезом ми би зацементирали предају КиМ у руке Шиптара, а у воду би пали сви аргументи које данас имамо у корист одбране нашег суверенитета и територијалног интегритета на КиМ. Запад би добио до сада најмоћније дипломатско средство за даље уцењивање и притискање Србије. У таквим околностима промена државног Устава била би само питање времена.

Многи еврофанатици би овакву прогнозу наредних догађаја описали као „еврофобично размишљање“, проистекло из неспремности Србије да се ослободи „косовског терета“ и одбаци „мрачне снове“ како би закорачила у „светлу европску стварност“. Али ово нису никакви мрачни снови. Ово је сасвим реалан, црни сценарио који ће задесити Србију ако (на срећу пете и шесте колоне) настави да се креће путем антисрпске европске стварности. Доналд Туск је приликом сусрета са Вучићем истакао „посвећеност Београда ЕУ“ и није се устручавао да позове Србију да тој посвећености „уследе и конкретне акције“.

Када Србија ради пуноправног „партнерства“ са Бриселом пристане да једну злочиначку, сепаратистичку творевину третира за пуноправни субјекат међународних односа, за државу и за свог „најближег комшију“ Приштина ће имати широм отворене руке да скроз одустане од свих (макар то били и минимални) захтева српске стране. Терористичка творевина преко ноћи би добила своју војску, заувек сахранила Споразум о Заједници српских општина, добила легитимитет да трајно конфискује српску државну имовину и легализује је као своју, а да о правима српског народа у јужној покрајини и не причамо. Она ни до сада нису била поштована, а у случају српског признања Приштине Срби на КиМ постали би „унутрашње питање Косова“, мета новог шиптарског „блицкрига“, нових погрома и етничког чишћења.

Несумњиво је да ставови ЕУ по питању односа Србије према својој јужној покрајини имају ширу, геополитичку димензију. Они служе у сврху дисциплиновања Србије и држања Београда на ланцу евроатлантских интеграција све док се у потпуности не елиминише сваки, па и најмањи наговештај државотворне политике и избрише последњи траг руско-кинеског стратешког присуства у региону. Нова геополитичка конфигурација Балкана која се назире отварањем кинеског „пута свиле“, васкрсењем „турског тока“, капиталног енергетског пројекта Москве и Анкаре, као и све већом привредном, саобраћајном и безбедносном сарадњом Београда са Пекингом и земљама које геостратешки гравитирају ка Русији угрожава западну визију Балкана као региона на којем мора да царује антисрпски и антируски поредак. Због тога атлантистички центри моћи убрзавају процес заокруживања косовске независности, покушавају да успоставе институционалну, политички и економски чврсту осовину на релацији Тирана-Приштина-Сарајево преко које желе да изолују Србију и опструишу даљи продор Русије и Кине у овај део Старог континента.

Шта нам је чинити?

Србија мора поруку Доналда Туска да схвати као отрежњење. ЕУ је ствар прошлости. Бриселу не би било довољно ни када би од нас остао само београдски пашалук. И тада би тражио додатне уступке. Политика „и Косово и ЕУ“ сада је дефинитивно пала у воду. Видимо да обоје не може, јер је реч о два супротна политичка пола која се искључују. Београд се налази на средини реке и мора да одлучи ка којем брегу ће запливати; ка српском на којем ће се борити за очување КиМ или ка европском на којем ће изгубити своју јужну покрајину.

Пред нас се заиста поставља питање хоћемо ли или нећемо бити држава. Владајућа гарнитура мора да разреши ту „хамлетовску дилему“ оличену у избору „или Косово или Брисел“. У томе мора да покаже јасан државотворни став и следи вољу српског народа чија одлука је већ одавно позната. Одлука за српско Косово и Метохију!

Председник Вучић увек истиче како смо ми једна „суверена држава која сама доноси своје одлуке“. Сада је време да докажемо то. Кажимо јасно Бриселу да Србија никада и ни за шта неће признати тзв. Косово!

Ако смо самостални, учинићемо то.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Данијел Игрец

ГО Заветника

ВИДОВДАН

Данијел Игрец: “Деконструкција сребреничких лажи”

Прошао је још један 11. јул. Још један дан који је посвећен обележавању и величању лажи, а не истине. Још један датум који се у западним уџбеницима историје помиње као „датум највећег ратног злочина у Европи након Другог светског рата“, а не као датум ослобођења и одбране једног народа од најезде исламског фундаментализма.

Сваке године на тај дан у Поточаре се слије читава булумента западних амбасадора, њихових политичких марионета из Сарајева и представника прозападног цивилног сектора из БиХ и региона, а странице глобалистичких мејнстрим медија преплаве чланци о „сребреничком масакру“ из којих провејава само једна, у западним кухињама конструисана теза – теза о „несумњивој српској кривици“ за наводни геноцид над муслиманима у Сребреници.

На скупу који је најмање посвећен жаљењу за сребреничким жртвама, а највише афирмацији Срба као геноцидног народа, раме уз раме са представницима најплаћенијих западних НВО сваке године стоје и поједини политичари из Србије. Они који су стални гости британске и америчке амбасаде у Београду, који са званичницима Стејт департмента ручају по луксузним београдским ресторанима, који су бригу о српским интересима одавно заменили коферима пуним америчких долара и бриселских еура.

Тако окупљени, оплакујући међу „мртвима“ и оне који нису мртви, оне који живе хиљадама километара далеко од Сребренице и оне који су се налазили у редовима злочиначких формација Насера Орића, шаљу нам заједничку поруку да су Срби народ бандита и агресора. Народ који је своју државност западно од Дрине градио злочинима и саградио геноцидом. Народ чија „великосрпска политика“ је била окидач свих погибија и несрећа у региону. Народ у чијој наметнутој кривици желе да сакрију све своје трагове умешаности у крваве сукобе на Балкану, чији идеолози и подстрекачи су били само и управо они.

Више од две деценије Запад се свим силама труди да Србима пришије етикету геноцидности, наше политичке и војне представнике прикаже као окрутне касапине, а политику Србије са краја 20. века као нацистичку.

Bosnians mourn over coffins of newly identified victims of the 1995 Srebrenica massacre during the preparation for a mass burial at the Potocari memorial cemetery near Srebrenica on July 10, 2010. More than 775 bodies found in mass grave sites in eastern Bosnia will be reburied on 15th anniversary of the Srebrenica massacre. Nearly 8,000 men and boys from the enclave were captured and systematically killed by Bosnian Serb forces in the days after the fall of Srebrenica on July 11, 1995. The victims were shot and interred in mass graves, then reburied haphazardly later in more than 70 sites in a bid to cover up the evidence.    AFP PHOTO / DIMITAR DILKOFF (Photo credit should read DIMITAR DILKOFF/AFP/Getty Images)

Сви они за које су нас домаћи прозападни политичари убеђивали да су наши „пријатељи и савезници“ покушавали су да нам наметну одговорност за распад Југославије и аутошовинизам као врховну националну и политичку идеологију; да у српско друштво усаде осећај кривице, да Срби замрзе сами себе, одбаце своју историју, а своје победе претворе у поразе. У ту сврху им и дан данас служи комеморација у Поточарима као вид психолошког притиска и пропагандног рата против Србије и српског народа.

Све наше жртве они су проглашавали за фикцију, а муслиманске сакрализовали и њихов број намерно преувеличавали како би стекли легитимитет за сталне нападе на Србију. Тако је створен „сребренички мит“; мит који од жртве прави злочинца, а од злочинца жртву. Мит који жели да обесмисли и делегитимише борбу српског народа за слободу и представи је као етничко чишћење и злочин против човечности.

У одржавање тог мита уложено је на стотине и стотине хиљада еура страних донација, у његову промоцију упрегнута је читава машинерија невладиних организација и медија под тактирком атлантистичких центара моћи. Помоћу низа отворено антисрпских активности Жена у црном, Иницијативе младих за људска права, Фонда за хуманитарно право и осталих сабирних центара другосрбијанаца Запад годинама промовише сребренички пројекат, преко њега и даље уздижући култ жртве и страдања муслиманског становништва, док се на другој страни ствара мит о Србима као јединим агресорима.

У ту сврху српском народу се смишљено намеће неколико „сребреничких догми„, које није дозвољено оспоравати и у чију истинитост није дозвољено сумњати, већ се оне прихватају као „једина и коначна истина„. Сребреница тако бива ван домашаја критичке мисли, јер се свако постављање сувишних питања на ову тему осуђује као најгнуснија јерес, а у последње време и као тешко кривично дело.

Погледајмо које су то „догме“ и зашто је реч о бруталним лажима без утемељења у историјским чињеницама:

1.) „У Сребреници је убијено више од 8 хиљада Муслимана.“

Прва и највећа сребреничка лаж је број наводно побијених жртава, који још није коначно утврђен, али се као неоспорива чињеница прихвата да се ради о преко 8 хиљада мучки стрељаних муслиманских мушкараца и дечака. На Меморијалу у Поточарима записан је број „8.372…“ који треба да представља укупан број сребреничких жртава, али се признаје да тај број укључује и оне који се још воде као нестали, што значи да о њиховој судбини ништа тачно није утврђено, а три тачке после овог броја треба да значе да број није коначан. Поставља се логично питање како се за нестале може тврдити да су „жртве геноцида“ ако на њима није извршена обдукција и ако се још увек не зна да ли су сви „нестали“ мртви?

Бројку од „8.372“ многи су довели у питање, међу њима чак и поједини бошњачки званичници. Мирсад Токача, директор Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је досад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава“ налази чак 500 живих Сребреничана, док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима и у друго време, а не у периоду наводног геноцида, јула 1995. године. Директор Меморијалног центра у Поточарима, Мерсед Смајловић, такође је изнео да се на списковима налазе и имена 50 особа које су страдале још 1992. године, а које су у блиском сродству са онима који се воде као жртве стрељања. Да се међу сахрањенима у Поточарима налазе и они који су у енклави Сребреница умрли или погинули у борбеним дејствима још пре јула 1995. године потврђује нам и сам Насер Орић који у својој књизи „Сребреница свједочи и оптужује“ набраја 1.333 борца од пре 11. јула 1995. по имену и месту и датуму смрти. Са обзиром на присутну манипулацију бројем жртава оправдано је могуће тврдити да се и њихови остаци налазе помешани са жртвама „геноцида“ у Сребреници.

srebrenica3-4654

Американац Филип Корвин, највиши цивилни представник УН у БиХ у јулу 1995. године, тврдио је, све до своје смрти 2010. године, да је у Сребреници убијено „око 700 босанских муслимана„. Корвин истиче да је разлика између тог броја (700 особа) и броја од 8 хиљада који се стално пропагира искључиво политичка. Његову изјаву потврђују нам и форензички докази самог Хашког трибунала који подржавају бројку од око 700 – 800 стрељаних.

У овом контексту је неопходно поменути и 28. дивизију Армије БиХ која је у нападима на снаге Војске Републике Српске током пробоја из сребреничке енклаве изгубила између 3 и 4 хиљаде својих оружаних припадника. Према међународном праву оружаних сукоба они су били легитимне војне метежртве ратних дејстава, па према томе у њиховом случају није дошло до кршења Женевске конвенције. Велики број ископаних тела за која се тврди да су „жртве геноцида“ нађен је управо на локалитетима где су се одвијале борбе српских и муслиманских снага за време пробоја. Скандалозно је да се легитимне жртве ратних дејстава олако и некритички сврставају међу „жртве сребреничког масакра“ само да би се вештачки одржала напумпана бројка од „преко 8 хиљада жртава„.

Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном сведочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида у Сребреници налазе и имена најмање 800 припадника злочиначке Армије БиХ.

Од 8. 000 наводних сребреничких жртава, за многе од њих постоје и подаци да су гласали на изборима након 1996. године, док многи и дан данас живе по Европи и Америци.

Такође је важно истаћи и да у самим пресудама Хашког суда број жртава није са сигурношћу утврђен већ он варира од случаја до случаја. У некима од њих он превазилази бројку од 8 хиљада, опет у другима констатује се да број жртва није са сигурношћу утврђен, али „се очекује“ да ће он у коначном исходу надмашити бројку од 8 хиљада стрељаних. Примера ради, у пресуди генералу Крстићу Хаг је записао да су српске снаге“погубиле између 7 и 8 хиљада заробљеника“ док је у пресуди генералу Толимиру тај број смањен за око трећину, на 4. 970.

Суд је озбиљне пропусте начинио и приликом оцене ДНК доказа. У пресуди потпуковнику Поповићу судско веће наводи да је помоћу ДНК узорака идентификовано „5.336“ жртава, намерно не желећи да образложи да доказна метода помоћу ДНК служи једино за идентификацију посмртних остатака, док је за одређивање узрока и времена смрти као кључних релевантних чињеница у поступку она потпуно неупотребљива. Тако је могуће закључити да се међу тих „5.336 жртава геноцида“ налазе како они који су погинули током борбе, што их сврстава међу легитимне војне мете, а не жртве, тако и они који су умрли природном смрћу неколико година пре и после наводног сребреничког масакра. Нема сумње да је Хашки суд на овај начин злоупотребио ДНК узорке у сврху некритичког прихватања унапред одређеног броја муслиманских жртава у Сребреници.

Овакво поступање једног међународног суда у најмању руку је скандалозно и противречи свим начелима законитог кривичног поступка и постулатима правичног суђења. Оваква нагађања, неоснована предвиђања о „коначном броју жртава“ и играње бројкама указују на суштинску непоузданост Хашког суда, отварају питање легитимитета његових пресуда и указују на његову активну улогу у конструкцији „сребреничког мита„.

2.) „У Сребреници се десио геноцид над Муслиманима. У Хашком трибуналу је ван разумне сумње доказана индивидуална кривична одговорност великог броја припадника српских оружаних формација и политичких институција. „

Друга сребреничка лаж је лаж о постојању геноцида. Иако је 2007. године Међународни суд правде утврдио да дешавања у Сребреници из јула 1995. године попримају карактеристике геноцида, а ту констатацију у своје пресуде преузео и Хашки трибунал за бившу Југославију неопходно је истаћи да ни једног момента нису постојали (и не постоје) докази да је политички и војни врх Републике Српске (а камоли Србије) икада имао намеру односно унапред осмишљен план систематске ликвидације босанских Муслимана са циљем њиховог физичког истребљења. Та намера је суштински елемент дефиниције геноцида према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, доказ њеног постојања је conditio sine qua non за саму тврдњу да се геноцид заиста и десио.

Анализом кључних хашких пресуда долазимо до закључка да је теза о постојању геноцидне намере руководства Републике Српске производ политички мотивисаних поступака, мноштва лажираних доказа, плаћених сведока и безочне манипулације чињеницама. Док у пресуди генералу Крстићу суд постојање геноцидне намере изводи из „чињенице“ да је у Сребреници стрељано преко 8 хиљада Муслимана, што је „квантитативно знатан број“ који указује на геноцид, у пресуди генералу Толимиру број жртава више није битан критеријум, већ се сада све своди на питање да ли је број стрељаних особа „утицао на способност групе као целине да преживи“. Суд у том случају утврђује да је одговор на дато питање афирмативан.

Јасно је да се овде ради о вештој манипулацији и правним формулацијама које немају свој основ у објективним доказима, а чији једини циљ је да се на сваки начин конструише „удружени злочиначки подухват“ и оправда теза о српској кривици за геноцид. Штавише, суд читаву своју причу о наводном удруженом злочиначком подухвату од стране политичког и војног врха Републике Српске и плану масовног истребљења Муслимана Сребренице заснива на једном једином, крајње контроверзном сведочењу Дражена Ердемовића. Оно обилује читавим низом контрадикторности и у толикој је мери спорно да не може бити ваљан и суштински доказ.

Дражен Ердемовић био је припадник 10. диверзантског одреда војске Републике Српске, мултинационалне јединице која се углавном састојала од страних плаћеника и агената западних служби. Тај одред је био у свом деловању у великој мери независан и није био под фактичком контролом војног врха Републике Српске. Стрељања заробљеника у Брањеву и Пилици за која се терете припадници тог одреда била су резултат самосталне одлуке његових припадника, а не командног штаба Војске РС на челу са генералом Ратком Младићем. Тврдње које је током свог саслушања изнео Ердемовић, а које се тичу броја стрељаних заробљеника, начина њиховог погубљења и питања ко је издао наређење застрељање, су у толикој мери нејасне и неподупрте чврстим доказима да их суд нипошто није смео оценити као релевантне и валидне за доношење својих пресуда. Очигледно је једини циљ како Тужилаштва тако и судског већа био тај да се српски врховни војни заповедник, генерал Ратко Младић, на сваки начин доведе у што директнију везу са наручивањем злочина.

Осим саслушања једног опортунисте и политичког калкуланта Хаг не располаже ниједним непосредним, објективним доказом о умешаности Ратка Младића и осталих српских оптуженика у наводни сребренички геноцид. Целокупна „кривица“ Срба гради се на површним и паушалним сведочењима пристрасних појединаца, на доказима „рекла-казала“ што је, како се испоставља, за хашке судије потпуно легитимно доказно средство и на основу ДНК узорака који су по својој природи неповерљиви јер нам откривају само идентитет жртве, а не узрок и време њене погибије.

После свега наведеног само злонамерни могу да тврде како је кривична одговорност представника српских оружаних формација и политичких институција пред Хашким трибуналом доказана „ван сваке разумне сумње„. Напротив, ван сваке разумне сумње је јасно да је овде реч о обичној манипулацији коју нам сервира западни медијски и НВО сектор.

Ваља напоменути да је по паду Сребренице око тридесетак страних новинара боравило на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке.

Немачки лист „Ди велт“ је 25. јула 1995. године известио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор: „У Сребреници се није десио геноцид!“

Да ли се геноцидом може назвати ситуација када српски војници све муслиманке, њихову децу и мушкарце који нису били војници, организовано превозе из Сребренице до Тузле и Кладња, на територију под контролом муслиманске владе у Сарајеву? Наравно да не може. На тај начин спашено је више од 20.000 муслимана. Да су снаге босанских Срба заиста имале намеру да истребе муслимане у Сребреници оне би прво уништиле њихов животно највиталнији и репродуктивни део – жене и децу. Напротив, снаге генерала Младића испоштовале су све међународне конвенције о заштити цивилног становништва током ратног сукоба па је прича о постојању њихове геноцидне намере само одраз вишедеценијске антисрпске политике лажи у режији Запада.

3.) „Србија је прва и до сада једина држава на свету која је пресудом Међународног суда правде (2007.) проглашена одговорном за кршење Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.“

Још једна бестидна и безочна лаж коју можемо чути из уста Соње Бисерко, Наташе Кандић и Сташе Зајовић. Поменуте госпође очигледно нису ни читале део пресуде који се односи на питање одговорности Србије за повреде поменуте међународне конвенције. Јер да јесу увиделе би да је Суд јасно рекао да Србија није нити је могла да има „ефективан надзор“ над дешавањима у Сребреничком крају због чега је немогуће закључити да су њени државни органи у лето 1995. године на било који начин учествовали у „припреми, планирању и спровођењу самог геноцида„. Србија тако ни у ком погледу није одговорна за наводни геноцид над муслиманима како то упорно покушавају да докажу „Мајке Сребренице“ и њихови западни налогодавци са циљем да делегитимишу улогу Београда као гаранта Дејтонског споразума, а тиме и опстанка Републике Српске.

У закључку истичем да нико не оспорава чињеницу да су се у Сребреници дешавали злочини над Муслиманима. Углавном су то били злочини против ратних заробљеника који су деловали у оквиру одреда Насера Орића. Иако је стрељање ратног заробљеника злочин треба имати на уму да су то били ексцеси појединаца, вршени у циљу освете због злодела Орићевих „ескадрона смрти“ над српским народом или из других личних разлога. Ти злочини никако нису били део организованог и смишљеног плана систематског уништавања муслиманског становништва у БиХ. За њих не може да се окриви један читав народ, који је у периоду између 1992. и 1995. године доживео невиђени масакар од стране Орићевих и Алијиних муџахедина. Нису Срби били ти који су силовали муслиманске женеа муслиманској деци одсецали руке до лаката, вадили очи и одрубљивали главе. Тако је за само три године у читавом Сребреничком крају и Подрињу убијено и измасакрирано преко три и по хиљаде Срба, међу њима велики део жена и деце. Ти злочини вршени су у духу Изетбеговићеве „Исламске декларације“ и идеје о јединственој и етнички чистој муслиманској држави у срцу Европе, плански и смишљено, са циљем протеривања и физичког уништења српског народа са подручја БиХ. Прве жртве радикалног исламизма у Европи били су Срби. Ако Сташа Зајовић и Мунира Субашић већ причају о „највећем ратном злочину после Другог светског рата у Европи“ нека се присете ових злочина над српским народом, који без сумње могу да се окарактеришу као злодела, вршена са геноцидном намером.

Нико сребреничким мајкама не одузима право да се присећају својих изгубљених мужева и синова, већ то исто право тражимо и за српске мајке, право на истину и на сведочење истине. Сведочење истине о страдању српског народа, истине да су многи који се данас оплакују као „невине жртве геноцида“ били муслимански борци који су сакатили српску нејач, на свиреп начин окончали живот 11-годишњег Слободана Стојановића, одсекавши му обе руке и изрезавши крст на стомаку, мучки убили Радојка Милошевића који је жив спаљен док је на свом огњишту обележавао крсну славу.

naser-oric

Срби смо велики народ и по томе јер смо увек разумели патњу других народа, иако су нам многи међу њима наносили зло и на стотине наших мајки завили у црно. Ми само не желимо и нећемо да пристанемо на манипулације и замену теза, на омаловажавање наших жртава, на разне подвале и лажи, које нам се намећу, на колективну кривицу која нам се неправедно приписује са циљем да нас као народ који је прошао кроз највећа стратишта Другог светског рата, Јасеновац и Јадовно, прогласе геноцидним.

А Сребреница управо томе и служи. Она је одавно постала оруђе за одржавање србофобичне атмосфере у западним друштвима, инструмент демонизације српског народа. Она је добила улогу оснивачког мита „бошњачке нације„, постала је средство опште мобилизације етничке свести, учвршћивања унутрашње дисциплине и хомогенизације бошњачког фактора у БиХ. Средство перманентних удара на Републику Српску и механизам свакодневних притисака на Београд. Њена међународна димензија је у томе да је послужила као инспирација за све једностране војне интервенције НАТО пакта против суверених држава. Она је круна медијске пропаганде која је била потребна да се Срби прогласе за једине одговорне кривце за ратове не простору Балкана у прошлој деценији.

Сребреница је послужила као средство да се засене муслимански злочини над српским народом у БиХ и постала је темељ на којем Сарајево и његове западне газде заснивају своје ударе на Републику Српску и оправдавају концепт централистичке и унитаристичке БиХ. Сребреница је одавно подигнута на ниво бошњачког архетипа, она је постала синоним за масакрирање истине, друго име за највећи антисрпски политички пројекат са краја 20. века.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Заветници: Наша је обавеза да бранимо самосталност Републике Српске и чувамо сећање на жртве!

19859216_10211137331321522_315101965_oСрпски сабор Заветници одржао је у седишту покрета у Београду конференцију за медије поводом отказивања скупа подршке генералу Младићу у Бања Луци под називом “Истина о Сребреници”.

Заветници су истакли да ће поштовати одлуку МУП Републике Српске о отказивању скупа који је саопштио да због најаве присуства више од 1000 грађана не може гарантовати безбедност његових учесника.

У свом обраћању медијима Милица Ђурђевић, члан Председништва Заветника, поручила је да је последњих дана политичка хајка против скупа подршке Младићу доказ колико се власти у Сарајеву и њихови западни ментори плаше истине.

Ђурђевићева је захвалила руководству Српске што ни у једном моменту није довело у питање легитимност скупа, иако је званична Бањалука због скупа била изложена притисцима и Сарајева, и Запада, и лажне опозиције. Прама њеним речима, очигледно је да је према критеријума Запада, Сарајева и опозиције у Републици Српској, која је на власти на нивоу БиХ, легитимно славити злочинца Насера Орића, а није легитимно славити сећање на генерала Ратка Младића, који је ослободио српски народ, али и заштитио муслиманске цивиле.

Она је нагласила да ће “Заветници” наставити да обележавају 11. јул 1995. године као дан када је ослобођена Сребреница из које су ескадрони смрти ратног команданта муслиманских снага Насера Орића упадали у српска села и убили више од 3.000 подрињских Срба.

“Желели смо да у Бањалуци, а данас овде подсећамо на истину, а не да вређамо било чије жртве. Само пуном истином можемо доћи до мира и стабилности на овим просторима, а истина је да су Бошњаци хтели да искорене сваки српски траг. Наставићемо да сведочимо истину, да се не забораве старица Косана Зекић, Радојко Милошевић који је жив спаљен док је обележавао крсну славу, малени Слободан Стојановић и остале српске жртве.”, поручила је Ђурђевићева.

19893596_10211137288360448_944202334_oПредседник Одбора “Заветника” за Српску Никола Вујичић рекао је да је Сребреница од дешавања у јулу 1995. године до данас била и остала политички пројекат Запада и Сарајева и да Срби треба да буду свесни тога и да наставе борбу за истину о тим догађајима, али и о улози генерала Младића у њима.

“Ако и не кажемо да је генерал Младић створио Републику Српску, он је исклесао онај камен који је постојао и поставио темељ. Он је вратио Србима војничку традицију и треба златним словима бити уписан у историју уз највеће српске војсковође”, нагласио је Вујичић.

“Генерал Младић је омогућио да преко 30 000 цивила муслиманског живља безбедно напусти Сребреницу и тиме их заштитио од евентуалне одмазде. То је чињеница, а све остало је антисрпска пропаганда.”, закључио је Вујичић.

Саопштење поводом отказивања скупа подршке Ратку Младићу у Бањалуци

Српски сабор Заветници поштоваће одлуку Министарства унутрашњих послова Републике Српске да из безбедносних разлога откаже одржавање скупа подршке генералу Ратку Младићу.

Руководство Републике Српске последњих дана трпело је велике притиске из Сарајева, западних медија али и од стране лажне српске опозиције која је овај догађај покушала да искористи у своје политичке сврхе и нападе на председника Републике Српске Милорада Додика због јасног државотворног става.

Чланови руководства Заветника свакодневно су добијали стотине претећих порука од оних који су покушавали на тај начин да нас застраше да откажемо скуп подршке генералу Ратку Младићу.

Скуп који је био планиран за циљ је имао да покажe да је 11. јула престало трогодишње убијање и угњетавање српског народа у Подрињу где је под командом ратног злочинца Насера Орића убијено преко три и по хиљаде Срба.

Желимо да укажемо на парадокс да је дозвољено да се у Сребреници носе мајице са ликом Насера Орића чији саборци отворено говоре какве је злочине наређивао и чинио , а да на другој страни Срби немају право да искажу свој став, сведоче истину о дешавањима у Сребреничком крају и пруже подршку Ратку Младићу коме чак још није ни донета пресуда.

Чињеница да је скуп подршке генералу Младићу оволико брутално нападан говори о томе колико се они плаше изношења истине о дешавањима у Сребреници. Циљ Заветника и свих оних који су државотворно и национално одговорни је да озбиљним и јасним аргументима разобличе антисрпски пројекат Сребреница који има за циљ да Србима наметне колективну кривицу, а Републику Српску прогласи за геноцидну творевину.

Ми не заборављамо жртву генерала Ратка Младића и увек ћемо имати довољно политичке храбрости да отворено говоримо истину о страдању српског народа који је био прва жртва исламског радикалног фундаментализма у Европи.

Српски сабор Заветници захваљује се свим грађанима Бањалуке који су најавили да ће присуствовати скупу и који су пружили велику подршку његовој организацији. Ми их уверавамо да ћемо свакако истрајати на путу сведочења истине о рату током 90-их у БиХ.

Дипломатски имунитет за европску пограничну полицију – нови услов Брисела?

Западњачка уцењивачка дипломатија покушава да искористи питање дипломатског имунитета за руски хуманитарни центар у Нишу као средство за приморавање Србије на још један скандалозан уступак: давање дипломатског имунитета припадницима тзв. Европске пограничне полиције, познатије као ФРОНТЕКС.

Од тренутка када је са Москвом усагласио текст Споразума о Руско-српском хуманитарном центру у Нишу Београд се нашао на жестоком удару антируске  медијске и политичке пропаганде која се последњих месеци интензивно спроводи на Балкану. У маниру најгоре хладноратовске реторике званичници Брисела и Вашингтона ових дана износе низ апсурдних оптужби на рачун центра у Нишу, покушавајући јавност Србије да убеде у његове “непријатељске намере“, а власт приморају да одустане од пружања дипломатског статуса његовом особљу.

Да би то постигли Кајл Скот, Брајан Хојт Ји и Дејвид Мекалистер послужују се Србији добро познате уцењивачке дипломатије. Од Београда траже да на вратима, како кажу, “шпијунског центра” и “обавештајног пункта” Москве у Нишу што пре осване катанац јер ће у супротном Србији бити онемогућено даље отварање преговарачких поглавља са ЕУ. Најновији пример такве са Запада координисане антируске кампање је и најава Брисела да ће размотрити питање дипломатског статуса припадника РСХЦ у Нишу само под једним условом, да Београд призна имунитет припадницима Агенције ЕУ за граничну и обалску стражу (познатој под именом ФРОНТЕКС).

Ово није први пут да ЕУ на преговарачки сто са Србијом поставља овакав захтев. Европска комисија већ две године покушава да кроз бриселске институције „прогура“ план логистичког и финансијског јачања структуре ФРОНТЕКС-а како би он постао ефикаснији у обављању својих задатака на спољним границама Шенгена. Међу тим корацима предвиђена је могућност да припадници те агенције без икаквих ограничења, чак и у одсуству експлицитног пристанка држава, према сопственој одлуци институција ЕУ, интервенишу на границама држава нечланица Уније. То би значило да би, уколико Београд поклекне пред захтевима Брисела, већ колико сутра комплетну контролу над државним границама вршили припадници једне европске агенције, који би били изван закона Републике Србије и изузети из њене јурисдикције.

Шта би то конкретно значило за Србију?

Пре свега у питању би било најгрубље могуће нарушавање суверених права једне земље да самостално контролише државне границе и на њима примењује своје прописе. ЕУ би тиме извршила перфидну узурпацију најелементарнијих атрибута српске државности. Повиновање западном диктату значило би да је Европска унија преко ноћи постала искључиви господар који би самовољно одлучивао ко сме, а ко не сме да улази на територију наше државе. Бриселу би био дат легитимитет да се отворено меша у наша унутрашња питања, да интерес ЕУ стави изнад интереса Србије. ЕУ би била у позицији да без сагласности Србије донесе одлуку о привременом или трајном задржавању миграната на нашој територији, што би имало вишеструке негативне импликације по националну безбедност и безбедност наших грађана.

Припадници ФРОНТЕКС-а уживали би имунитет “пуног обима” што значи да за своје деловање не би сносили никакву прекршајну, кривичну и материјалну одговорност.

Уколико прихвати најновије европске услове Србија би била жртва највећег преноса суверенитета (са државног на унијски ниво) још од стварања Европске уније.

Брисел у свом покушају да спречи унапређивање српско-руских односа на све начине покушава да осујети напоре да РСХЦ у Нишу заживи у свом пуном капацитету. У ту сврху као што видимо званичници ЕУ користе и дипломатију “даш ми-дам ти”, тражећи од Србије додатне уступке како би Београд, ето заузврат, добио одобрење за своје потезе.

Са правом се поставља питање откад је то Србија пуноправна чланица ЕУ па да мора своје одлуке претходно да усаглашава са потребама Брисела? Одакле ЕУ право да узурпира наш национални суверенитет и да регулисање статуса руског особља у Нишу условљава некаквим “дипломатским реципроцитетом“?

НАТО трупе добиле су кроз споразуме са Србијом абнормално велики број дипломатских повластица које далеко превазилазе обичан дипломатски статус и попримају карактеристике окупационе политике. Зар Руси немају право ни на уобичајене дипломатске привилегије које им гарантује Бечка конвенција о дипломатским односима већ Брисел у замену за то од нас тражи додатне уступке, давање имунитета разноразним агенцијама ЕУ које ће додатно контролисати и наше државне границе?

Запад је очигледно спреман да учини све само да осујети јачање српско-руске стратешке сарадње. Србија већ годинама испуњава сваки хир бриселске бирократије, предајући на “безалтернативном европском путу” део по део свог суверенитета и газећи национално достојанство свог народа. Сваком иоле озбиљном политичару је јасно да би пружањем имунитета ФРОНТЕКС-у Србија направила опасан корак даље у деградацији својих одбрамбено-безбедносних капацитета. Знајући да је због тога скоро па немогуће да Београд усвоји њен захтев ЕУ тиме себи осигурава средство додатног притиска на руководство Србије и “кочницу” даљем јачању руског утицаја на Балкану.

Одустајање од потписивања Споразума о РСХЦ значило би ново гажење српских државних и националних интереса и пружање руке онима, који нас ни за 10 година не виде и не желе у својим редовима. Хоћемо ли одабрати “будућност” у политички и економски пропалој ЕУ или будућност са онима који нам једини гарантују очување територијалног интегритета, економски просперитет и у нама виде стратешког партнера и пријатеља, а не марионету и поданика.

На нама је да одлучимо.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Данијел Игрец

Извор: Говори Србија

Заветници Републике Српске: “Скуп подршке Ратку Младићу у Бањалуци!”

Обавештавамо јавност да ће се скуп подршке једном од највећих српских јунака 20. века, генералу Ратку Младићу, одржати 11. јула на Тргу Крајине у Бањалуци, са почетком у 18.00 часова.

Тога дана обележавамо ослобођење Сребренице у којој су хорде Насера Орића од 1992. до 1995. године починиле стравичне злочине над српским народом.

У сусрет пресуди генералу Ратку Младићу сматрамо да је управо овај датум права прилика да се пошаље порука подршке српском генералу. У Хашком трибинулу не суди се само Ратку Младићу, већ читавом српском народу.

Сребреница је политички пројекат који годинама уназад служи као инструмент за стални притисак на Бања Луку, са циљем да се Србима наметне колективна кривица, а Република Српска прогласи за геноцидну творевину. Сребреница је постала оружје за одржавање србофобичне атмосфере у западним друштвима и инструмент демонизације српског народа.

Позивамо све оне који поштују велику жртву свих оних који су стварали и бранили Републику Српску да се заједно окупимо на Тргу Крајине и пружимо подршку генералу Ратку Младићу.

Српски сабор Заветници – Република Српска