Категорија: Ауторски текстови

Данијел Игрец – Правно обавезујући споразум је замка за Србију!

Ових дана навршило се тачно десет година откако су узурпаторске приштинске власти прогласиле једнострано и противправно отцепљење тзв. Косова од Србије. Тим поводом магистар правних наука и члан Главног одбора Заветника, Данијел Игрец, осврнуо се у свом ауторском тексту на најновије најаве Запада да ће Србија са одметничким структурама у својој јужној покрајини до краја 2019. године морати да потпише „правно обавезујући споразум“ о уређењу међусобних односа. Прочитајте шта се крије иза најављене „нормализације односа Београда и Приштине“ и које кораке мора да предузме званични Београд како би одбранио државну територију.

(више…)

Милица Ђурђевић: Ударили смо у осиње гнездо!

18869691_10210794842679520_986790423_oУ крипти Храма Светог Димитрија у Лазаревцу похрањене су кости српских и аустроугарских војника изгинулих у Колубарској бици. Једни су поведени у рат да покоре туђе, други су бранили своје. Срби су свету дали готово јединствен пример солидарности и милосрђа – показали су да једни поред других могу почивати војници зараћених страна. Србин је знао и осећао шта је људска патња и свог и туђег народа. И браниоца и освајача.

Због тога су Срби последњи народ којем треба да деле лекције о поштовању жртава других вера, нација и вредности. Није непознато да је та саосећајност са туђим, често код Срба била и на уштрб националних интереса, превазилазећи емпатију коју смо имали према страдању својих сународника.

Иако бројни историјски примери сведоче да као народ нисмо ногом крочили на туђе, годинама уназад намеће нам се колективна кривица за злочине које нисмо починили, за ратове које нисмо изазвали, за страдање у коме смо ми страдали.

Последњи у низу таквих покушаја био је фестивал „Мирдита – добар дан!“ који у центру Београда четврту годину за редом промовише непостојећу аутохтону културу тзв. Косова. Свакако, то је део процеса деконструкције српске културе који све српско своди на србијанско, у оквире географске границе уже Србије, да би временом све што није србијанско, као што су Лубарда, Андрић, Селимовић, Његош, Тесла, престало да буде српско!

Пројекат „Мирдита“ није самоникла печурка. Стотине хиљада евра страних донација из различитих, углавном америчких фондова, али и тзв. косовских институција слило се у касу извођача радова на терену – невладиног сектора познатог по антисрпском и антиуставном деловању. Пропаганди рат против Срба је врло скупа авантура, јер није лак задатак жртве прогласити злочинцима, а злочинце жртвама. Замислимо да су нацистичке организације у Израелу организовале промоцију својих „културних вредности“ и наметања своје историјске верзије, или да је Исламска држава отворила свој фестивал у центру Дамаска!

Ове године намера је била да „Мирдита“ добије шире политичке размере довођењем бивше председнице тзв. Косова, Атифете Јахјаге као најважнијег госта фестивала. Њено учешће најављивано је као централни догађај, а књига посвећена наводном масовном силовању Албанки на КиМ од стране српских војника о којој је требало да говори акцентована је као главна тема овогодишњег пројекта. Циљ је био да се у потпуности заокружи процес понижавања и деморалисања српског народа, а аутошовинизам усвоји као општеприхваћена иделогија друштва. Београд је одабран за место завршног удараца, а организатори нису очекивали да могу наићи на препреку!

Кажу „Срамота је мрзети!“, али нема веће срамоте него мрзети себе. Ниједна истина није толико пута потврђена као она да ко не осећа своје – не може искрено поштовати ни туђе. Зато што волимо своје и зато што ценимо туђе нисмо дозволи да нам по ко зна који пут лаж продају за истину!

У овој борби они имају новац, а ми добру вољу. Имају медије, а ми глас народа. Они се боре да нас покоре, а ми да опстанемо. Њихов савезник је сила, а наше оружје је љубав према својој отаџбини и слободи. Љубав је највећа моћ. Зато смо их победили!

Сада се чују крици прозападних удруга – Како ће оправдати толике милионе?! Уцвељени и бесни схватили су да Србија никада не може бити довољно окупирана, да у њој макар једно семе слободе не проклија. У својој охолости и дугогодишњем јахању на леђима српског народа, они су заборавили да се узде могу отргнути. Знам да смо на чело ставили мету коју циља њихов нишан и знам да нас чекају тешки дани, јер нема ничег опаснијег од рањене звери, али знам и да је то цена коју морамо платити да бисмо покренули националну обнову. Како рече један мој пријатељ, Срби дуго спавају, али када се пробуде падају читава царства.

Кажу да је један безосећајан човек тврдио да је научио свог коња да живи без хране и воде и таман што је успео животиња је угинула. Поверовали су да ће исход са српским народом бити исти, држећи нас дуго без наше хране – слободе. Њихова јека и очај последњих дана доказ је да су Срби поново живи!

Милица Ђурђевић,

члан Председништва Српског сабора Заветници

 

Данијел Игрец: „Дејтонски споразум као гарант опстанка Републике Српске!“

Говор магистра правних наука, члана ГО Заветника, Данијела Игреца, са научне конференције „Положај и перспективе односа Србије и Републике Српске у 21. веку“ преносимо у целини:

„Последњих неколико година све су учесталији покушаји појединих западних земаља да уз свесрдну помоћ институција Босне и Херцеговине међународној јавности наметну питање о неопходности ревизије Оквирног мировног споразума за БиХ, која би за крајњи циљ имала потпуно укидање дејтонских структура власти. То би неминовно довело до потпуне централизације политичког уређења у БиХ и одузимања Републици Српској њеног посебног политичког статуса што би значило и њено коначно брисање са политичке мапе Балканског полуострва.

Овакви покушаји захтевају посебан осврт на уставно-правно уређење Босне и Херцеговине и анализу правно-политичког статуса Републике Српске као њеног конститутивног дела. Пред нас се поставља питање да ли су позиви по напуштању дејтонског уређења и интеграцији институција Републике Српске у јединствени централистички државни апарат легитимни и утемељени у систему међународног права, чији саставни део је и сам Дејтонски споразум?

Када причамо о правно-политичкој констелацији БиХ кључно је да знамо да је Дејтонски споразум заснован на начин да буде основ свих уставно-правних решења која се у њој примењују. Потписан 14. децембра 1995. године у САД, Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини за главни циљ имао је окончање крвавог грађанског рата и постизање трајног мира и стабилности на подручју БиХ. Његове потписнице, тадашња СРЈ, Република Хрватска и „Република БиХ“ уз присуство најмоћнијих земаља света САД, Русије, Француске и Немачке тежиле су ка томе да се уважи стање које је постојало на терену 1995. године и да се уместо централистички уређене предратне БиХ формира потпуно нови политички ентитет, суи генерис државна заједница са високим степеном децентрализације и политичке самосталности њених државотворних делова.

Устав БиХ као Анекс 4 је за разлику од устава других држава заправо део Дејтонског споразума као међународног уговора па се као такав и мора тумачити у складу са осталим анексима Споразума као и Бечком конвенцијом о праву међународних уговора. Ово пре свега значи да је за сваку промену Устава БиХ неминовно спровести и поступак измене Дејтонског споразума као међународног уговора у чему је сагласност Републике Србије као стране потписнице споразума од кључног значаја за саму валидност тог процеса.

Овде користим прилику да као неосноване одбацим закључке појединих бошњачких политичара према којима Дејтонски споразум није прави међународни уговор већ је то заправо политички акт привременог значаја без икаквих релевантних последица по међународном праву. Овакви закључци служе пре свега за оправдавање неприхватљивих измена самог споразума са циљем деградације политичког статуса Републике Српске.

Дејтонски споразум је итекако прави међународни уговор према одредбама Бечке конвенције о праву међународних уговора, јер су у његовом закључивању учествовале и Република Хрватска и Савезна Република Југославија као суверене државе које су на себе преузеле обавезу надзора и помоћи у његовој имплементацији. Ову чињеницу је потврдио и Европски суд за људска права у једном од својих правних закључака као и сам Уставни суд БиХ.

Штавише, Република Српска се појављује као страна потписница свих 12 анекса споразума који су његов саставни суштински и проведбени део, чиме је она препозната као субјект самог споразума са јасно одређеним правима и обавезама, а не некакав његов објект као што то тврде бошњачки политичари.

Закључивањем Дејтонског споразума међународна заједница признала је постојање Републике Српске, признала јој је статус субјекта политичких дешавања у тадашњој БиХ, њен териториј и њене органе власти, основане 1992. године, чиме је настављен њен политичко-правни континуитет и потврђен њен међународноправни статус.

То се види и из саме преамбуле Дејтонског споразума која каже да ће службени назив државне заједнице од сада бити само „Босна и Херцеговина“, без одреднице „република“. Споразум не признаје никакав унутрашњи правни континуитет нелегално проглашене„Републике БиХ“ из 1992. године, већ се по том питању ограничава искључиво на признање њеног спољнополитичког континуитета и њеног чланства у УН. Наведено подразумева да од дана потписивања самог споразума не можемо говорити о никаквој централистички уређеној предратној БиХ, већ о сасвим новом политичком ентитету са измењеним политичким уређењем у којој су носиоци унутрашњег суверенитета искључиво ентитети, сваки на својој територији. Из тога можемо закључити да се решења Дејтонског споразума заснивају на правном и политичком дисконтинуитету садашње БиХ са предратном Републиком БиХ.

У светлу свега горе наведеног долазимо до закључка да је Дејтонски споразум као обавезујући акт признао политичку самосталност Републике Српске и легалност њених институција које су успостављене 9. јануара 1992. године.

Заснована као политички децентрализована државна заједница дејтонска БиХ увек је била трн у оку унитаристичким и централистичким круговима у Сарајеву који су на све начине покушавали да силом наметну измене одредби Дејтонског уговора и тиме од државне заједнице три конститутивна народа створе вештачку једнонационалну државу. У томе су пресудну улогу одиграли институција Високог представника (ОХР) као и неке од институција саме БиХ, пре свега њен Уставни суд који је у више наврата доказао да је оруђе у рукама западних обавештајних структура чији коначни циљ је укидање Републике Српске као одраза државотворне традиције српског народа на подручју БиХ.

Уз помоћ тројице страних судија бошњачки чланови Уставног суда успели су у појединим политички кључним случајевима да обезбеде већину гласова и донесу одлуке које се директно косе са одредбама Дејтона, а тиме угрожавају и виталне националне интересе остала два конститутивна народа. Прва у низу таквих одлука била је одлука о конститутивности народа из 2000-те године. Према тој одлуци Срби, Хрвати и Бошњаци су конститутивни народи на читавом територију БиХ, тј. у оба ентитета, а не свако у свом. Циљ такве одлуке био је да се наметне ново тумачење Дејтонског споразума од стране УС БиХ и афирмише теза према којој је дејтонска БиХ предвиђена као класична грађанска, унитарна држава у којој је припадност одређеном конститутивном народу другоразредног значаја. Реч је наравно о покушају ревизије Дејтона од стране уставног органа који нема надлежност за задирање у Устав БиХ као део међународног уговора. Последица те нелегитимне одлуке били су амандмани на Устав Републике Српске и увођење Дома народа као представничког органа конститутивних народа. Јасно је да је оваква одлука суда послужила Високом представнику да умањи значај легитимних институција Српске и ослаби њихову моћ увођењем Дома народа као непотребног ентитетског органа.

Следећа у низу одлука које су по својим последицама веома опасне по устројство БиХ успостављено међународним уговором је и одлука УС о уставности Закона о Суду БиХ. Ово је можда и једна од најнебулознијих судских одлука у историји европске уставносудске праксе. УС БиХ је наиме својом одлуком потврдио легалитет акта Високог представника о оснивању Суда БиХ; институције која нема свој основ у Дејтонском споразуму јер је правосудна надлежност у потпуности у рукама ентитета. Игноришући ту чињеницу Уставни суд је „уставност“ Суда БиХ уместо у Уставу тражио у некаквим очекивањима од деловања тог Суда и пратећег тужилаштва. Циљ ове одлуке је био да се Република Српска лиши својих ингеренција на подручју правосуђа које је требало централизовати у органима на нивоу БиХ. Досадашња пракса деловања Суда и Тужилаштва БиХ потврдила је њихов политички карактер и чињеницу да се ради о органима који постоје ради процесуирања искључиво припадника српског народа.

Трећа у низу суштинских одлука којима се задире у Дејтонски споразум и урушава политичка самосталност Српске је и одлука УС о забрани Дана Републике Српске. Поменута одлука је занимљива и са аспекта аргументације Уставног суда да је обележавање 9. јануара у којем учествују највиши органи Републике Српске суштински повезано са вршењем јавне власти и обележавањем догађаја који су повезани са доношењем Декларације Народне Скупштине о проглашењу Републике српског народа БиХ. Са обзиром да УС ту Декларацију сматра противправном таквим сматра и обележавање 9. јануара као дана Републике. Био је то политички покушај да се Републици Српској оспори статус државе потписнице Дејтонског споразума (тачније, свих њених анекса), а тиме и статус субјекта међународног права. Уставни суд покушао је да наметне сасвим неприхватљиву тезу о непостојању Републике Српске пре 1995. године јер је наводно она била резултат потписивања мировног споразума и објект његових преговора.

Напротив, Република Српска постојала је као субјект политичких дешавања и пре потписивања Дејтонског споразума, а то је чињеница коју је потврдио и сам споразум када је признао легитимитет Народне скупштине српског народа из 1992. године и њених докумената. Због тога се обележавањем Дана РС брани и спроводи Дејтонски споразум, а не руши, како је то наводно закључио Уставни суд. Све ове одлуке говоре нам о томе да се УС БиХ уместо чувара дејтонског Устава претворио у главни политички инструмент његовог урушавања.

Дејтонски споразум у свом анексу 10 предвиђа институцију Високог представника као органа који је формиран вољом страна потписница уговора и чије функције су јасно ограничене на надгледање примене цивилних аспеката мирног решења, садржаних у анексу 10 као и на давање помоћи странама у његовој имплементацији. Као што смо већ рекли обавезу да примењују одредбе Дејтонског споразума имају искључиво Република Српска и Федерација БиХ које су уједно и једине овлаштене да на основу заједничког договора задиру у текст самог споразума и мењају његову структуру. Нико други осим њих то право нема.

То се превасходно односи на Устав БиХ као Анекс 4 самог споразума који може да се мења само и искључиво у поступку измене међународног уговора, и то уз претходну сагласност оба ентитета. Дејтонски споразум Високом представнику нигде не даје право да се његова надлежност тумачења уговора протеже и на друге делове, нарочито не на Устав БиХ као Анекс 4. Штавише, одредбе Анекса 10 не садрже термине који би упућивали на то да Високи представник има надлежност да усваја акте правне природе који би стварали обавезе за ентитете БиХ и њихове грађане. Високи представник чак нигде нема правни основ ни за доношење егзекутивних аката као средства за примену споразума, а камоли за доношење аката којима би дирекно мењао Устав и законе ентитета. Међутим, злоупотребљавајући своја овлаштења Високи представник нанео је озбиљан ударац дејтонској структури БиХ, доносећи акте и наметајући законе који немају никакав основ у Уставу БиХ, а који су за последицу имали смањивање надлежности ентитета, пре свега Републике Српске.

Током последњих 20 година самовољом Високог представника Републици Српској одузето је преко 68 ентитетских надлежности у корист стварања неуставних институција БиХ, пре свега на подручју финансијске политике и правосуђа чиме је озбиљно угрожен судски, па и економско-социјални статус тог ентитета. Високи представник је наметањем преко 270 закона насилно смањивао политичке и правне ингеренције Републике Српске и од Уставом БиХ предвиђених 7 централних институција створио преко 70 институција на нивоу БиХ. Овакво деловање Високог представника представља акт узурпирања уставотворне власти и правно насиље над грађанима оба ентитета БиХ.

Могућност за овакво скандалозно деловање Високи представник добио је у актима тзв. Савета за имплементацију мира (СИМ), органа који нема свој легитимитет у Дејтонском споразуму и чији документи формално гледано немају никакав правни ефекат. Најспорнија у овом случају су управо тзв. бонска овлаштења којима је СИМ дао Високом представнику подстрек да неоправдано шири своје ингеренције према Анексу 10 што је овај искористио и за доношење закона и наметање обавеза Српској и Федерацији БиХ. Међутим, права истина је да бонска овлаштења у ствари ни не постоје јер СИМ не може да има својство властодавца у конкретном случају. Бонским овлашћењима Високом представнику дата је отворена подршка за противправно прекрајање Дејтонског мировног споразума са циљем развлашћивања Републике Српске и њеног утапања у централистичку БиХ.

Суочени са ситуацијом која прети да у потпуности уруши темеље политичке самосталности Републике Српске неопходно је да се уложе максимални напори у очување дејтонског система власти и настави са инсистирањем на строгом поштовању слова Дејтонског споразума. У томе пресудну улогу имају управо институције Републике Српске које су овлаштене да од Федерације БиХ и међународне заједнице траже пуну имплементацију мировног споразума и да користе на њему заснована средства одбране свог уставно-правног положаја и права својих грађана. У том контексту се пре свега мисли на референдум као уставно право ентитета и средство одбране виталних националних интереса српског народа. Република Српска није дужна да прихвати насилно створене институције БиХ јер оне нити имају свој легитимитет нити су основане на легалан начин, сходно члану 3.3 Устава БиХ који одређује да БиХ врши само оне надлежности које су на њу изричито пренете консензусом оба ентитета.

Битну улогу у очувању Републике Српске има и Република Србија као гарант Дејтонског споразума која је у обавези да свим дипломатским и правним средствима инсистира на поштовању мировног споразума као и да у томе пружа сву неопходну помоћ руководству Републике Српске. Република Србија као страна потписница Дејтонског уговора мора да покрене свеобухватну дпломатску офанзиву на међународном нивоу која би имала за циљ контролу деловања Високог представника и усклађивање његовог рада са дејтонским правним оквиром . Као конкретне меру у том погледу предлажем:

  • покретање иницијативе за формирање посебне Комисије при СБ УН која би надгледала имплементацију Дејтонског споразума, вршила надзор над радом Високог представника и у случају прекорачења његових надлежности предлагала СБ УН анулирање његових антидејтонских одлука. Уједно се залажем и да СБ УН своје ингеренције по питању БиХ тумачи екстензивно чиме би се створила правна могућност да у случају периодичног, сталног кршења Дејтона од стране Високог представника ентитети БиХ предлажу СБ увођење мораторијума на његову функцију односно дугорочно гледано, његово укидање. Таква улога СБ УН је сасвим легитимна и могућа уколико узмемо у обзир чињеницу да је то орган који својом обавезујућом резолуцијом потврђује именовање Високог представника, чиме је дата и његова дужност да надгледа његово деловање у процесу примене Дејтонског споразума;
  • Продубљивање сарадње државних органа Републике Српске и Србије у циљу јачања дејтонске структуре власти у БиХ; конкретно јачање сарадње правосудних органа Српске и Србије у оквиру Споразума о специјалним паралелним везама Бањалуке и Београда и стварање заједничких тела у оквиру Министарстава за правосуђе како би се обезбедила адекватна правна помоћ Србима из БиХ оптуженима пред Хашким трибуналом;
  • Подстицање свих напора Републике Српске како би се сачувао принцип ентитетског одлучивања и заштите виталног националног интереса у деловању свих органа БиХ; пре свега ту мислим на пуну правну и политичку подршку Србије напорима Бањалуке да се законским решењима на ново дефинише улога, начин избора судија и деловање Уставног суда БиХ;
  • Употребом дипломатских средстава спречити покушаје да се Високи представник преименује у Специјалног изасланика ЕУ јер би то водило ка још бржем успостављању БиХ као јединствене и унитаристичке државе;
  • Пружање неопходне правне, дипломатске и финансијске помоћи Српској у процесу заштите њених дејтонских ингеренција; у том светлу нарочито је важна српска подршка институту референдума у Српској као легитимном начину заштите интереса српског народа западно од Дрине;
  • Залагање Београда да у име Републике Српске као гарант њеног међународноправног статуса покрене процес укључивања Бањалуке у све важније регионалне међународне организације; посебно је кључно путем дипломатских веза Србије олакшати отварање Специјалних представништва Српске у државама широм света. Тиме се додатно јача дејтонски положај Српске и њена активна улога чиниоца међународних односа;

Све ово је нарочито битно у погледу активности УН и сталних чланица СБ које би морале активније да се укључе у надгледање ситуације на терену и да својим правним и политичким средствима одлучно стану у одбрану Дејтонског споразума који данас не само да представља браник самосталности Републике Српске већ и одбрану читавог савременог система међународног права, регулисаног Повељом УН.“

Милица Ђурђевић: „Република Српска на геополитичкој мапи Балкана“

Говор Милице Ђурђевић, члана Председништва Заветника, са научне конференције „Положај и перспективе односа Србије и Републике Српске у 21. веку“ преносимо у целини:

„Река Дрина географски је поделила један народ, једну државу. Несумњиво у томе лежи надахнуће нобеловца Ива Андрића, који нас подсећа на мостове, као симболичку везу Срба источно и Срба западно од Дрине. Два плућна крила српског националног бића.

Суочавамо се са покушајима да се Република Српска представи као тековина без континуитета, као израз модерних тежњи српског народа са краја прошлога века. Суштински њена снага лежи у историјском праву српског народа, у вишевековној српској државности западно од Дрине. Стабло са дубоким коренима не повија се пред ветровима.

Још у средњем веку у Босни и Херцеговини развија се моћна Хумска земља, као најважнији део тадашње српске државе. Да је читаво то подручје насељено Србима свеодочи нам Константин Порфирогенит 948. године у свом делу „О управљању царством.“

Срби су се на овим просторима одувек суочавали са изазовом опстанка. Први сукоби у Босни са Угарском почели су још за време српског владара Часлава Клонимировића. Од 12. до 15. века Ватикан непрестано организује крсташке походе на Босну, користећи у ту сврху и угарске краљеве.

О својој српској свести и осећају припадности српском националном корпусу средњевековни босански владари оставили су мноштво докумената. У својој повељи Дубровчанима, још 1378. године први босански краљ Стефан Твртко Котроманић пише: „По вољи Господа мог Бога, наследих престо прародитеља мојих – господе српске…“

Херцеговачки војвода из династије Косача, Стефан Вукчић проглашава се 1449.године на гробу Светог Саве херцегом. Подсетимо да је пуни назив средњевековне Херцеговине био Херцеговина Светог Саве, а у народу је до данас остала изрека: „Херцеговина, Светог Саве дедовина.“

Током турских освајања, први пописи из друге половине 15. века у Босни препознају само Србе. Млетачки историчар Ђовани Луцио пишући о Босни у 17.веку експлицитно наводи да су становници Босне, углавном Срби православне вере. Упркос великим прогонима за време турске окупације, азијатске бруталности и свирепог терора, Срби су остали већина у Босни. Део њих, под притисцима, почео је да исповеда ислам, а један део прихватио је римокатолицизам.

Са Аустро-Угарском окупацијом 1878. почиње масовно досељавање католичког становништва у Босну. Број католика у тридесетак година се удвостручио. Аустријски управитељ Босне Бењамин Калај чак је забранио властиту књигу о историји Срба, јер се у њој наводи да су становници Босне и Дубровника Срби.

Аустро-Угарска 1914.године у свом обрачуну за српским културним наслеђем у Босни забранила употребу ћирилице.
У Првом светском рату победничка српска војска ослобађа Босну након готово 5 векова туђинске власти. У Другом светском рату нацисти Босну припајају НДХ. У усташком геноциду који је уследио страдало је више од 700 000 Срба. Читава српска села у Босни, посебно у козарачком крају су опустела. Ипак, Срби су и до 1971.остали већинско становништво.
Под крилом српске Босне поникли без сумње једни од највећих умова српског народа, истински бисери културе и уметности, Петар Кочић, Јован Дучић, Алекса Шантић. Има ли примера који боље као појединци сведоче какав је заправо био колективни дух српског народа на овим просторима од Ива Андрића и Меше Селимовића?!

У тешким условима окупације, у тренуцима када су Срби одвођени пред стрељачке стројеве, они нису заокренули главу од свог порекла и од свог народа. Меша Селимовић 1941. године налази се у Загребу, одбија све привилегије које му нуди усташки режим и одлази у Србију речима: „Какав бих ја то Србин био када не бих био са Србијом када јој је тешко?! Исте године и Андрић са презиром одбија понуду Павелића да бира позицију у НДХ и одлази у Београд, живи у сиромаштву, али се не одриче своје националне свести. Андрић је добро познавао методе којима су читаве српске породице католичке вероисповести преводили у Хрвате, али је припадао онима који нису бежали у топонимске нације, знајући да Србин није само национална припадност, већ животни позив за најхрабрије.

Управо на том духу настајала је, опстојавала је и данас живи српска државност западно од Дрине.

Кратка историјска генеза јасно упућује да Република Српска неупитно има историјско утемељење, да је она плод српске вишевековне традиције државности у Босни. Ипак, Срби су, како у прошлости, тако и данас то своје право морали да бране подносећи неслућене жртве.

Над Босном су се мењали прокуратори, управници и високи представници, али је антисрпство било константа сваког окупатора.
Иако је рат 1996. године завршен, неоружани облици агресије против Републике Српске настављени су до данас. Теоретичари ратовања у сталним покушајима западних центара моћи да сруше Српску могу уочити све облике хибридног рата – рат појмовима, пропаганди рат, противправну ревизију Дејтонског мировног уговора, систем невладиних организација и претње обојеним револуцијама.

Један од кретора америчке спољне политике, Хенри Алфред Кисинџер каже: „Ко контролише храну, контролише и људе, ко контролише енергију, контролише континенте.“ И Србија и Република Српска изложене су економској окупацији од стране хрватских фирми.

Република Српска суочена је са деликатном геополитичком ситуацијом. Наравно, у том контексту морамо посматрати и изгледе да на председничким изборима у САД победи Хилари Клинтон, која је више пута јавно потврдила да не одустаје од прекрајања мапа на Балкану. Унитарна БиХ је стратешки циљ САД.

Вашингтонска администрација питање БиХ третира као незавршен посао, а долазак Клинтонове на место председника у великој мери представља и враћање фокуса америчке спољне политике на Балкан.

Подсетићу да је још 2009. године приликом избора на место државног секретара за спољне послове током сведочења пред Спољнополитичким одбором америчког Сената, Клинтонова истакла да постоји опасност да Балкан постане део заборављене прошлости, недовршен посао започет 90-тих година, због чега је неопходно враћање Балкана на листу приоритета америчке спољне политике.

У вашингтонској администрацији данас су високо позиционирани сви кадрови који су директно заговарали и учествовали у припреми бомбардовања РС 1994. и 1995.године. У тим круговима увелико се припрема лобистичка машинерија за отварање питања унитаризације БиХ.
Због бројних жаришта на геополитичкој мапи света, арапског пролећа, интервенције у Либији и Сирији, украјинске кризе, спољна политика САД преусмерила је пажњу са Балкана, али по свему судећи намерава да тај кратки предах који је Република Српска имала претходних година, хитно прекине, а Београд и Бања Луку стави пред нове изазове и ултиматуме.
Јавност није упозната да је у Дубровнику крајем прошлог месеца одржан форум 12 земаља ЕУ, који суштински представља увертиру за формирање анти-руске осовине Балтик-Јадран. Форум је назван „Иницијатива 3 мора“, а оно на чему су највише инстирали хрватска председница и пољски председник биле је тзв.енергетска независност, заправо софистицирани термин за зависност од америчког гаса.

Наравно, по среди је циљ да се читаво подручје од Балтика до Јадрана, које чини 28% територије ЕУ и 22% становника учини зависним од америчког гаса.

У том геостратешком плану БиХ је у хрватској интересној сфери, а Републици Српској је намењен нестанак.
У априлу ове године, током посете турског председника Ердогана Загребу, којој је присуствовао и Бакир Изетбеговић, најављен је стратешки савез Хрватске и Турске, са највећим акцентом на јачању трилатералне сарадње са Сарајевом, као и на заједничком деловању на надоградњи Дејтонског уговора и пуном активирању акцијског плана за чланство БиХ у НАТО.

Приближавање Турске Руској Федерацији у једној мери омело је пуно спровођење ових планова, али и ближа и даља прошлост потврђују да је Турска непоуздан и превртљив савезник. Један од приоритета њене спољне политике је неосманизам на Балкану.

Чак и без директне подршке Турске, БиХ је још од доласка Алије Изетбеговића на власт Елдорадо за исламске фундаменталисте, који се насељавају у БиХ, купују земље и куће, мењају етничку и религијску струкутуру.

Дакле, Република Српска налази се на мети, са једне стране Хрватске, као пијуна америчких анти-руских планова, са друге стране британске спољне политике, која непрестано ради на укидању Републике Српске и која је иницирала усвајање Резолуције о Сребреници, и свакако на удару исламског фундаментализма, вахабијских организација и неосманизма. У таквим условима, Република Српска опстаје пре свега због изражене државотворне свести њеног народа и недвосмислене подршке њених савезника, у првом реду Руске Федерације, која принципијелно брани интересе Српске пред међународном заједницом.

Наравно, без сумње најважнији ослонац темељима Републике Српске је Србија, као гарант Дејтона, као матица, као земља у коју су упрте очи свих Срба Западно од Дрине.

Република Српска је императив опстанка не само Срба који у њој живе, него и Србије, и уопште српства на Балкану.
Стратешки циљ Србије и Српске је већа економска повезаност, независност од америчког гаса, стратешко повезивање на свим нивоима са Русијом, Кином, пријатељским земљама, организацијама попут БРИКС, Евроазијске уније и ОДКБ. У сврху јачања геополитичког положаја Републике Српске неопходно је отварање њених званичних представништва у бројним пријатељским земљама, у чему је неопходна пуна дипломатска подршка Републике Србије.

Јачање привредне, медијске, политичке, војне, обавештајне, културне, просветне, научне сарадње Србије и Српске. Усклађивање школства, националних празника, организација јавне управе. Повезивање ауто-путевима. Повезивање на све институционалне и ванинституционалне начине. Усклађивање популарне културе, заједнички пројекти и реализације играних и документарних филмова, предавања, изложби, трибина, хуманитарних акција и манифестација. Неопходна је изградња заједничког медијског и информативног центра. Стварање свести у РС и Србији о недељивости, о важности заједништва. Србин из Чачка мора као свој проблем осећати проблем Србина из Требиња.

Србима је данас неоходна нова српска парадигма на старим вредностима. Свеобухватна национална стратегија чији ће примарни циљ бити уједињење свих Срба у једну државу. Српски нобеловац писао је о ћуприји на Дрини. На нама је да изградимо хиљаде мостова на Дрини и никад не дозволимо да буду порушени!“

Генеза Резолуције 1244 – 17 година после

12342642_10206881011811572_6211489564301220241_n (1) (1)

Аутор: Данијел Игрец, магистар правних наука, члан ГО Српског сабора Заветници

Ове године у месецу јуну навршило се пуних 17 година од усвајања једног од најзначајнијих докумената међународног права 20. века –  Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, а тиме и званичног окончања НАТО агресије на Србију (тадашњу СРЈ). Резолуција 1244 као акт највеће и политички најодговорније међународне организације савременог времена (подсећам да УН према општем консензусу на којем почива и сама Повеља УН важе за кључну организацију за обезбеђивање међународног мира и глобалне безбедности) већ од дана свог доношења предмет је различитих тумачења. Циљ тих тумачења су покушаји да се њена садржина или измени и прилагоди парцијалним геополитичким интересима појединих светских сила или обезвреди до тог степена да више не представља правно обавезујући документ за државе чланице УН-а.

Другим речима, у последњих неколико година суочавамо се са тежњом САД и њених западних сателита да предузимањем различитих правно-политичких мера (које углавном немају основ ни у самој Повељи УН) обезвреде значај Резолуције 1244. Тиме оне желе да издејствују њену ревизију са крајњим циљем њене потпуне елиминације из савременог међународноправног поретка и система међудржавних односа.

Управо из тог разлога неопходно је да се после 17 година присетимо историјског контекста у ком је донета Резолуција 1244 као и покушаја њене насилне промене и да се осврнемо на њену садржину и значај који она има и који ће имати у будућности.

UN_flag

Доношењу саме Резолуције 1999. године претходио је крвави сукоб на подручју Балкана када је НАТО пакт, тада најмоћнији војни савез на свету, извршио противправну агресију на Савезну Републику Југославију. Циљ НАТО савеза на челу са САД био је што брже поразити оружане снаге СРЈ, срушити њено легитимно изабрано државно руководство и извршити потпуну окупацију српског територија. На тај циљ указују управо преговори у Рамбујеу и Паризу непосредно пре почетка агресије када се од руководства СРЈ тражило да без икаквих услова и ограничења допусти несметан пролаз и размештање НАТО војних снага на читавом државном територију (не само на КиМ).  Споразум је захтевао да се НАТО војницима пружи потпуни имунитет како би они били изузети од сваког облика материјалне и кривичне одговорности као и да им се пружи право на коришћење инфраструктуре Војске Југославије без новчане надокнаде.

Према плану из Рамбујеа суштински циљ западних сила била је независност Косова која би уследила три године након доласка НАТО трупа у Србију. Разлог за окупацију КиМ од стране НАТО-а био је више него очигледан; тежња САД да војном окупацијом КиМ добију несметан приступ свим природним рудним богаствима јужне српске покрајине као и тежња да се преко контроле тог изузетно важног геостратешког коридора успоставе услови за даљу геополитичку пенетрацију америчког војног и политичког утицаја ка Истоку (пре свега ка Руској Федерацији).

Суочени са оштрим негодовањем државног руководства СРЈ и њеним одбијањем споразума из Рамбујеа (који, узгред, није ни био прави споразум, јер је његова садржина била једнострано наметнута од стране америчких дипломата) САД су одлучиле да изврше војни напад на ту државу. Ту одлуку оне су буквално наметнуле својим савезницима и захваљујући свом политичком утицају унутар самог НАТО пакта издејствовале да се напад изврши без одобрења Савета безбедности УН као врховног међународног органа који има право да одлучује о употреби оружане силе. Недостатак ауторизације СБ УН омогућава да војни напад НАТО-а на СРЈ оквалификујемо као бруталну војну агресију дефинисану у Резолуцији 3314 Генералне скупштине УН из 1974. године која је забрањена свим когентним нормама међународног права.

Tan2015-6-20_115025744_5-620x350

Увидевши да после 78 дана храброг отпора српског народа и његове војске НАТО неће успети у потпуности и без потешкоћа да оствари своје империјалистичке циљеве САД су приморане да пристану на премештање конфликта са војног на дипломатски паркет, под окриље УН које усвајају Резолуцију 1244. Потребно је истаћи да се резолуције СБ доносе само уколико постоји сагласност свих 5 сталних чланица СБ. Тако су  и САД у неку руку биле приморане да гласају за усвајање резолуције која можда у том тренутку није значила апсолутну победу српске стране, али је у великој мери спречила потпуну доминацију НАТО-а и Америке над Србијом и поставила дугорочне (правне) темеље за одбрану српског суверенитета и територијалног интегритета.

У прилог томе говоре многе чињенице. Наиме, када се упореди ултиматум који је Србији био предочен у Рамбујеу на једној и садржај Резолуције 1244 на другој страни долази се до закључка да је сама Резолуција у много чему повољнија за српске националне интересе. На тај начин она представља известан компромис и указује на чињеницу да Србија у рату са НАТО пактом није војнички, па ни политички поражена. То доказују одредбе саме резолуције према којима се све чланице УН као и њени органи (пре свега Савет безбедности) позивају да поштују државни суверенитет и територијални интегритет СРЈ (Републике Србије) над подручјем читавог КиМ.  Резолуција такође захтева потпуну демилитаризацију тзв. Ослободилачке војске Косова као и свих других оружаних група Албанаца. УН самом Резолуцијом преузимају јасну обавезу да успоставе привремену међународну цивилну и безбедносну мисију на КиМ. Циљ те мисије био би поред обезбеђивања безбедног окружења за све људе на КиМ (како за Албанце тако и за све тамо присутне Србе и остале неалбанце) и подршка политичком дијалогу са циљем дефинисања и утврђивања суштинске аутономије Косова и Метохије у оквирима суверене и међународно признате Републике Србије.

Резолуција такође налаже правну обавезу међународној заједници да омогући повратак дела (тачније 999 припадника) српских безбедносних снага на Космет које би уз сарадњу са мисијом УНМИК-а, а све у строгим оквирима  резолуције чувале граничне прелазе Србије према Македонији и Албанији. Већ овде видимо да Резолуција употребом термина“ кључни гранични прелази СРЈ“ додатно потврђује суверенитет и територијални интегритет Србије над Косметом и уједно позива на поштовање и заштиту међународно утврђених државних граница Србије. Резолуција овим одузима легитимитет и легалитет сваком покушају прекрајања српских граница од стране САД и албанских сепаратиста и афирмише принцип о неповредивости граница договорен Хелсиншким завршним документом из 1975. године.

Резолуцијом 1244 Србија (СРЈ) је успела следеће: да успешном и професионалном војном одбраном заустављање НАТО агресије и решавање питања КиМ пренесе под окриље УН; да добије формалне (писмене) гаранције највишег органа УН (СБ) да ће се поштовати међународно право и да ће КиМ остати у њеном саставу; да ће све оружане групе Албанаца бити демилитаризоване; да међународна заједница призна право прогнаним и расељеним Србима да се врате у своје домове на КиМ и да међународне снаге на КиМ преузимају обавезу да обезбеде ефикасну имплементацију тог процеса и безбедност свим Србима и неалбанцима; да на највишем међународном (правном) нивоу спречи НАТО трупама неограничен пролаз (а тиме и потпуну окупацију) преко целе државне територије.

Иако је тачно да је са обзиром на све околности Србија била приморана да пристане на то да јој фактичку власт над једним делом територија врше снаге међународне заједнице, треба истаћи да је носилац суверенитета као врховног права власти над Косметом и даље Србија као држава и чланица УН; снаге УНМИК-а и КФОР-а добиле су само право да у име Републике Србије врше власт над тим подручјем, а и то само привремено док се компромисним полиитчким дијалогом не нађе адекватно решење за статус КиМ, које опет не сме излазити из оквира Резолуције 1244. Исправност таквог тумачења резолуције потврђује нам и сама пракса деловања Савета безбедности УН. Као пример наводим Резолуцију 1483 из 2013. године у којој су УН рекле да без обзира на сва дешавања у Ираку представници страних (западних) сила могу на основу Резолуције СБ да врше своје надлежности само у име (ирачке) државе чији суверенитет остаје неприкосновен и недодирљив.

13480110254f027b02a127035735412_orig

Резолуцијом 1244 Србија је добила прилику да после агресије сачува Космет и спречи његову независност. Политичким премештањем косметске кризе на УН НАТО је изгубио могућност да у потпуности диктира послератну политику јер је ради неизвесности евентуалног наставка рата био приморан да са остварењем својих геополитичких циљева сачека још неко време. САД ће зато у годинама које следе чинити све како би заобишле обавезујућу природу Резолуције 1244 и умањиле њен значај. Кључни услов за то је управо натерати Србију да се добровољно одрекне саме резолуције, а тиме и последњег међународноправног браника своје државности на КиМ.

Пре него што представим хронолошким редоследом мере које су предузимане од стране западних сила како би се обесмислила суштина Резолуције 1244 неопходно је да истакнем неколико кључних карактеристика саме Резолуције. Сходно члану 103 Повеље УН резолуције СБ УН представљају међународне акте од највишег значаја и са највишим степеном правног ауторитета у међународној заједници; оне су према члану 25 Повеље УН обавезујуће за све државе чланице те организације и имају преимућство над свим осталим међународним и унутрашњим актима држава (према неким теоријама чак и над националним Уставом). Као такве Резолуције СБ могуће је ревидирати или укидати искључиво доношењем нове Резолуције која би другачије регулисала исту тематику. Свесне чињенице да су Русија и Кина као сталне чланице СБ са правом вета увек у прилици да блокирају било који покушај промене Резолуције 1244 САД настоје да убеде те две државе да је садржај Резолуције 1244 превазиђен и да режим који је успостављен Резолуцијом више не важи. У том процесу САД служе се и методама које нису део уобичајене међународне праксе и које као такве немају своје утемељење у актима УН.

Први покушаји САД да умање значај Резолуције 1244 десили су се само неколико година након њеног ступања на снагу. Преко својих представника и особља НАТО-а на Космету америчка администрација чинила је све како би умањила надлежности УНМИК-а и КФОР-а и противправно их пренела на косовске институције. Овде напомињем да Резолуција 1244 познаје само косовске институције у својству представника покрајинске аутономије, а никако у својству органа независне државе. Насилним преношењем постојећих управних и судских надлежности и успостављањем нових политичких фунцкија косовских органа самоуправе САД су отпочеле процес формирања независних косовских државних институција на делу територије Србије. Оне су тиме грубо нарушиле Резолуцију 1244 и на њеној основи донешен Уставни оквир УНМИК-а за КиМ. Тај процес траје и данас покушајима Запада да из „Оружаних снага Косова“ створи тзв. Војску Косова, иако је Резолуцијом 1244 одређено распуштање свих оружаних албанских групација.

У том процесу САД су имале свесрдну помоћ Европске Уније која је чинила све како би издејствовала повлачење статусно неутралних међународних мировних снага УН са Космета. План је био да их се замени са посебном мисијом САД и ЕУ која не би била статусно неутрална јер би је чинили представници искључиво оних држава које су желеле проглашење независног Косова. На то указује и изјава тадашњег представника ЕУ за спољну политику и безбедност, Хавијера Солане, из 2004. године који је рекао да је обавеза ЕУ да пошаље своје безбедносне снаге на КиМ чак и без одобрења СБ УН, уколико се са партнерима из САД о томе постигне договор.

Западне силе су више пута вршиле и притисак на самог Високог представника УН за КиМ да се уздржи од спровођења Резолуцијом 1244 датих му овлашћења. Најочигледнији пример тога се десио 17. февруара 2008. године када су амерички представници НАТО-а натерали Високог представника да се уздржи од проглашења Декларације косовске скупштине о независности ништавном и супротном начелима Резолуције 1244. Изнуђеном пасивношћу Високог представника Запад је желео да покаже да се ни сами органи УН више не придржавају Резолуције 1244 чиме је она де факто престала да важи.

Нови покушај деградације Резолуције СБ уследио је годину дана пред нелегално проглашење косовске државе. Према писању немачког дневника „Франкфуртер рундшау“ 2007. године представници западних сила припремили су нови план којим се предвиђа крајње екстензивно тумачење Резолуције 1244 са намером да се косовским институцијама самоуправе призна својство де факто државних институција, а тиме и право на проглашење независности.

EULEX_logo

На основу поменутог текста писан је и тзв. Ахтисаријев план као и платформа ЕУ да на КиМ пошаље своје полицијске и безбедносне снаге у облику мисије ЕУЛЕКС. Снажним дипломатским притиском на Србију ЕУ је успела да издејствује овакво широко тумачење Резолуције 1244 и да на КиМ пошаље своју мисију, док су представници сецесионистичке косовске државе у тзв. Устав Косова унели и текст Ахтисаријевог плана. Међутим, неопходно је истаћи да СБ УН због руског вета никада није пружио легитимитет нити Ахтисаријевом плану нити мисији ЕУЛЕКС чиме је одбрањен и сачуван као важећи правни поредак Резолуције 1244. Тиме је одбрањен и српски суверенитет над КиМ. И сам сматрам да је свако екстензивно тумачење Резолуције 1244 у суштој супротности са њеним начелима и циљевима јер се тиме урушава принцип правне сигурности и стабилности у међународним односима.

Убрзо након тога Запад је наставио са деградацијом Резолуције. Вршењем огромног притиска на судије Међународног суда правде у Хагу 2010. године САД су успеле да издејствују одлуку према којој Декларација о независности Косова није у супротности са међународним правом. Већина судија подлегла је политичком притиску и Резолуцију 1244 означила као превазиђени акт који не одговара стању на терену. У промовисању тог дела судске одлуке учествовале су и разне домаће НВО као и прозападни електронски медији у Србији који се финансирају уз помоћ западних, а пре свега америчких структура. Тако је Peščanik« 29. јула 2010. године и 30. септембра 2011. године пренео текстове под називима „Одлука МСП о Косову“ и „Резолуција 1244 и гаранција“ у којима је хваљена негативна одлука међународног суда и промовисана теза о превазиђености Резолуције 1244.

13436041_10207763314693215_211118033_n

  13434157_10207763327293530_1190351062_n

Међутим, захваљујући одвојеним мишљењиима појединих савесних судија који су истакли да Међународни суд правде нема надлежност да проглашава Резолуције СБ истрошеним и неефикасним јер је њима у одређеној мери и сам везан Западу није успело да одлуком Суда оспори легитимитет саме Резолуције. Према тумачењу тих судија Резолуција 1244 обавезује српску и косовску страну на политички дијалог и коначно решење статуса КиМ види у широкој аутономији али искључиво у оквирима међународно признатих граница Србије. „“Текст Резолуције 1244 садржи термин „коначно решење“који већ сам по себи забрањује све једностране акте, укључујући и проглашење косовске независности. Политичко решење косовске кризе могуће је постићи једино компромисом двеју страна уз стриктно поштовање одредбе Резолуције о заштити територијалног интегритета Србије.“ (Одломак из мишљења судије Короме из Сијера Леонеа).

Према таквом развоју ситуације Западу је постало јасно да ће елиминисање Резолуције 1244 бити могуће само уколико натера и саму Србију да се одрекне њеног садржаја и да добровољно пристане на независност Космета. Управо то је и циљ тренутних бриселских преговора као и Поглавља 35 у преговорима са ЕУ; Србија треба да почне да третира КиМ као самостални државни ентитет чиме би се одрекла и свог суверенитета над тим подручјем. А када се нека држава добровољно одрекне свог суверенитета онда постаје бесмислен сваки међународни акт којим се чува и осигурава тај суверенитет. Тада би и став Русије о одбрани Резолуције 1244 постао беспредметан јер се Србија сама као титулар Резолуције одлучила да не жели више њену заштиту, а тиме би била отворена врата САД да покрену процес усвајања нове Резолуције чиме би поништили тренутно важећу. Чињеницу да САД и даље раде на урушавању српске територије потврђује и изјава бившег заменика шефа ЦИА-е за Балкан, Стивена Мејера. Он је изјавио да ће се процес промене граница на Балкану наставити и у будуће, истакавши пре свега подручје Србије (КиМ). Сличне изјаве упућују и представници проамеричких структура у ЕУ међу којима су најучесталије управо поруке званичника британског Министарства спољних послова као и европског посланика Улрике Луначек о неопходности да и Србија призна косовску независност. Циљ тих изјава је вршење политичког притиска на српске власти да убрзају процес заокруживања лажне косовске државности.

ustav2

Последња препрека таквом америчком сценарију је управо важећи Устав Републике Србије који је потврдио приврежност наше државе поштовању Резолуције 1244 и њеној пуној имплементацији. Ни само склапање Бриселског споразума у априлу 2013. године не може само по себи да елиминише Резолуцију 1244 иако је и то био амерички покушај њене деградације. Бриселски споразум не производи такав ефекат јер је пре свега реч о правно-политичком акту из којег не произилазе никакве правне последице за Србију јер је неуставан. Уједно као што сам већ горе истакао Резолуције СБ УН су према Повељи УН акти са највишим правним ауторитетом па тако не подлежу утицају осталих међународних уговора и политичких споразума. Једино променом државног Устава, а тиме и накнадном легализацијом Бриселског споразума одредбе Резолуције 1244 изгубиле би смисао чиме би се створио и евентуални правни основ за њено потпуно укидање.

У закључку истичем да је и након пуних 17 година Резолуција 1244 „жив“ међународни акт са неспорним обавезујућим карактером за све државе чланице УН. Као таква она обавезује и органе УН да се придржавају њених начела и пружају сву неопходну подршку у процесу решавања питања КиМ.  Сваки даљи споразум или договор у оквиру решавања питања КиМ мора бити донешен у процесу преговора испред УН и у оквирима Резолуције 1244 и одобрен од стране Савета безбедности УН. Исто тако истичем и да је одлука о даљем постојању Резолуције 1244 у рукама саме Србије; од наше државе зависи да ли ће водити политику поштовања Резолуције и свим дипломатским средствима инсистирати на њеном спровођењу или ће кренути путем деградације сопственог територијалног интегритета, а тиме и негацијом сопствене државности.

Несумњиво је да је Резолуција 1244 један од ретких докумената који је донет управо са намером очувања суверенитета и територије једне државе чланице УН, чиме она потврђује један од најосновнијих принципа међународног права – принцип неповредивости територијалног интегритета и заштите државних граница. Као таква она представља неусмњиву дипломатску победу Србије током ратне 1999. године. Њен универзални значај огледа се у томе да је она одраз победе међународног права над политиком силе и двоструких стандарда. Резолуција 1244 и после 17 година сачувала је свој трајни значај и постала интегрални део извора међународног права.

Аутор: Данијел Игрец, магистар правних наука, члан ГО Српског сабора Заветници

Не да(ви)мо Србију!

Пише: Стефан Стаменковски,

председник Српског сабора Заветници

310Опште је познато да у земљама које се налазе под делимичном или потпуном окупацијом као последицом „обојене револуције“, која се догодила и у Србији 5. октобра 2000. године, о готово свим пословно-финансијским аранжманима и унутрашњим политичким приликама одлучују инспиратори, тј. инструменти који су на терену позиционирани од стране америчко-британских колонизатора.

У том контексту “ Београд на води“ можемо посматрати као пројекат који је посебно значајан из више разлога. Иако, према мишљењу Заветника у односу на сва улагања доноси премалу добит он је ипак у фокусу западног утицаја управо зато што у њему нема финансијског и глобалног учешћа америчко-британске империје, али ни новца најутицајнијих светских породица и фондација.

Имајући у виду те чињенице више је него јасно да је у овом тренутку један такав пројекат осуђен на медијску сатанизацију свих оних јавних гласила која су под контролом креатора новог светског поретка. Тако смо за врло кратко време дошли до тога да је пројекат „Београд на води“ обележен недавном афером „Савамала“ постао кључна тема друштевно – политичких прилика у Србији. Афера „Савамала“ предвођена је брендом иза којег заправо стоји западна агентура, почевши од НВО сектора, јавних личности,  до новинара и медија, који имају за циљ спиновање јавности и стварање утиска да је ова тема приоритет и најважнији проблем у Србији.

Као агитатори и подршка протестима јављају се и политички лидери и странке из тзв. новог ДОС-а, који у перспективи намеравају да се окупе око овог бренда пред предстојеће изборе за скупштину Града Београда.

За јасно сагледавање читавог система који се последњих месеци креира у Србији неопходна је анализа свих аспеката.

МЕДИЈСКА ПОДРШКА – спиновање јавног мњења

Једно од кључних питања које треба поставити и чији одговор нам најдиректније даје прави увид у позадину самих догађаја је ко су главни медији који питање бесправног рушења објеката у Савамали представљају као кључну тачку за генерисање незадовољства и стварају медијску илузију коју користе за формирање критичне масе.

На првом месту морам споменути британски „Гардијан“ који извештава о окупљањима у Београду, апострофирајући Бориса Тадића као једну од водећих фигура протеста и притом се служи истом терминологијом која је коришћена уочи 5. октобра 2000. године.

Један од највећих медијских покровитеља у Србији, поред телевизије „Б92“ и листа „Блиц“, је телевизија „N1“, тј. CNN за Балкан, која је позната по врло тенденциозном извештавању са свих кризних подручја и то са циљем даље дестабилизације целог региона. Та телевизија позната је и као медијски носилац процеса рушења самосталности Републике Српске.

Новински портал „intellinews.com“ , основан у САД, а чије се главно седиште за Европу налази у Великој Британији,  такође детаљно извештава о протестима.

Радио „Слободна Европа“, један од најпознатијих креатора петооктобарске атмосфере хаоса у Србији и сада је у служби поновног стварања исте климе. Тај радио фаворизује своје опробане кадрове и даје највећи простор Зорану Живковићу (Нова странка) и Санди Рашковић Ивић (ДСС).

Можемо закључити да је ово већ виђена медијска подлога и добро уходан систем који ће у наредном периоду служити искључиво за мобилизацију незадовољних грађана и скретање пажње са кључних проблема. Док фокус јавности у Србији буде усмерен на наметнуте теме  наставиће се процес даље дезинтеграције државе.

НЕВЛАДИН СЕКТОР – носиоци логистичке и теренске подршке

Једна од опробаних метода је прикривање стварних организатора протеста и стварање илизује о спонтаним грађанским окупљањима. Међутим, простим сагледавањем списка сталних учесника протеста који се као носиоци кључних парола налазе у првим редовима  може се донети закључак да се иза бренда „Не да(ви)мо Београд“ заправо крије читав систем невладиних организација и политичких субјеката.

Званични организатори су Симон Симоновић, познат као вођа НВО „Европа нема алтернативу“ и Радомир Лазовић, архитекта блиско повезан са Центром за културну деконтаминацију Борке Павићевић. Симон Симоновић познат је и по активностима прелепљивања билборда на којима је писало „Косово је Србија“ и то фотографијама Џона Кенедија и Барака Обаме.

Иницијатива „Не да(ви)мо Београд!“ издаје часопис истоименог назива, у чијој се редакцији налазе представници НВО сектора, а уредница листа Наталија Симовић и њен сарадник су истакнути чланови НВО „Траг“, коју финансирају: „Фонд браће Рокфелер“, „Кооператива холандских фондација за Централну и Источну Европу“, „Институт за одрживе заједнице“ из САД, „Америчка агенција за Међународни развој“, „Чарлс Стјуарт Мот фондација“, „Одељење за интернационални развој британске амбасаде“, „Фонд за отворено друштво“, Министарство спољних послова Републике Чешке, Европски инструмент за демократију и људска права, Делегација ЕУ у Србији, „ГОПА консултант“ из Немачке, Амбасада Холандије, „Канадска агенција за међународни развој“, „Freedom House“, „Балкански фонд за демократију“ из САД и „Балкански фонд за локалне иницијативе“ из Велике Британије.

Један од чланова редакције листа „Не да(ви)мо Београд!“ је и Немања Ненадић, програмски директор НВО „Транспарентност Србија“, на чијем се списку финансијера налазе Министарство спољних послова Велике Британије и Северне Ирске, Министарство спољних послова Краљевине Холандије, Амбасада Краљевине Норвешке, „USAID“, „Вестминстерска фондација за демократију“, „Фонд за отворено друштво Србија“, „Фондација Конрад Аденауер“, „IFES“, „Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом Владе Републике Србије“ и Амбасада Финске.

Tacka komunikacije - sponzoriЧланови редакције су и Џорџија Ђековић, Вирџинија Ђековић, као и Андрија Стојановић, од којих су Андрија и Вирџинија оснивачи организације „Тачка комуникације“ коју финансирају НВО „Траг“,, затим град Београд, „USAID“, „Теленор фондација“ и други.Trag- donacije

Trag- donacije 1

Извори финансирања показују да чланове редакције повезују пре свега исти донатори и међусобна финансијска спрега и да се не ради о групи истинских заступника интереса грађана.

slavko curuvija partneri

У име иницијативе „Не да(ви)мо Београд!“ оглашава се и Илир Гаши, извршни директор фондације „Славко Ћурувија“, чији су главни донатори „Фонд браће Рокфелер“, „Балкански фонд за демократију“, пројекат немачког маршаловог фонда САД, „NED“, Амбасада Краљевине Данске и Амбасада Аустралије у Београду.

Поред поменутих видиљиво је и учешће Иницијативе младих за људска права чији је директор Анита Митић. Ова Иницијатива позната је по активном учешћу у перформансу „7000“ који је имао за циљ да Србе прикаже као геноцидни народ. Сваке године ова НВО у Тузли обележава годишњицу од злочина, које је наводоно починила Војска Републике Српске.

13296210_1311437745552331_1195913405_n

13288981_1311437362219036_2074348306_n

Челници ове организације имали су између осталог састанке и са Албином Куртијем, вођом екстремистичког покрета „Самоопредељење“ са КиМ, а такође учествују и у организовању одлазака студената Универзитета у Београду у Приштину где се сусрећу са представницима тзв. косовских институција, међу којима и са председницом тзв. државе Косово Атифетом Јахјагом. У Приштини су се састајали и са Бљеримом Шаљом, тадашњим координатором приштинског преговарачког тима у дијалогу са Београдом. Најважнији финансијери Инцијативе младих за људска права су „Фонд за хуманитарно право“ Наташе Кандић, „Војвођански грађански центар“ и многи други.

Читав систем НВО мобилисан је од стране својих финансијера не би ли представио српској јавности да готово све категорије становништва ову тему виде као највећи проблем, кријући се иза лажне бриге о грађанима.

ПОЛИТИЧКА ПОДРШКА – нови ДОС

Увертира за удруживање опозиције, без обзира на наводне програмске и идеолошке разлике, била је сарадња у оквиру Комисије о регуларности избора, као и заједнички наступ поводом изборне крађе. Заправо, по среди је било припремање јавности за следећи корак, а то је заједнички наступ на изборима за град Београд, а по свему судећи и за заједничког председничког кандидата.

Рушење објеката у Савамали опозиција је искористила као изговор да представи један „надидеолошки“ концепт и да заједнички крене у својеврсну кампању за градске изборе. Подсећамо да су протесте подржали Бојан Пајтић (ДС), Борис Тадић (СДС), Санда Рашковић Ивић (ДСС), Бошко Обрадовић (Двери), Зоран Живковић (Нова странка), Саша Радуловић (Доста је било) и многи други који своје место траже у новом ДОС-у. Посебно је значајна улога Саше Јанковића, заштитника грађана, који подршку за своје изјаве не добија само од челника опозције и организатора протеста, већ и од међународног фактора, пре свих Мајкла Девенпорта, шефа Канцеларије ЕУ у Србији. Иза намере Саше Јанковића да у наредном периоду крене у обилазак градова и општина широм Србије, наводоно промовишући институцију Омбудсмана, крије се заправо намера целог поменутог система да управо Саша Јанковић буде заједнички председнички кандидат.

КРАЈЊИ ЦИЉ

Иза добро уиграног система, медија и НВО, политичких партија и појединаца стоји намера западних центара моћи да методом притисака, такозваним „таласањем“, наметањем тема и низом других техника, изврше утицај на формирање нове Владе Србије,  као и да у перспективи створе услове за даљу дестабилизацију државе и да уместо старе крилатице „Србе на врбе“, примене „Србе на Србе!“ .

Док се завршава процес заокруживања косовске државности, подстиче даља дезинтеграције државе, расту сеператистичке тендеције, фокус јавности усмерева се на рушење неколико објеката. Посебно је лицемерно то што они који данас, кријући се иза парола о грађанским правима дижу глас против рушења неколико објеката, уопште нису реаговали када је потписиван Бриселски споразум, ИПАП споразум, када је усвојен Закон о сарадњи са НАТО пактом, када је приватизована и у бесцење распродавана државна имовина, када је протериван народ са својих огњишта, када су паљене православне светиње и рушени културни споменици. Да ли можемо поверовати да је важније рушење зграде од рушења државе?!

СТАВ ЗАВЕТНИКА

Недвосмислено смо више пута истакли погубност пројекта „Београд на води“,који фаворизује страног партнера на штету српске стране и који је само још један од симбола наше економске окупације.

Сматрамо да је рушење објеката у Савамали сраман и криминалан чин, показатељ нефункционисања институција система државе, облик бахатости и самовоље, чији починиоци и налогодавци морају бити процесуирани.

Ситуација у којој народним незадовољством због учињене неправде манипулишу читаве западне агентуре, потврђује оно на шта су Заветници упозоравали, а то је утицај невладног сектора финансираног из иностранства на политичке прилике у Србији. Због тога је једина и хитна мера сузбијања оваквих субверзивних делатности усвајање Закона о НВО, који би оне који се финансирају из других земаља, а мешају у унутрашња политичка питања, третирао као стране агенте и предвидео њихово кривично гоњење.

Уверен сам да грађани Србије неће подлећи овој врсти манипулације, која нас је већ скупо коштала у новијој политичкој историји, а актуелни догађаји искристалисаће одговоре на питање које данас постављају многи критичари актуелног режима: ко је суштинска и српска опозција, а ко лажна и западна марионета?! Не дозволимо да нешто што зову „Не да(ви)мо Београд!“ удави Србију.

 

Правно-политички аспекти СОФА и ИПАП споразума

Република Србија отпочела је одмах након 2000. године спровођење тзв. „политике приближавања Северноатлантској војној алијанси“. У ту сврху потписани су многи споразуми између наше државе и НАТО војног савеза који представљају основ за постепено одрицање Републике Србије од свог војног и безбедносног суверенитета, који је полако прелазио у руке НАТО структура. У овом тексту аутор ће се ограничити на анализу двеју кључних и суштинских споразума са НАТО пактом који представљају оперативно-технички и правно-политички основ и оквир за даље развијање и унапређивање односа са том војном организацијом.

Министар иностраних послова, Ивица Дачић, и бивши министар одбране, Братислав Гашић, својом посетом Бриселу у марту 2015. године формално су озваничили ступање на снагу тзв. “Индивидуалног акционог плана сарадње” (ИПАП споразум) између Републике Србије и НАТО савеза, потписаног и прихваћеног од обе стране децембра 2014. године. На први поглед можемо рећи да се ради о оперативном споразуму, тј. о оној врсти међународног уговора чије склапање и ратификација су у надлежности Владе Републике Србије (члан 14 Закона о закључивању и извршавању међународних уговора РС) и за чију правну ваљаност није потребно изјашњавање Народне Скупштине као врховног заступника народног суверенитета. Сходно том погледу присуство српских представника у Бриселу 18. марта 2015 могли бисмо окарактерисати као протоколарни чин, са којим су две уговорне стране просто размениле акте о нотификацији и тиме формалноправно испуниле услове за међународноправну “ратификацију” ИПАП споразума. Међутим, анализирајући садржину поменутог споразума и имајући у виду уставну обавезу државних органа Републике Србије да у процесу склапања међународних уговора поштују Устав и уставни поредак српске државе, долазимо до закључка да ИПАП споразум садржи мноштво формалних и материјалних неуставности, које на најгрубљи начин крше уставни поредак, политичку независност и државни суверенитет Републике Србије.

Пре него што изнесем суштину проблема желим да упозорим на постојање претходно закључених међународних уговора између РС и НАТО савеза, који су релевантни за овде изнесену анализу. У оквиру Партнерства за мир, чија чланица је и наша држава, постоји пракса закључивања уговора између држава нечланица и држава чланица НАТО савеза. Међу таквим уговорима најпознатији су тзв. СОФА споразуми, којима се уређује статус и присуство војних трупа једне уговорне стране на територији друге уговорне стране. Сходно томе наша држава је септембра 2006. године потписала такав споразум са Владом САД (реч је о билатералном споразуму), са којим је регулисан правни статус војних трупа САД на територији наше државе. Тај споразум доживео је и унутрашњу ратификацију од стране Народне Скупштине РС, чиме је и у потпуности постао правно обавезујући акт за наше државне органе. Поред њега јануара 2015. године потписан је и СОФА споразум са представницима НАТО савеза као међународне организације (реч је о мултилатералном споразуму), који је у јулу исте године званично прихваћен и од српског законодавног органа. Један од проблема са којима се суочавамо анализирајући ИПАП споразум представљају и његове одредбе по којима је наша држава дужна да у што скорије време потпише и ратификује сличне СОФА споразуме са свим државама чланицама НАТО пакта, као и чињеница да се ИПАП споразумом заправо још једном потврђује приврженост наше државе правним обавезама које проистичу из СОФА споразума са САД, а који је у својој суштини противзаконит и противуставан међународни уговор. У наставку следи образложење наведених тврдњи.

Највећа спорност СОФА споразума са САД огледа се у томе, да се њиме пружају оружаним трупама стране државе (САД) изузетно неограничене повластице и привилегије које оне уживају на територији једне суверене и независне државе. Текст споразума не пружа никакав објективно препознатљив критеријум којим се са прецизношћу дефинишу границе тих привилегија и њихова ограничења. Као пример наведимо право војних трупа САД да без икаквих ограничења и препрека улазе на територију Републике Србије, врше неометан транзит своје војне опреме и користе српску војну, па чак и цивилну инфраструктуру. Штавише, приликом тих својих дејстава на територији наше државе припадници оружаних снага САД уживају пун дипломатски имунитет, што значи да су унапред ослобођени сваког облика материјалне, прекршајне, па чак и кривичне одговорности за последице, које проузрокују својим делима. То значи да грађани наше државе, који утрпе последице дејстава тих војних трупа, немају никакво право на надокнаду штете нити право на заштиту своје личне безбедности. Овакве одредбе једног међународног уговора грубо крше Устав Србије, пре свега његов 1 и 8 члан, који прецизно наводе да је територија Републике Србије јединствена и недељива, на којој се власт заснива на поштовању грађанских права и владавини правног поретка српске, а не неке стране државе. Пружањем пуног дипломатског имунитета страним војницима српска власт овим уговором ускраћује уставно право грађана на правично суђење (члан 32 Устава), право на неповредивост њиховог физичког и психичког интегритета, право на слободу и безбедност (члан 25 и 27 Устава), право на једнаку заштиту и на правно средство (члан 36 Устава) као и основно људско право на накнаду штете (члан 35 Устава). Поред Устава овакав споразум у потпуности негира и права грађана која произилазе из Европске конвенције о људским правима, нарочито општеприхваћено правило о забрани дискриминације сопствених држављана у односу на стране особе (НАТО војнике). СОФА споразум у веома малој мери иначе пружа могућност ограничене материјалне одговорности страних војника за штету, нанету нашим грађанима, али само под условом, да се за правну процену те штете употреби законодавство САД! Оваквим захтевом се у потпуности игнорише уставна обавеза државних органа РС да на српском територију примењују искључиво српско законодавство и српска држава своди на обичну колонију Пентагона без икаквих елемената државности! Овим се у потпуности подрива српски државни поредак и руши систем међународног права који почива на суверенитету као основном постулату међудржавних односа. Подестимо исто тако да овакво широко тумачење дипломатског имунитета није у складу ни са Бечком конвенцијом о дипломатским односима која захтева да се појам “имунитета” тумачи крајње рестриктивно и да се пружа само особама са дипломатским статусом, којима је такав имунитет неопходан за неометано вршење своје функције. Са правом се питамо на основу којих критеријума се страним војницима пружа пун имунитет и у чему се то њихов положај изједначава са дипломатским представницима страних земаља?!

У наставку испостављамо одредбу СОФА споразума по којој се угодности које важе за припаднике оружаних снага САД проширују и на њихове “партнере и њихово особље”. Пошто у тексту споразума не постоји јасна дефиниција шта се све подразумева под термином “партнери”, постоји опасност да се екстензивним тумачењем СОФА споразума дође до закључка да поменуте угодности (пун имунитет, право неограниченог транзита кроз Србију и коришћење њене инфраструктуре, …) важе и за суседне државе, чланице НАТО пакта, као и за све суседне ентитете, који по међународном праву немају својство државе, али их као такве сматрају САД (то би значило да сутра и новоформирана сепаратистичка “војска Косова” може слободно да шпарта нашом државом и користи наше војне и природне ресурсе!). Већ у овом делу видимо да СОФА споразум не испуњава једно од најбитнијих начела законитости и правне државе, тј. начело одређености у закону (lex certa), по којем текст закона и осталих општих правних аката мора бити у толикој мери јасан и конкретно одређен, да је на основу утечених метода тумачења могуће одредити значење појединих речи и термина. Без обзира на чињеницу да СОФА споразум није закон и да сходно томе поменуто начело не би било примењиво у овом случају, морам да испоставим да начело lex certa представља једно од елементарних правних начела општег међународног права и као такво обавезује државе и у процесу склапања међународних уговора.

ne-u-nato

Својом економском клаузулом према којој стране војне трупе за превоз војног материјала и за обављанње других делатности нису у обавези да плате дажбине и царине већ им се све то омогућава бесплатно, СОФА споразум нарушава темеље економске егзистенције српске државе, јер су наши државни органи у обавези да из републичког буџета крију те трошкове, иако би то могло да значи смањење социајлних примања оним грађанима који су у озбиљној социјалној кризи. Тако нешто је у условима економске кризе и лошег привредног раста наше економије равно самоубиству! Даље, члан 4 СОФА споразума наглашава да амерички НАТО окупатори имају право да се крећу слободно по Србији без икаквих рестрикција. Од наших обичних српских грађана са двојним држављанством се захтева да се уредно пријаве полицији одмах по доласку у отаџбину, док се страним војницима не само дозвољава да вршљају како хоће, већ се нашим органима забрањује и било каква контрола над њима. Ово представља директну повреду уставног захтева о једнакој заштити права свих лица на територији РС, јер не постоји ниједан објективно прихватљив разлог за угоднији третман припадника страних оружаних снага.

У наставку се чланом 7 споразума српским државним органима забрањује било каква инспекција, царина или контрола „средстава и технологија“, које амерички војници имају право да унесу у Србију, ваздушним, речним или копненим путем. Најстрашнија последица те одредбе је у томе што омогућава страним трупама одрешене руке да опљачкају и извезу наше привредно и природно благо, па чак и некажњено киднапују наше грађане, потпуно неометано од српских државних органа, којима је управо посао да тако нешто спрече.

На крају анализе овог споразума желим да испоставим и 2. параграф његовог 13 члана који гласи: “У случају да обе Стране у будућности постану чланице сличних споразума који садрже одредбе које су у супротности са одредбама овог споразума, примењиваће се одредбе овог споразума.” Шта то значи? То просто значи да се наша држава унапред одрекла права да склапа сличне, са геополитичког аспекта гледано за њу можда повољније споразуме сличног типа са пријатељским земљама, попут Руске Федерације. Овакве одредбе крајње су атипичне за међународне уговоре и указују на чињеницу да је у процесу склапања СОФА споразума са САД на представнике српске стране вршен недозвољен притисак у циљу да се одрекну свог сувереног права на слободно склапање споразума са оним државама са којима то желе. Оваква повреда према Бечкој конвенцији о праву међународних уговора аутоматски представља разлог за ништавност СОФА споразума.

ИПАП споразум је по својој формалној природи заправо оперативно технички споразум који садржи обавезе, чија имплементација је неопходна за суштинску реализацију СОФА споразума са САД као и предуслов за склапање осталих споразума са свим чланицама НАТО пакта.

То је и предвиђено у појединим одредбама самог ИПАП споразума. Међутим, анализирајући садржај тог споразума долазимо до закључка да, ratione materiae, тај споразум обухвата она подручја која је према Уставу РС неопходно уредити законским актима, а не уговором чије склапање је у надлежности Владе РС, што га у хиерархији правних аката изједначава са подзаконским актом. Наиме, ИПАП споразум регулише питања која се тичу не само војног присуства НАТО снага на подручју Србије већ и мноштво питања која немају никакве суштинске везе са војном тематиком. Тако се у том споразуму наша држава обавезује да ће учинити све да се што пре приведе крају процес приватизације фирми у државном власништву, да се у што већој мери омогући “реинтеграција” расељених Рома из ЕУ у српско друштво (и то не само Рома који су српски држављани, већ и свих Рома чији повратак је могућ на основу Уговора о реадмисији између Србије и ЕУ, без обзира на то да они нису наши држављани). Србија се ИПАП споразумом обавезује да ће спровести реформе правосудног система, да ће у потпуности применити законодавство ЕУ на својој територији (иако она није чланица ЕУ и упркос чињеници да је по државном Уставу на територији српске државе највиша власт управо правни поредак српске, а не неке туђе државе или организације), да ће окончати преговоре о приступању Светској трговинској организацији и да ће спровести реформе у склопу енергетске безбедности (чиме се неоправдано врши притисак на Србију да се приклони америчкој концепцији енергетске безбедности, чиме се смањују могућности енергетске сарадње са Руском Федерацијом). Све су ово питања из којих произилазе важне последице за државу и народ и која треба да се регулишу уставним и законским актима, а не оперативно-техничким споразумом између Владе РС и стране међународне организације. У том погледу ИПАП споразум је чисти пример неограниченог поступања извршне гране власти, чиме се крши члан 4 државног Устава (подела власти), што већ у овом погледу чини наведени споразум неуставним и ништавним.

ИПАП споразумом омогућава се присуство војних трупа НАТО и његових партнера (што значи, као већ речено, и могућност присуства војних снага Косова) на подручју српских војних база у Србији, што може довести до тога, да се на српској територији обучавају војници који ће служити окупаторској и сепаратистичкој власти у Приштини. Поред тога споразум захтева и школовање српских војних официра по моделу НАТО ратовања као и “облигаторну” пропаганду НАТО вредности у Србији, што представља грубо кршење слободе изражавања и права на лично достојанство.

После свега наведеног видимо да су како СОФА тако и ИПАП споразум примери неуставних и незаконитих аката, који морају што пре да се елиминишу из правног поретка Републике Србије. У случају СОФА споразума са САД потребно је покренути хитно изјашњавање Уставног суда који би Закон о ратификацији (а тиме посредно и сам споразум) прогласио ништавним и неуставним, што би проузроковало обавезу српске државе да том споразуму сходно условима о суспензији и прекиду међународних уговора из Бечке конвенције о уговорном праву трајно одузме правно обавезујући ефекат.

На крају је неопходно истаћи и чињеницу да је Република Србија упркос јасно прокламованој већинској вољи грађана о прекиду даљих интеграција државе у НАТО пакт наставила са унапређивањем односа са том алијансом, усвајајући Споразум о сарадњи у области логистичке подршке. Тим споразумом само се наставља даља деградација државног суверенитета и територијалног интегритета Србије и наноси непоправљива штета војно-безбедносној и економској самосталности Републике Србије. Наставком приближавања Србије НАТО-у драстично се смањује српски одбрамбени потенцијал, нарушавају основни постулати правне државе и наша држава претвара у голог извршиоца војних дејстава држава чланица НАТО пакта што уједно значи и свесно игнорисање скупштинске Резолуције о војној неутралности и привржености Србије поштовању међународног мира и обавезујућих норми Повеље УН и одлука СБ УН о сузбијању учешћа у ратним конфликтима широм света.

12342642_10206881011811572_6211489564301220241_n

Аутор: Данијел Игрец, члан ГО Српског сабора Заветници

Текст Антонија Ђурића посвећен Заветницима: Молитва за моју браћу!

антоније ђурић заветници

Антоније Ђурић, почасни председник Национално-политичког савета Српског сабора Заветници, писаца многобројних књига који сведоче истину о страдањима и прогону српског народа за време титоистичког режима. Човек који нам је народним језиком описао наше претке у делу „Солунци говоре“, посветио је Заветницима текст охрабрења и подршке „Молитва за моју браћу“.

Господе Боже мој, радујући се и овом дану, хвалим Те и певам Твојој неисказаној слави и Твом безмерном величанству. Благодарим Ти што си ми, Твојом добротом, дао да постојим и удостојио ме да будем учесник Твојих спасоносних добара. Ти си ме непрекидно избављао од мојих невидљивих и видљивих непријатеља. Благодарим ти што си ме удаљавао од каљуге у коју сам могао да упаднем-јер са тим жигом вечне срамоте, не бих могао да изађем пред лице Твоје, Господе, и лице народа којем припадам.

Благодарим Ти што си ме сиромаштву препустио и тако изједначио с већином. Куда бих од данашње и сутрашење срамоте да сам стекао земаљско благо у доба владавине безбожника.

Обогатили су се у овој земљи само они који су окренули леђа Теби, Господе, они из богатих вила и са богатих трпеза не виде свопшту народну несрећу.

Погледај Господе, сузе рода мог, сагледај и патње његове саслишај и молитву његову, и помози му, дај му оно што је потребно за спасење, управи његов живот ка вечим вредностима, како би и он, оваки мален, а непокоран пред земаљским силницима славио пресвето име Твоје.

Поведи нас, Господе, из тмине ка светлости, кроз глад до ситости, кроз очај до самопоуздања, из малаксалости до снаге, из духевне тескобе ка духовним пространствима, из неслободе ка слободи, из тираније ка демократији, из невере ка чврстој вери у Тебе, Господе.

Милост за своју браћу иштем, Господе. За оне из Книнске крајне, из Славоније и Барање, из других делова хрватске, из Босне и Херцеговине. Светог Саве дедовине, са Косова и Метохије, које протераше са вековних огњишта. Они су још у туђим кућама и са туђим комадом хлеба.

Знам колико смо грешни Господе.

Ми смо једини народ у свету који је за вођу изабрао свога унесрећитеља. Броз је поклонио председнику комунистичке Албаније Косово и Метохију и још га окитио Орденом народног хероја Југославије. Милован Ђилас поклонио је Барању Хрватској, Петар Стамболић поклонио Шиптарима чисто српску општину Лепосавић и многа села, а српски комунисти поклонише секретару Комитерне, Димитрову српски град Цариброд-и данас је Димитровград! Неупућени оптужују за издају Косова и Метохије оне који у време издаје нису били рођени! Броз је посебно награђивао оне Србе који су умањивали своју отаџбину !

Господе Боже мој, благодарим Ти на свим даровима, али Те молим да посебну снагу подариш, овој српској младости, овим Заветницима Косова, који се Твојим именом заклеше, да тај драгуљ земље неће ни за тренутак сметнути с ума. Оснажи, Господе,и Милицу, Лазара, Стефана, Катарину, Јелену, Владимира, Немању, Николу, Теодору, Ивана, Александра, који су у свом имену додали да су заветници Косова. Умножи их, Господе, окрилати да могу прелете до Косова и увере се да је сваки кутак  Србинове земље слободан.

Заветници знају да Косово и Метохија није равница. Није ни долина, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и ситнице. Није ни костурница, ни јама непрегледна.

КОСОВО ЈЕ ДУША СРБИНОВА, КРВ ЊЕГОВА, РАНА НЕЗАЦЕЉЕНА, ЊЕГОВА КЛЕТВА И МОЛИТВА, ЊЕГОВО ПАМЋЕЊЕ, ЊЕГОВА КОЛЕВКА У КОЈОЈ ЈЕ СВАКО ДЕТЕ, СА СВАКОМ КАПИ МЛЕКА ИЗ МАЈЧИНИХ ГРУДИ ПРИМИЛО ПРИЧЕСТ И СВЕТУ ЗАВЕТ: МРЖЊУ НА РОПСТВО И СПРЕМНОСТ УМИРАЊА У БОРБИ ЗА СЛОБОДУ.

Косово је Небески врт одакле нас мотре бистре очи честитога кнеза Лазара који нас пита:,,Чиме то тргујете, о моји Срби ?!“

То питање непрекидно звони у слуху Косовских Заветника.

Србија је вечна док су јој деца верна ! Овај слоган Српског културног клуба из 1937. године не обавезује само заветнике Косова, већ целокупну српску младост.

 

 

73 године од Новосадске рације!

рација

На самом почетку основно је подвући НЕ само Новосадска већ Војвођанска рација. Али, да кренемо од ПОЧЕТКА.

На сцени Европског позоришта пре стотину година битишу два старца на издисају: један је остарела Турска царевина, а други онемоћала Аустријска царевина. Један другом пружају свесрдну подршку. Оба су узела по нешто што припада младом српском сељаку. Оба се боје његове младости, памети и снаге. Следи неминовоно, српски сељак тражи назад оно што је његово: Космет, Македонију и у перспективи анектирану Босну. Започињу Балканси ратови, Турска царевина пада на колена. Српски сељак је вратио своју имовину.  Уплашена оваквом судбином, Аустрија изазива Први светски рат и напада Србију како би у свом дворишту задржала Босну, али узела и исток – поробила и саму Србију. Операција потпуно неуспела, те се и друга царевина нашла на коленима.

Све ово је неко морао да плати. Не може се опростити ни младост, ни снага ни памет сељаку недораслом оваквим старцима.

Одмазда је била страшна!

Први њен део је био у Крагујевцу 1941. Стрељано је 8.000 Срба.

Наставак је био у Војводини. Најстрашнијим зверствима у здруженој акцији Немачких и Мађарских снага, убијено је почевши о Божићу у Сомбору , Чуругу , Жабљу, Шајкашу, Новом Саду, Бегечу, Србобран, Госпођинцима… по следећим подацима:

Мађариски извори наводе  : 8.000-10.000,

Немачки извори наводе: 6.000-7.000,

Недићеви подаци су: око 100.000 жена, деце, људи и старих Срба, Јевреја и осталих.

Посета Министра иностраних послова Трећег Рајха Рибентропа Будимпешти претходила је издавању наређења ових зверстава.

Пострадало становништво највећим бројем су били Срби. Њихов број се не зна, никада није тачно утврђен. ЗАШТО?

КО је наредио ова убиства? ЗАШТО је наређено убијање невиних цивила?

КО је извршио наређење? ЗАШТО је то учинио?

КО је био убијен? ЗАШТО највише Срба?

КО је одговарао за ова зверства? ЗАШТО НИКО НИКАДА НИЈЕ ОДГОВАРАО???

приредио Слободан Јовић

 

 

Руски Београд

10718967_862382637108129_470158401_nРазвој српске архитектуре током XIX и кроз прву половину XX века, обележен је  богатим архитектонско-урбанистичким историјским развојем, као и бројним именима архитеката и грађевинских инжењера који су Србију упутили према развоју и њеном културном укључивању у модерне европске токове. Различите стилске концепције смењивале су се у српској архитектури од класицизма, романтизма, утицаја бечког Рундбогенстила до тежње за интересовањем и повратком на српско-византијски стил. Паралелно са овим интересовањем јављају се и стилске тенденције које долазе преко наших архитеката школованих у иностранству. Оне су обележене највише преко бечке сецесије и минхенског југендстила у декорацији београдских здања.

Историјске прилике имале су велики утицај на изградњу и културни развој па је тако изградња Београда обустављена услед рата са Турском и  настављена након 1878 године када се у српској архитектури јавља академизам који ће остати доминантан све до Првог Светског рата. Академизам је означио обнову која је упућивала на европску орјентацију и жељу за сустизањем европских токова градње. Изузетно важан сегмент у изградњи Београда представљали су и строги закони у вези изградње града и конципирања урбанистичке целине.

Двадесете године XX века обележене су доласком руских емиграната који ће пре свега оставити велики утицај на развој архитектуре , али доминантан и у другим сегментима развоја културног и научног живота. Рушење руске империје и успостављање бољшевичке диктатуре условило је велике миграције како руске интелектуалне елите, тако и обичног становништва који ће своје дугорочно уточиште пронаћи ван своје отаџбине. Велики број научника, професора, духовника, лекара, уметника, инжењера као и многих других интелектуалаца и обичног становништва долази у Краљевину СХС  и конструисањем руског културног утицаја доприноси јачању српско-руских односа.  Бежећи од бољшевичког терора чак 45 000 руских емиграната се определило да своје уточиште пронађе код своје православне браће Срба. Њихов долазак је са радошћу прихваћен, олакшани су административни токови и Руси врло брзо постају прихваћени и равноправни у конструисању  друштвеног и културног живота. Неки од њих постају чланови Српске академије наука и уметности и међу њима се посебно истиче византолог Георгије Острогорски, а велики број руске интелектуалне елите долази и до професорских катедри на Универзитету у Београду.

Највећи допринос у културном развоју заслужују руски архитекти чија се делатност може уочити на простору целе Србије. Највећи број архитеката се настанио у Београду и њима су поверавани главни градитељски подухвати и пројекти на изградњи капителних државних здања. Њиховим доласком је интензивирана изградња и Београду је дат монументални карактер. Руски уметници нису били изразити представници авангарде, па се њихова делатност више огледала под утицајем византијског стила и академизма. Са собом су донели руски академизам који су пројековали на српску архитектуру. Његове карактериситке су у тежњи ка монументалности, слојевитој грађи фасадног платна, рустици приземља, сужавањем контура зграда од дна ка врху и обиљу фасадне пластике реторичког карактера.

Тешко је издвојити имена руских архитеката који су обележили развој српске архитектуре, али међу најзаслужнијим за изградњу Београда  истичу се; Николај Краснов, Роман Николајевич Верховској, Василије Андросов, Виктор Викторович Лукомски и Виљем Баумгартен.

Николај Краснов обнавља цркву Ружицу на Калемегдану у духу романичког историзма, подиже монументални Мост краља Александра I који је повезивао Земун и насеље са леве обале Саве пројектован у романско-византијском стилу. Његови остаци се могу видети у очуваним пилонима у Карађорђевој улици. Током треће деценије изградио је зграду Министарства шума и руда, коју је започео Драгиша Брашован, као и Министарство финансија. Краснов је довршио и изградњу Народне Скупштине коју је започео Јован Илкић, а његова делатност, треба напоменути, досеже и до острва Видо где је пројектовао Спомен костурницу.

Виктор Викторович Лукомски помаже Живојину Николићу у реализацији Старог двора на Дедињу као и изградњу цркве Св. Андреја у склопу дворског комплекса. Он подиже хотел Авала, цркву Светог Саве на Врачару као и Палату Патријаршије СПЦ.

Споменик Руске славе и Српска костурница бранилаца Београда 1914-1918 на Новом гробљу,  представљају монументална споменичка дела Романа Николајевича Верховскоја.

Фасада Главне поште у Таковској улици дело је Василија Андросова, а зграда Руског дома и палата Генералштаба дела су Виљема Баумгартена. Палата Генералштаба је тада означена као најмонументалнија зграда у Београду.

Поред више хиљада стамбених зграда у Београду, Руси су изградили и Војни музеј, Државни архив, зграду Владе Србије, Гардијски комплекс на Топчидеру, Савско шеталиште са Великим степеништем на Калемегдану, као и многе друге објекте за потребе сопствене заједнице. Изградњом Руске цркве на Ташмајдану утемељили су своје духовно уточиште симболично положивши у темељ грумен земље донесен из Русије.

 Највећи број капителних државних здања као и велики број стамбених јединица  изграђен је у Београду захваљујући великом залагању и делатности руских архитеката. Модерни Београд почива на духовној и материјалној изградњи руског народа који је своје уточиште пронашао у нашој држави.Као што је у материјално наслеђе Београда остављена монументална заоставштина велелепних здања, тако је монументално и оно духовно наслеђе које је српском народу с љубаљу поклоњено преко бројних руских професора, лекара, духовника али и обичног народа.

Београд је вечно захвалан !

                                                                                                           Јелена Недељковић