Author: Уредник

ВЕЛЕИЗДАЈА!!!

ВЕЛЕИЗДАЈА!!!

19. априла 2013. године око 16 часова у Бриселу учињен је завршни чин издаје Србије и Светог Косова и Метохије. Премијер Ивица Дачић, рођен у Призрену, парафирао је документ којим Србија нема више никакве ингеренције над својом јужном покрајином.

Овакав чин велеиздаје се не може назвати чак ни капитулацијом, јер је кроз историју она оправдавана притисцима и налозима окупатора, а данас власти у Србији ропство проглашавају за победу!

Српски сабор Заветници позива све грађане Републике Србије да одбаце капиталацију и предају земље, да стану у заштиту Устава, закона и државотворности Републике Србије.

ВЕЛЕИЗДАЈА!!!

19. априла 2013. године око 16 часова у Бриселу учињен је завршни чин издаје Србије и Светог Косова и Метохије. Премијер Ивица Дачић, рођен у Призрену, парафирао је документ којим Србија нема више никакве ингеренције над својом јужном покрајином.

Овакав чин велеиздаје се не може назвати чак ни капитулацијом, јер је кроз историју она оправдавана притисцима и налозима окупатора, а данас власти у Србији ропство проглашавају за победу!

Српски сабор Заветници позива све грађане Републике Србије да одбаце капиталацију и предају земље, да стану у заштиту Устава, закона и државотворности Републике Србије.

(more…)

Др Раде Рајић: О крунисању Цара Душана у Скопљу

Цар Душан Силни је наш први цар династије Немањића. Уз Краља Милутина он је највећи владар династије Немањићa. Крунисан је на великом црквено-народном Сабору у Скопљу на Васкрс  14. априла 1346. године. Подсећајући на овај чин, он  је у свом Законику те године записао следеће: „И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у лето 6854, месеца априла 16. дан, у велики, радосни и многосветли празник Васкрсење.“[1]

Цар Душан је био Пети Вожд народа српског. Наиме, у Српској историји наш народ је поред званичних титула цара, краља, деспота, кнеза и војводе, имао једну посебну  и карактеристичну коју је давао само најзначајнијим народним великанима, који су битно опредељивали и афирмисали његову државну моћ, националну величину, духовни развој, међународни углед, полетну снагу или слободарско васкрсење од туђинске власти. Тако су ову својеврсну народну титулу „ВОЖДА НАРОДА СРПСКОГ” или једноставно „ВОЖД”, до сада добили и имали: Стефан Немања, Свети Сава, Краљ Милутин, Стефан Дечански, Цар Душан, Деспот Стефан Лазаревић и  Карађорђе Петровић.[2]

Био је изузетно способан владар и војсковођа, законодавац и државник. У његово време, српска средњовековна држава ће остварити свој највећи успон у сваком погледу. Србија је тада била најснажнија и најмоћнија држава у ондашњој југоисточној Европи. Ратове које је водио цар Душан ради васколиког јачања и ширења српске државе, нису били примарно мотивисани освајањима и поробљавањима других народа на Балкану; напротив, они су били усмерени на стварање моћне и снажне балканске државе која је требала преузети улогу Византије и спречавити продор азијатских отоманских хорди на Балкан. У том смислу ваља тумачити његову намеру да заузме Цариград. Цар Душан је имао у виду велики свехришћански циљкоји ће, већ тада се видело, бити угрожен најездом Турака из Мале Азије.[3]

Скопље је познато у Српству као наша прва царска престоница. У њему се и данас налазе два препознатљива средњовековна објекта везана за цара Душана. Први је Душанов град, односно остаци старе градске тврђаве. Други је мост на Вардару који се одувек називао „Душанов мост“. (Новокомпоанованим историјским македонским трендовима, он се данас назива обезличено и обесмишљено „Камени мост“.) У вези са Душановим мостом треба напоменути следеће. Иако како кажу, нема историјских доказа да га је саградио Цар Душан,  поставља се основно питање: Ко би могао да има толико богатство, моћ, мотив и жељу да сагради у оно време величанствен и значајан објекат као што је мост, осим Цара Душана? Ваљало би дакле имати у виду да је, у односу на друге познате историјске личности које су владале тим простором у средњем веку, сасвим природно и логично да је то сигурно могао учинити овај наш владар како поводом свог крунисања и уздизања Краљевине Србије и Царевину Срба и Грка, развоја и изградње тврђаве, односно Горњег и Доњег града (како су се иначе у основна дела правили градови), тако и поводом проглашења Законика 1349. године када јеобјављен први део „Душановог законика“. (Допуњен је 1354. на Сабору у Серу. Овај законик је један од најзначајнијих правних документа средњовековне Србије али и средњовековне Европе.)

Када је Душан крунисан за цара у Скопљу, а држава постала царевина, највероватније је тада и озваничила да има свој витешки ред„Стуб Светог Стефана“ дат у име државе и Св. Стефана – крсне славе Немањића.(Константин Јиречек у „Историји Срба“ наводи податак : „…Полако су се образовала два реда властеле, високо племство и витешки ред.“[4] Нарочито је важно истаћи да јеЦар Душан установио „Орден Светог Стефана“ који је додељиван за војне и друге заслуге одређеним лицима. Било би добро да се зна за овај први одрен у Српству, те га на афирмативан начин у историјском развоју орденског система код нашег народа ваља актуелизовати.[5]

У Скопљу се налази стара тврђава Кале која има богату историјску прошлост. Подигнута је у 6. веку на брду изнад Вардара. Под влашћу српских владара је била око 100 година, од краја 13. до краја 14. века. Своју краљевску престоницу из Призрена, цар Душан је пренео у Скопље. Тада је уследила доградња тврђаве Кале. По историјским писаним документима у тврђави су биле четири цркве. Обновљене су и проширене зидине града према северозападу, подигнуте су две квадратне куле са источне и западне стране, и обновљена јужна улазна врата. Ову тврђаву су Срби називали и „Душанов град“.

Након Кумановске битке, српска војска је ушла без борбе у Скопље уз присутно одушевљење нашег ослобођеног народа. Више новинарских чланака је о томе догађају писало. Ево једног под насловом: „Са бедема Душановог града“.

„…На бедемима Душановог града, који се поносно подиже на једном узвишењу, са кога је тако леп поглед на убаву престоницу најславнијег и најсилнијег српског цара, стоји скромни српски војник на стражи. Забацио пушку „о десно раме”, једну ногу дигао на разваљене бедеме па погледом блуди преко Скопља, као да очекује, да ће му се тамо негде далеко појавити визија Силног цара нашег, да благослови оружје војске српске која је Србију Карађорђеву и Милошеву створила Србијом Великом, његовом Душановом.  Пет месеци је одвојен о дома свога и од њива својих, од милих и драгих, од којих се у животу никад толико дуго није удаљио, па ипак он не мисли у овом тренутку ни на старе родитеље, ни на младу жену, ни на ситну децу, ни на незбринута поља, ни на своја крда; он у овом моменту осећа, да је велики, већи од овог брда, на коме је Душанов град, јер је Србин најсрећније генерације од времена Душана Силног до данас . Испод његових ногу шири се Скопље, а средином њега, пени се и хући Вардар хитајући мору, да слободно објави да су све његове обале после петвековнога ропства опет – слободне, опет – српске.”[6]

Цар Душан је умро 20. децембра 1355. године. Његови посмртни остаци се налазе у Београду, у саркофагу цркве Светог Марка  на Ташмајдану.

 [1] Као и овај документ, сви наши средњовековни списи бележе године по старом мерењу времена које је почето 5508 година пре хришћанске ере.  На пример, Свети Сава је 1200. године по Христу записао: „У лето 6708, месеца фебруара у 13 дан к вечном преложи се блаженству наш отац Симеон, заветом оставив манастир овај на мени.“ Деспот Стефан Лазаревић не пише да се Косовски бој догодио 1389. године, већ да се „случио 6798. лета. Отуда Душаново навођење да је крунисан 6854. лета јер је  5508 + 1346 = 6854.

[2] Хиландар – лист манастира Хиландара на Светој Гори, свечано издање – осам векова Хиландара, број 52, Хиландар, с. 34.

[3] „У српској историји су ратови увек били државни и национални, а никад верски или династички. И Душанова припрема да заузме Цариград имала је свехришћански циљ: да спречи прелазак Азијата у хришћанску Европу, због чега је и добио папину титулу капетана хришћанства.” (Јован Дучић, Сабрана дела – књига 4: Јутра са Леутара; Стаза поред пута, „Свјетлост”, Издавачко предузеће, Сарајево, 1969, са 116.)

[4] Константин Јиречек, Историји Срба, Превео Јован Радоњић, Слово Љубве, Београд, 1978, с. 261.)

[5] „За одликовање заведен је био и орден светога Стефана.“ (Јован Мишковић, Косовска битка, Ратник, 1889, књига 20, с. 380 , Флорински, 132 – по Лукарну)

[6] Балкански рат у слици и речи, Књига прва, Фототипско издање, Издавачко предузеће “Јовановић и син”, Београд, 1990,  с. 55.

Битка је добијена, борба се наставља…

Битка је добијена, борба се наставља…

Након 60 сати проведених на Тргу Републике и испред Владе Србије, родољубива удружења и слободарски српски народ одбранили су Устав, државотворност, слободу и достојанство Србије.

Битка је добијена, борба се наставља…

 

Након 60 сати проведених на Тргу Републике и испред Владе Србије, родољубива удружења и слободарски српски народ одбранили су Устав, државотворност, слободу и достојанство Србије.

(more…)

Братска подршка протесту „Овако више не може“

Братска подршка протесту „Овако више не може“

Свесни истине да без Косова и Метохије не постоје ни Срби, ни Србија, подржавамо родољубе Српског сабора Двери у настојању да 06. априла заједно изразимо протест због неодговорног односа марионетског државног врха према опстанку Србије.

Пре 72 године, 06. априла у освит зоре Хитлерови нацисти бомбардовали су уснули Београд на Васкрс, а данас поново њихови следбеници желе да одлучују о судбини Србије.

Овог пута непријатељ је прибегао другој тактици. Годинама систематски разграђује српско национално биће, слаби карактер и снагу нашег друштва, кроз медијске притиске и манипулације убија енергију, понос и достојанство у српском народу, са крајњим циљем да коначне ударце примимо без отпора и жеље за опстанком. Упоредо са отимањем Свете српске земље, ми данас трпимо зулум какав ни Турци нису чинили! Отимају нам се највиталнији стубови друштва, брише памћење, краде историја и потире идентитет!

Давно је владика Петар Петровић Његош рекао “Племе моје сном мртвијем спава…”

Суочени смо са велеиздајничким потезима и вазалном политиком владајућих струкутура у Србији, које земљу и народ воде у сигурни губитак државотворности и слободе. Одсудни је час, да искажемо став већине грађана у Србији и станемо у заштиту Устава, као бедема одбране суверенитета и државног интегритета Републике Србије.

Стојимо пред великим историјским задатком, пред прецима, али и пред потомцима да ми будемо ти који ће пробудити уснулу Србију!

Позивамо и друге патриотске организације и појединце да искажу своју историјску одговорност према народу и држави. Ако данас нећемо, а када ћемо?!

Сви братски и саборно да станемо под један барјак, барјак Србије!

Тако нам Бог помогао!

Српски сабор Заветници, април 2013. године

 

Братска подршка протесту „Овако више не може“

 

Свесни истине да без Косова и Метохије не постоје ни Срби, ни Србија, подржавамо родољубе Српског сабора Двери у настојању да 06. априла заједно изразимо протест због неодговорног односа марионетског државног врха према опстанку Србије.

(more…)

У Нишу обележена годишњица од НАТО агресије

У славном Нишу, граду Ћеле куле и цара Константина, у организацији Српског сабора Заветници и Слободне Србије – Ниш, одржана је велика трибина „Никад не заборави НАТО сејање смрти“, посвећена годишњици великог страдања Ниша у НАТО агресији приликом које је погинуло 13 људи, међу којима је била трудница у седмом месецу, Љиљана Спасић.

Тачно у подне, на споменик жртвама у центру Ниша, представници оба удружења положили су венац и одали пошту свим цивилима и војницима палим током 78 дана бездушног бомбардовања.

У препуној сали Нишког културног центра, госте је поздравила и вече отворила Катарина Комазец, а потом најавила првог говорника, др Радета Рајића, пуковника у пензији. Др Рајић говорио је о части и моралу српске војске, монтираном поводу за НАТО агресију у Рачку и изјава које су у то време давали међународни званичници, који су заговарали бомбардовање СР Југославије.

Потом се окупљенима обратио Славко Никић, публициста и учесник рата 1999. године. Он је подсетио на причу о малој Јовани, десетогодишњој српској девојчици са Косова и Метохије, коју су шиптарски терористи силовали и заклали пред мајком и баком.

Новинар и писац, Рајко Ђурђевић, осудио је власти у Србији, које преговарају са Приштином, Бриселом и Берлином: ”Зар Александар Вучић не зна да се код Немаца иде само са руским каћушама?”

Председник СНВ из Косовске Митровице Небојша Јовић отворено је говорио о тешком положају Срба на КиМ, који су препуштени себи: ”Свашта смо преживели, није ово први пут да стрдамо и да се боримо за опстанак, али нас сада највише боли, јер смо издани од сопствене државе. Премијер Србије каже да они све што раде раде у нашем интересу. Јавно Вас позивамо и молимо – немојте нас више бранити! ”

Катарина Цвијовић песмом ”Црвен цвете” расплакала је окупљене.

У име организације Слободна Србија, говорио је председник Срђан Михајловић, који је истакако да српски народ никада неће заборавити своје жртве, али ни оне који су се борили, страдали или остали трајни инвалиди, а данас су они и њихове породице остваљени од стране државе на рубу егзистенције.

Председник Заветника, Стефан Стаменковски рекао је да ми не смемо заборавити да смо 1999. године победили и са војног и са политичког аспекта. ”У рат смо ушли са 1090, а завршили са више од 1000, али је Борис Тадић урадио у миру оно што НАТО није успео у рату и отопио готово 700 тенкова, тако да српска војска сада има нешто више од три стотина тенкова.”

Он је позвао на уједињење патриотског корпуса, на саборност и јединство свих часних људи, у циљу очувања државотворности Србије и националног достојанства.

 

 

 

 

ПОВОРКА СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ПОГРОМА 17. МАРТА 2004.

17 марта 2013, у 17 сати, окупљањем на Тргу Републике и шетњом до Храма Светог Саве обележено је 9 година од стравичног мартовског погрома Срба на косову и Метохији.
Кратким обраћањем окупљенима, потпарол Заветника, Милица Ђурђевић подсетила је на жртве погрома и нашу дужност да их не заборавимо.
Испред зграде Председништва активисти Заветника раширили су паролу упућену властима:

СИШЛИ СТЕ СА УМА, ПРОДАЈЕТЕ ЗЕМЉУ ЗБОГ ДАТУМА!

Скуп је завршен сабирањем у Храму Светог Саве и паљењем свећа за све настрадале.

Актуелност косовског проблема у светлу отимачине, пљачки и терора

пише: Др Раде Рајић

Како Косово поред просторног, садржи и носи дубоко историјско, духовно, етичко и културно значење, то је за наш народ, или бар његов највећи део, неприхватљива варијанта отимања тог дела државне територије уз давање државног легитимитета створеног на вековној отимачини, пљачкама и терору о чему има изузетно много доказа.

Настанак албанског насиља и терора над Србима почео је пре око 400 година. У средњем веку до Косовске битке, на просторима Косова и Метохије живели су искључиво Срби чинивши тада око 98% становништва. Осталих 2% су други народи од којих се арнаути врло ретко спомињу. Веома су опасна уверавања да Шиптари као народ на Косову одувек живе. То се мора упорно уз наведене историјске доказе јавно демантовати. Тек примањем ислама крајем 16. и почетком 17. века обезбедило им је да се као муслимани несметано шире и разбијају компактне српске етничке просторе. Најчешће су то чинили путем пљачке и отимачине.

Прва најезда Албанаца на ове просторе уследила је крајем 17. и почетком 18. века, односно после слома и повлачења аустроугарске војске у њеном покушају протеривања Турака са балканског полуострва. Како је у том рату на страни аустроугарске учествовао велики део Срба, а да би избегли терор и одмазде, уследила је позната сеоба 1690. године. Турска је тада вешто искористила пљачкашке склоности албанских племена подстичући их на освету над преосталим српским народом. С друге стране, Турци и Албанци су уз претње физичког истребљења нашег народа, насилно наметали ислам и временом у високом проценту, поарнаућивали Србе на Косову. (Највећи број, односно око три четвртине данашњих Шиптара на Косову су српског етничког корена. Стари им знају када су им њихови примили ислам и арнаућење, и које су има крсне славе биле. Те податке истиче Бранислав Нушић као српски дипломата док је службавао на Косову када је оно било под турском влашћу.)

Други знатан прилив Албанаца и насељавање Косова и Метохије траје у последњим деценијама 19. и првој 20. века. Наиме, у тежњи да ојача и исламизира те просторе, турска је подстицала на досељавање Албанце из централне Албаније условљавајући то примањем ислама. (Тако је на пример, 1892. године са територије Косова поред осталог записан и следећи податак: „Вучитрн је мала варош; броји до 500 кућа, од којих највише 200 српских; броји до 3000 становника, од којих је већина Арнаута, који су познати као највећи разбојници и силеџије на Косову. На вучитрнским арнаутима најлепше се може познати да су то стари и прави Срби. Они сви носе српска имена, а међу осталима именима, постоји међу њима још и име Обилић.“ Слични подаци су дати за Призрен и Митровицу.)

Трећи талас њиховог насељавања, насиља и терора уследио је уз подршку мусолинијеве фашистичке Италије на плану албанизације Косова и Метохије и стварања Велике Албаније. Тада је побијено преко 10.000, и протерано око 100.000 Срба. Након тога се на њихова имања по неким проценама доселило више од 100.000 Албанаца.

Четврти прилив и политичка афирмација албанског становништва била је у периоду комунистичке југословенске власти која је по технологији владања у условима вишеверске и вишенационалне државе нападала и темељно разбијала највећи односно српски народ. (По истој комунистичкој матрици је учињено са Русима у СССР). Она је забранила повратак Србима омогућавајући Албанцима нова досељаваља. Уједно је толерисала њихово насиље и ојађивање српског народа. (Рачуна се да је након Другог светског рата на „дивље“ и уз прећутну сагласност досељено око 300.000 Албанаца.)

Пети удар албанског насиља и терора над српским народом, његовим светињама и имовином, извршен је након Кумановског споразума и доношења Резолуције Уједињених Нација 1244. Тужне слике страдања преосталих Срба на Косову и Метохији стајале су пред незаинтересованим очима КФОР-а и светске јавности. (У то време досељен је приличан број Албанаца из њихове државе.) Овај удар албанског насиља и терора и поред присуства међународних снага КФОР-а и ЕУЛЕКС-а траје до данашњих дана.

Сво то четворовековно историјско насиље, обогаћено отимачинама и пљачкама, осведочено прогонима, а потврђено систематским терором и насилним поарнаућивањем Срба, уз сатанизацију српског народа и извртање историјских чињеница од стране Запада, добија промоцију и помоћ стварању независне државе „Косово репубљик“. Како наш народ да разуме и прихвати такав парадоксални однос или интерес и циљеве дела светске политике и њихових моћника да једном вековном тренду отимања, пљачки, насиља и терора над Србима, нуде ништа мање него Шиптарски државни легитимитет на Косову и Метохији? Питања је много, а задиру у проблематику систематског геноцида који се на Балкану током 20. века једино вршио над нашим народом.

Подсећајући се на највећи погром Срба на Косову и Метохији од доласка међународних како војних тако и цивилних снага, који се догодио у периоду од 17. до 19. марта 2004. године, морамо имати у виду све учесталију ескпанзију албанског екстремизма. Он се поред осталог јавља кроз оружане нападе и инциденте током последњих месец и по дана нарочито на просторима северног дела Косовске Митровице.

Сви ти као и ранији напади и инциденти редовно остају мимо увида и озбиљне заинтересованости међународних снага КФОРА и ЕУЛЕКС-а, уз редовно игнорисање протеста и незадовољстава како тамошњих Срба са Косова тако и на реаговања наших званичних државних органа.

У контексту оваквог тренда албанског хомогенизованог и агресивног понашања са мешавином терористичких активности на штету легитимних српских интереса, ваљало би поставити бар два питања. Прво, да ли на том „проевропском и демократском путу“ имају ако не индиректну саветодавну подршку својих западних ментора, а оно бар њихову прећудну сагласност на коначно државно решење косовског проблема? И друго, који су то оробљивачки и уцењивачки политички али и остали утицаји раније или скоро успостављени којима су везане руке српској преговарачкој страни без обзира одакле долазила?

На прво питање, одговор би могао бити следећи. Екстремни Албанци ништа неће учинити без темељне организације и тајне припреме, и наравно ако не усмеравајуће, односно сугестивне подршке, а оно бар прећудне сагласности својих западних ментора на челу са САД-а који им обезбеђују државни легитимитет. Немогуће је да о таквим активностима које планирају Албанци стручне и одговорне снаге КФОР и ЕУЛЕКС немају никаква сазнања да би их уколико желе могли благовремено открити и спречити. То нарочито у последње време потврђују чињенице да за албанска злодела над Србима, њиховом имовином и културним добрима, споменицима и гробљима, никад нема осумњичених, окривљених а поготово осуђених лица или група.

На друго питање, одговор би у основним садржајима могли да дају наши политичари и лица из органа националне и државне безбедности да их тако назовемо.

У целини, и данас је активан онај побуђени и осведочени вишевековни тренд албанског екстремизма и искључивости. Очевидно да се он у “савременијој форми“ наставља с једне стране, уз борбени на моменте немилосрдини верски рат који се најсликовитије исказује на плану систематског рушења и скрвављења православних храмова и гробаља; а с друге, уз несмањени национални шовинизам са елементима агресивног, пљачкашког и терористичког духа и циља.

Ваља уочити да сличан тренд Албанци испољавају на само према Србима на Косову и Метохији, већ и према Македонцима на просторима западне Македоније на пример. То значи да ће се решавање „њиховог питања“ не само на Косову и Метохији, већ и на овом делу Балкана продужити и у будућности са веома неизвесним последицама на које се већ сада указује у неким геополитичким анализама везаним за европске југоисточне просторе.

Због свега претходног, подсећања на погром Срба у периоду од 17. до 19. марта 2004. године, у име свих пострадалих, мора да буде обавеза памћења нашег народа и за сва остала злодела која нам починише косовски Албанци незаборављајући им то никада, а посебно киднаповања наших људи и трговину њиховим органима. Када се овако нешто истиче, онда то ни у ком случају није „говор мржње“, већ је то завет и обавеза према Истини, Правди, Части, Хуманизму и Заједничком Добру.

Коначно, имајући у виду вишедецинијски напад на све што је српско уз планско, злонамерно и тенденциозно извртање историјских чињеница, морали би бити свеснији опасности које нам се показују – уз наук – да после свега преживљеног на овој балканској ветрометини, историја нас као никад пре жестоким аргументима опомиње за актуелно и будуће време.

У част Војводе Степе – положен венац на споменик у Кумодражу!

Представници Српског сабора Заветници положили су венац на споменик Војводе Степе Степановића у Кумодражу, поводом 157 година од рођења славног српског војсковође, чувеног по првој савезничкој победи у Првом светском рату, у бици на Церу.

Окупљенима су се обратили представник Удружења традиционалиста „Степа Степановић“, потомци и унуци Војводе Степе, представници Општине Вождовац и Месне заједнице Кумодраж. Неколико речи Војводи посветила је и Милица Ђурђевић, портпарол Српског сабора Заветници, која је истакла да ће српска младост следити дух славног комаданта и да ће он вечно живети у души народа, јер је њега изнедрила и подарила сељачка, скромна Србија.

Након одавања поште бесмртном јунаку, обишли смо родну кућу Војводе Степе. Двориште без ограде, кућа без струје и тоалета, зидови оронули, димњак искривљен, под пропао. У општини и управи града Београда кажу да нема средстава. На све стране немар државе Србије према својим великанима. Добри људи и комшије, поштоваоци лика и дела Војводе Степе, украсили су кућу фотографијама из балканских ратова и битака на Церу, Једрену и чувеног Марша на Дрину.

Нема великана који није био и за живота и после смрти жртва незахвалних, одрођених од корена, немарних и несвесних значаја континуитета и везе са прецима.

Али Војводо, њих нико неће памтити, време ће их претворити у прах, а твоје име, слава, дело и лик живеће кроз све векове, док је српског колена.