Категорија: Реч Заветника

Данијел Игрец: Циљ није ЗСО већ обнова српске државности на КиМ!

Данијел Игрец, члан Главног одбора Заветника

Током свих до сада постигнутих бриселских (не)споразума српска јавност могла је да се увери у једну (сада већ неупитну) чињеницу. Чињеницу да је ЕУ уствари сушта супротност онога што су у својим изјавама истицали њени највиши званичници када су наглашавали њену „објективну и неутралну посредничку улогу“ у бриселским преговорима. Чињеницу да је Брисел (поред Вашингтона) кључни промотер албанских интереса и покровитељ тзв. Републике Косово.

(више…)

Данијел Игрец – Време је да Србија постави ултиматум Европској унији!

Протекле седмице западну политичку јавност усталасала је изјава српског шефа дипломатије да део међународне заједнице лаже Београд и да одређене утицајне европске земље уопште не желе одрживи компромис већ искључиво траже српско признање тзв. Косова.

(више…)

Данијел Игрец – Правно обавезујући споразум је замка за Србију!

Ових дана навршило се тачно десет година откако су узурпаторске приштинске власти прогласиле једнострано и противправно отцепљење тзв. Косова од Србије. Тим поводом магистар правних наука и члан Главног одбора Заветника, Данијел Игрец, осврнуо се у свом ауторском тексту на најновије најаве Запада да ће Србија са одметничким структурама у својој јужној покрајини до краја 2019. године морати да потпише „правно обавезујући споразум“ о уређењу међусобних односа. Прочитајте шта се крије иза најављене „нормализације односа Београда и Приштине“ и које кораке мора да предузме званични Београд како би одбранио државну територију.

(више…)

Данијел Игрец: „Европски стандарди“ – друго име за уцењивање Србије

Члан Главног одбора Заветника, Данијел Игрец, реаговао је поводом критика Европске уније упућених Србији због предавања генерала Владимира Лазаревића, одржаног прошле седмице на Војној академији у Београду.

Текст преносимо у целини:

igrec
Данијел Игрец, члан ГО Заветника

„Последњих дана Србија се поново нашла на мети критика својих „западних пријатеља и партнера„. Као и увек до сада (а на шта смо као народ и држава већ одавно навикли) тон тих критика није био нимало пријатан, а оне су увек (биле и остаће) негативне. Уосталом, не каже се узалуд у нашем народу „на Западу ништа ново„. Уцене, притисци и понижавања већ деценијама су стандардна обележја западне политике према Србији.

Прошле недеље имали смо чак неколико примера како поменута политика изгледа у пракси. У Београду је боравио Брајан Хојт Ји. Дипломату чији ранг иначе у озбиљним државама служи за подсмех и кога у званичну посету обично примају заменици помоћника државних секретара у Србији је морао да прими чак сам председник државе којем је овај као прави амерички каубој испоставио списак захтева које Србија мора да испуни уколико не жели на себе да навуче сав гнев „моћне америчке империје„.

Међу тим захтевима се, иако не директно, нашао и онај који нашој држави „сугерише“ (читај: заповеда) да једном од највећих хероја одбрамбеног рата за Косово и Метохију, генералу Владимиру Лазаревићу, одмах одузме могућност да предаје на Војној Академији у Београду. Јер како је истакао потрчко Стејт департмента „Србија мора да покаже да дели исте вредности са својим западним партнерима, а величање ратних злочинаца није њихов део„.

Убрзо након Хојт Јиа огласио се и тзв. председник тзв. Косова упозоривши Европску унију да не сме да остане нема на поступке Србије која промовише „особе које су осуђене за најстрашније ратне злочине на Косову„.

На реакцију „европске породице народа“ нисмо морали да чекамо дуго. Светлосном брзином, на миг Хашима Тачија, из кабинета Федерике Могерини Србији је стигла (ко зна већ која по реду) васпитна пацка. Кроз уста Маје Коцијанчич, типичног бриселског бирократе, Европска унија оптужила је нашу државу за величање ратних злочинаца и грубо нарушавање демократских принципа што је све, према Бриселу, у супротности са „политиком помирења и европским стандардима“ и наводно „не доприноси миру и стабилности у региону„. Оваквим одазивом Европска унија само је још једном потврдила опште познату чињеницу, да је обичан геополитички привезак америчке дубоке државе без трунке самосталности.

Оптужбама ЕУ одмах се придружила и евроатлантска опозиција у Србији. У њено име огласили су се представници новог антисрпског ДОС-а, Саша Јанковић и Драган Шутановац, који су (наступивши чак оштрије него Тачи) осули дрвље и камење на државу због генерала Лазаревића.

Кренимо од ових последњих, господе Јанковића и Шутановца. Шта рећи за овакав говор мржње двојице људи који су произашли из оног петооктобарског политичког миљеа који је Хашком трибуналу предао читав војни и политички врх бивше државе без чијег подвига Србија данас не би имала ни Дејтонски споразум ни Резолуцију 12 44 – два највећа гаранта њеног територијалног интегритета и самосталности Републике Српске.

Шта рећи о односу европске политике према Србији? Ништа се позитивно и не може рећи јер је она у континуитету непријатељски настројена према нашој држави и усмерена у подривање њених државних и националних интереса.

Једино у чему је она доследна су уцене и притисци да се Србија корак по корак одрекне свог суверенитета и одустане од вођења једне независне и самосталне спољне политике.

Погледајмо пар примера који нам указују како та бриселска политика патолошке србофобије изгледа у пракси:

1.) Када је у седишту Европског парламента отворена изложба посвећена Алојзију Степинцу, највећем проповеднику усташке геноцидне идеологије, ЕУ није реаговала. То је за Брисел био „допринос политици помирења“ и одраз европских стандарда“.

2.) Када Еди Рама, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај хорски позивају на стварање Велике Албаније и отимање српског Ниша, ЕУ не реагује. И то је за Брисел очигледно „допринос политици помирења“ и одраз европских стандарда“.

3.) Када је нелегални Суд БиХ ослободио једног од највећих крвника српског народа, Насера Орића, ни тада се ЕУ није огласила. И то је за Брисел био још један „допринос политици помирења“ и одраз европских стандарда“.

За Европску унију су истински ратни злочинци и кољачи Срба светао пример демократије и људских права, а српски браниоци највеће зло, горе и од најкрволочнијих нацистичких монструма. За Европску унију српска земља је легитимна мета сецесионистичких претензија, а на етничком чишћењу засновани великодржавни пројекти пожељни модели територијалног устројства Балкана.

Одакле Европској унији уопште образ да позива Србију на „поштовање жртава прошлих сукоба“ када за српске жртве пред њеним судовима нема правде и поштовања, док у њеном политичком простору влада опасна замена теза која од српских жртава прави агресоре, а од правих агресора прави жртве „великосрпске политике“?! Одакле ЕУ уопште право да оптужује Београд за политику дестабилизације региона када је Србија једина држава која највише (и речима и делима) демонстрира своју приврженост очувању мира и безбедности на Балкану?!

Какви су то „европски стандарди“ када на сваку, па и најмању (а увек неоправдану) критику од стране великоалбанских сепаратиста Брисел против Србије употреби своју читаву политичку и пропагандну артиљерију, а када на преко потребне и оправдане опомене српских званичника о гажењу српских интереса и права Срба у региону тај исти Брисел ћути као заливен?! То није никаква политика европских стандарда, то је политика дуплих стандарда према којој су Срби главни и једини кривци за све и свашта на Балкану.

Вредело би на крају одговорити и трећеразредном америчком дипломати. Не могу Србија и српски народ, господине Ји, да покажу да су део вашег света јер они не деле исте вредности као и ви. Величање злочинаца није наша, већ ваша политика. Српски народ је одувек славио и величао само слободу и хероје који су за њу гинули.

Због тога у заједници где се промовишу ваше „вредности“ и ваши „стандарди“ и где према нама влада отворено лицемерје Србија нема шта да тражи. Никада.“

 

 

Данијел Игрец: „Различитим третманом Косова и Каталоније ЕУ пружа отворену подршку великоалбанском сепаратизму!“

Откако је 2000. године дошло до државног удара и насилне узурпације власти, евроинтеграције су постале кључно идеолошко и политичко опредељење свих владајућих режимских гарнитура.

Петооктобарски пучисти, који су запосели државне институције, жестоко су кренули са бруталном пропагандом европских вредности. Под изговором што бржег приближавања ЕУ, отпочели су са деконструкцијом уставног поретка, распродајом стратешких привредних ресурса, деградацијом безбедносних и обавештајних структура и својом непромишљеном, недржавотворном и поданичком политиком озбиљно угрозили суверенитет и територијални интегритет Србије.

Прича о безалтернативности европског пута Србије постала је безмало потпуна политичка догма, аксиом у спољној политици наше државе; она је представљана као једини спасоносни пут за српски народ. Њени заговорници до дана данашњег важе за ,,реформаторе, визионаре и државнике„, док свако ко аргументовано подигне глас против концепта ЕУ, бива етикетиран као ретроградан, екстреман и политички заостао.

И док је Србија губила месеце и године испуњавајући захтеве бриселске бирократије, европски званичници нису пропуштали прилику да Београду покажу да га не виде нити желе да га виде као равноправног члана ,,европске породице народа„. У досадашњој историји придруживања ЕУ није забележен случај државе чије чланство би било условљено толиким низом ултимативних захтева, као што је то случај са нашом државом.

Само од Србије се тражи да се зарад чланства у Унији, чији даљи опстанак је под великим знаком питања, одрекне дела своје територије, да се одрекне својих националних интереса, свог националног идентитета и историјских тековина државности. Само се од Србије захтева да уведе економске санкције држави која је највећи гарант њеног суверенитета у међународним односима, само се Србија уцењује са захтевима које не би испунила ниједна озбиљна и суверена држава.

Брисел је у више наврата већ демонстрирао своју антисрпску политику, а најсвежији пример тога могли смо да видимо пре два дана приликом званичног обраћања представника Европске комисије (ЕК) повoдом референдума у Каталонији. Погледајмо детаљније о чему је реч.

У свом званичном саопштењу ЕК најпре осуђује нелегални референдум о независности, истичући своју приврженост очувању територијалног јединства Шпаније, да би након протеста из Београда и питања зашто исти принцип није заузет и у случају КиМ, Маја Коцијанчић, портпарол Федерике Могерини, саопштила да тзв. Косово и Каталонија нису за поређење јер је проглашење косовске независности био ,,јединствен случај„. Госпођа Коцијанчић се при том позива на ,,различите декларације и резолуције органа УН“ са којима је потврђена ,,специфичност“ косовског случаја, али не наводи конкретно о којим документима УН је заправо реч. Штавише, ЕК нам поручује да је став о поштовању територијалног интегритета Шпаније исправан и неопходан јер је реч о држави чланици ЕУ.

Поставља се питање: Шта је оваквим ставом поручено Србији из седишта ,,безалтернативне“ ЕУ?

1.) Поручено нам је да Србија за Брисел није суверена и независна држава већ територија коју је дозвољено распарчавати до миле воље.

2.) Поручено нам је да Србија за Брисел није равноправни политички и економски партнер већ крава музара, парче територије без права, потрошна роба за европске бирократе и западне мултинационалне корпорације.

3.) Поручено нам је да Србија за Брисел није субјекат већ објекат међународног поретка без права на заштиту свог суверенитета и територијалног интегритета. Поручено нам је да су насилно рушење уставног поретка и спаљивање хришћанских (православних) споменика за ЕУ легалан начин стицања независности. Значи ли то да Брисел и терористичку Исламску државу третира као легитимног припадника међународне заједнице?!

4.) Став Европске комисије више је него јасан доказ да ЕУ никада није имала неутралну позицију према питању статуса јужне српске покрајине. Брисел никада није био легитиман и објективан медијатор у преговорима између Србије и тзв. Косова, а став ЕК само потврђује сумње у његову непристрасност и објективност по том питању.

5.) Једнострано проглашење косовске независности није био никакав ,,јединствен случај“ већ преседан за све остале сецесионистичке потезе широм Европе. Тзв. независно Косово отворило је Пандорину кутију и дало ветар у леђа процесу деградације националних држава, оно је било иницијална каписла за сепаратистичке покрете широм Европе, што се и потврдило референдумима у Шкотској, а сада и у Шпанији.

Нема ништа ,,јединствено“ у случају КиМ. Једино по чему је он јединствен је степен насиља и интензитет политичког, војног и економског притиска који се користио у остварењу западног пројекта ,,независног Косова„. Чињеница да је дошло до бруталне војне агресије НАТО пакта на једну суверену државу, чланицу УН, чињеница да су над српским народом спроведени погром и етничко чишћење несагледивих размера, чињеница да се тежи ка тоталној десрбизацији КиМ и чињеница да је иредента на Космету у циљу насилног отцепљења палила и рушила православне споменике од европског и светског значаја, а да за све то још нико није одговарао, јесу оно што случај КиМ чини јединственим.

Посебно је интересантно то што се ЕУ позива на ,,документе Уједињених нација“ како би оправдала своју тезу о ,,специфичности“ косовског случаја. Имајући у виду да се апсолутно сваки акт УН-а позива на суверенитет и територијални интегритет Србије над Косовом и Метохијом поставља се логично питање: ,,Па где су онда те ,,декларације и резолуције“ које помиње Европска комисија, а које Приштини дају право на отцепљење?“ Одговор је једноставан: Нема их!

У недостатку аргумената европски званичници не презају да се послуже и најпрљавијим неистинама и лажима само да би пронашли легитимитет нечему што је очигледно нелегитимно и нелегално.

6.) По ко зна који пут су потврђени политика двоструких аршина према Београду и кључна идеолошка обележја ЕУ када је Србија у питању – цинизам, лицемерје и шизофрена србофобија.

После скандалозног става Европске комисије и сваком политички неуком појединцу јасно је да Србија у заједници која не поштује ни основне постулате њене државности нема шта да тражи! ЕУ Србију не третира као свог партнера већ се према њој опходи као према трећеразредној колонији. Став Европске комисије јасно разобличава суштину њене политике према нашој држави, која се огледа у подстицању сепаратизма и територијалног распарчавања. Сада је јасно да је ЕУ заједно са САД главни спонзор експанзионистичких тенденција Албанаца. Да није тако, Брисел би већ одавно реаговао на бујање великоалбанског сепаратизма на југу Србије. Да Србија у очима Брисела важи за равноправног члана европске заједнице, она не би била изложена уценама и притисцима, већ би ЕУ одавно стала у одбрану њеног територијалног јединства, као што је учинила у случају Шпаније.

Оправдавајући свој став констатацијом да за Србију и Шпанију не важе иста правила јер је Шпанија ипак чланица ЕУ, Европска комисија не само да је починила невиђени дипломатски скандал и срамно понизила Србију, већ се у односу према њој поставила као што су то некада чиниле империјалне државе према својим колонијама. Ко је ЕУ да Србији негира Повељом УН загарантовани статус државе? Ко је ЕУ да се према Србији опходи као према свом протекторату и да над њом врши правно насиље? Ко је ЕУ да прибегава селективној примени међународног права? Бриселске бирократе понашају се као да још увек живимо у доба феудалног правног партикуларизма, а не у времену универзалности међународног права, где је оно без изузетака једнако за све.

Шиптарски екстремиста Јонуз Муслију већ је позвао Београд да призна резултате нелегалног референдума из 1992. године о присаједињењу Рашке области ,,независном Косову„. Где је одлучна реакција Европске комисије, где је осуда сепаратизма од стране најважнијих органа ЕУ? Као и очекивано, нема је. Нити ће је бити. А на државном руководству Србије је да одговори грађанима Србије докле ће да следи пут оних који су пре 17 година палили Народну скупштину и рушили државне институције, пут који нас без сваке сумње води у потпуни (гео)политички и национални суноврат.

Јер воља српског народа је јасна, он је великом већином одлучно против даљих европских интеграција. Народу је јасно да Европска унија није никакав гарант просперитета, благостања и безбедности. Политиком развлашћивања и десуверенизације држава ЕУ све више поприма елементе једне наднационалне, аутократске творевине у којој демократија постаје изузетак, а не правило. Зато је форсирање уласка у једну такву заједницу по сваку државну и националну цену ништа друго него отворена антидржавна и суицидална политика.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор је члан Главног одбора Заветника

Извор: Говори Србија

Данијел Игрец: „Крах једнополарног света – прилика за повратак Косова и Метохије“

Аутор је члан Главног одбора Заветника

14375306_10209040768084129_1057208022_o-1

Пад Берлинског зида је у очима већине политичких аналитичара са оне стране Атлантика био доказ да је Запад на челу са Сједињеним Америчким Државама однео „неоспориву победу“ у Хладном рату, идеолошки, економски и војно поразивши Совјетски савез и Русију као његову државу предводницу.

Познати амерички геополитичар Френсис Фукујама прогласио је америчку победу „блиставим достигнућем идеологије либералне демократије„. Он је крај Хладног рата упоредио са „крајем времена и историје„, после којег је створен „јединствени свет„, у којем ће доминантну улогу имати западна цивилизација и „амерички начи живота„. Фукујама је, као и после њега Бжежински, ставио тачку на историјске и геополитичке процесе, уверавајући себе и човечанство да је униполарни свет „вечна и непромењива“ категорија.

На крилима те победе, на крилима свеобухватне и свепрожимајуће глобализације, технократизације и дехуманизације друштва, декомпозиције националног суверенитета, НАТО-изације планете и американизације светске популације амерички корпоративни естаблишмент тежио је да претвори свет у своје геополитичко двориште. У двориште где ће искључиво „ујка Сем“ одређивати правила игре; игре скројене према интересима „америчке нације“ (читај:глобалне елите) која је због своје „изузетности и супериорности“ позвана да предводи свет „хиљадама година„. Ту „суперироност“ осетио је на својој кожи и српски народ крајем 20. века када је Вашингтон, ширећи бомбама своју „демократију“, кренуо у исцртавање евроатлантског поретка на Балкану.

Сложићемо се да нема државе која је више и интензивније од САД радила на једностраном отцепљењу Косова и Метохије. Потрошене су милијарде долара, ангажоване моћне лобистичке групе, примењиване методе притиска и уцењивачке дипломатије – најпре како би се издејстовала подршка америчких савезника и „јединство“ Запада у противправној агресији НАТО-а на СРЈ, а потом и како би „новорођена косовска држава„, у чијем стварању су трговина наркотицима, оружјем, људским органима и етничко чишћење Срба одиграли кључну улогу, покушала да стекне пуну афирмацију на међународном нивоу.

Вашингтон је 90-их година у албанском фактору на Балкану видео кључног регионалног играча у остваривању најважнијег геополитичког циља атлантизма – истискивања Русије са Балкана. Како би се Москва држала што даље од топлих Јадранског и Црног мора, како би се пресекло стратешко савезништво Србије и Русије и избегло национално уједињење српских земаља морао се створити проблем; кочница тим природним геополитичким процесима. У ту сврху идеолози „новог светског поретка“ дорадили су познати антисрпски пројекат, осмишљен под окриљем Призренске лиге – пројекат „велике Албаније„, а као први корак у његовом остварењу одредили насилну сецесију јужне српске покрајине од њене матице.

Америци је крајем 20. века било неопходно да и на Балкану афирмише свој крвави „pax americana„, да регион претвори у своју искључиву зону контроле и утицаја, да га интегрише у „униполарни глобални поредак„. У ту сврху послужила је оружана агресија на Југославију и припрема терена за шиптарску окупацију Косова и Метохије. Једним хицем – отимањем КиМ – Вашингтон је стремио да убије три птице. Контролом косовско-метохијског региона стиче се изузетна стратешка предност у економском и војно-безбедносном смислу. Не само у погледу експлоатације више хиљада милијарди долара вредних рудних богатстава на КиМ већ и за даљи продор у унутрашњост евроазијског континента, ка Русији и сибирским пространствима.

У ту сврху на српској земљи никла је и највећа америчка војна база изван територије САД, највећи европски логистички стожер вехабија и албанских терориста – Бондстил, са ког се Украјина, Кавказ и остале „тачке удара“ на Русију снабдевају оружјем и бојовницима. Подршка независном Косову је и подршка исламистичком фактору на Балкану. Перцепција Америке у исламском свету је јако лоша (ратови у Ираку, Авганистану) зато је Вашингтон одлучио да тај разгневљени исламски свет умири путем подршке исламским заједницама, а против православне Србије.

Друга албанска држава на вековној српској територији је незаобилазна коцкица у антируској слагалици на Балкану, а јачање њене независности механизам истискивања Москве из геополитичког стомака Европе. Зато не чуде све учесталије посете службеника Пентагона и Стејт департмента балканским државама; њихов циљ је стварање регионалне антисрпске осовине Приштина-Тирана-Скопље и додатан притисак на Београд у циљу што брже реализације последње фазе пројекта „независног Косова“ – међународне афирмације његове „државности„.

Америчкој глобалној елити (обједињеној под именом „дубока држава„) која путем својих дипломатских и војних пиона у региону још увек успева (али сваким даном све теже) да задржи моћан утицај на балканске политичке токове опасно се жури да од наше државе извуче признање тзв. Косова. У том (по српске интересе несумњиво велеиздајничком) чину крије се главни адут Вашингтона који он користи како би вратио Балкан у зону свог потпуног утицаја. Признањем „стања на терену“ и сагласношћу да Приштина добије своје место у систему Уједињених нација (чланство у Генералној скупштини УН-а, УНЕСКО-у, УНИЦЕФ-у, …) Србија би:

а) НАТО агресију прихватила као оправдану акцију;

б) амнестирала злочине НАТО-а, етничко чишћење Срба на КиМ и отимачину имовине на делу своје територије;

ц) пружила легитимитет западном концепту „једностраних војних интервенција“, а тиме и сецесији КиМ;

д) омогућила да Американци путем билатералног договора са такозваном косовском владом легализују постојање Бондстила што би само убрзало имплементацију атлантистичке безбедносне агенде, а то је ширење НАТО кишобрана над остатком Балкана

Према речима Медлин Олбрајт, „сиве еминенције“ америчке интервенционистичке политике, која је због својих ратнохушкачких изјава прозвана „владарицом рата„, крајни рок за остварење овог плана био је предвиђен за крај 2011. године. Исто то је тврдио и главни саветник политичког клана Клинтон, Збигњев Бжежински. Њихова предвиђања нису била тачна. Зашто?

Одговор се крије у томе што никоме од озлоглашених стратега америчке спољне политике није падало на памет да под знак питања стави тезу о униполарном свету као трајној категорији, да релативизује став о његовој непромењивости. Уверени у „коначност“ своје хладноратовске победе они су заборавили да у (гео)политици ништа није вечно. Занесени „америчком моћи“ нису ни слутили да ће Фукујамина „блистава победа Запада“ трајати свега 20 година, а његову тезу о „крају историје“ демантовати догађаји на геополитичкој карти света, нарочито они који су светлост дана угледали након 2008. године.

Русија, након Хладног рата политички и економски девастирана држава, којој су претили територијално распарчавање и грађански рат, те године је наговестила свој повратак међу глобалне велесиле. Унутрашње економски консолидована и са јасним државотворним курсом у спољној политици Москва је показала зубе Западу, ставивши до знања да ће од сада смети и умети да брани своје, не само државне и националне већ и геополитичке интересе што је и показала дејствовањем у Абхазији и јужној Осетији, на Криму и у Сирији.

Глобална економска криза и са њом повезана економска стагнација западних земаља, рађање геостратешког кинеског пројекта „Један појас, један пут“ и рапидни привредни раст Пекинга, формирање БРИКС-а, јачање безбедносних капацитета Шангајске организације за сарадњу, све су то догађаји који су означили почетак краја униполарности и процес мултиполарности света учинили неповратним.

Док кинеска економија расте, европска и америчка падају. Међународне корпорације са седиштем изван Запада преузимају доминацију у глобалној привреди. До 2008. године њихов број је био нула, а до краја 2020. године Кина ће бити највећа светска привреда те ће са трона скинути САД, док ће Русија бити пета светска економска велесила, испред Немачке. На трећем месту ће бити Индија. Према последњем извештају „Форбса“ за 2016. годину међу банкама са највећом активом у свету налазе се кинеске банке. Ако се то упореди са 2008. годином, која је кључна за промене у глобалној економији, тада су међу првих пет биле искључиво западне банке. Најбоље пласирана јапанска је била девета, најбоље пласирана кинеска је била на 17. месту, да би за само осам година чак четири кинеске банке доспеле на сам врх табеле.

Идемо даље. Погледајмо војни буџет. Преглед трошкова између 1988. и 2015. године указује да је Кина која је 1988. имала буџет као Шпанија за 25 година претекла готово целу ЕУ. Русија је 1998. имала готово исти војни буџет као Турска, сада је неупоредиво већи. Раст економске моћи узроковао је раст (државних) инвестиција у војни сектор. Земље које данас чине БРИКС 1998. године имале су у збиру 13,7 посто буџета НАТО-а. Данас је та цифра чак 43,3 посто. Буџет Шангајске организације за сарадњу је са 7,5 одсто догурао до више од 40 одсто буџета НАТО-а.

Шта нам све ово говори?

Говори нам да је мултиполарни светски поредак нова реалност међународне политике. Говори нам да је политика наметнутих решења и једностраних оружаних интервенција којом је Запад кројио мапу планете према сопственим интересима само тужна слика једног света који полако клизи у провалију. Уместо њега рађа се нови, на принципу суверене једнакости и равноправности држава засновани поредак, поредак чија главна окосница ће бити стратешка осовина Русије и Кине и оних земаља које немају непријатељски став према Србији и спремне су да уваже њене легитимне државне и националне интересе.

Вашингтон и његови западни сателити више немају широм отворене руке да се мешају у решавање спорова на кризним жариштима у свету. Сада је у томе као и у будућем току геополитичких процеса незаобилазан глас Индије, Русије, Кине, Бразила и осталих слободних земаља, међу којима Србија има много искрених и традиционалних пријатеља. Несумњиво привредно, финансијско, технолошко и војно-безбедносно јачање не-западних земаља итекако се одражава у њиховом повећаном политичком (и дипломатском) утицају у међународним односима. Што је тај утицај већи то је мањи маневарски простор Америке и ЕУ за уцене и притиске на Србију.

То нису само гола предвиђања већ чињенице, опипљиве у реалности. Погледајмо то на конкретним примерима. Све је извесније да УНЕСКО ове године неће одлучивати о апликацији тзв. Косова за чланство. Приштина, заглибљена у велику политичку кризу око формирања нове власти, до сада се није озбиљније ангажовала на међународном лобирању за гласове нити је ико поднео апликацију за њен пријем што јасно указује на то да од онако бомбастично најављиваног уласка у УНЕСКО (ове године сигурно) неће бити ништа. У Лион, седиште Интерпола, стигла је ових дана „препорука“ западних земаља да се гласање о уласку Приштине у ову организацију одложи на неодређено време. Светска царинска организација донела је одлуку да се тзв. Косово до даљег суспендује из чланства, уз образложење да је пријем Приштине преурањена одлука.

Овакав (за многе неочекивани) развој догађаја више је него јасан доказ да геополитичка слика света није константа, већ се она мења из дана у дан. Брига Запада о сопственим проблемима постаје све већа због чега ће све мањи број западних земаља бити спреман да и даље безрезервно подржава аспирације косовских Албанаца. ЕУ тоне у све већу институционалну и безбедносну провалију, Вашингтон ће бити све више заокупљен политичким немирима код своје куће који прете да ескалирају у озбиљну унутрашњу кризу, док су параметри економског развоја западних земаља одавно престали да буду обећавајући. Америка губи позицију хегемона и више нема улогу „светског полицајца“ због које су многи народи крај 20. века дочекали у крви, окупацији и рушевинама. Приштински сецесионисти полако, али сигурно губе подршку западних држава и све је извесније да пројекат „независно Косово“, то чедо америчких интервенциониста, неће тако лако дочекати своју пуну међународну афирмацију.

И док се међународне околности на очиглед свих нас мењају светлосном брзином у Београду се  чују гласови да Србија мора да „пожури“ како би ставила тачку на питање КиМ.  Либерални другосрбијански „експерти“, самопрокламовани „интелектуалци“ и политичари из редова пете и шесте колоне застрашују нас својим мрачним (ратним) прогнозама за Србију уколико одлучно не одсечемо „косовски тумор“ са свог државног ткива. Али они то не раде зато што се разумеју у геополитичке процесе или зато што им је брига о српским интересима на првом месту. Њима су ти интереси последња рупа на свирали, а схватање динамике међународних односа равно нули. Они то раде зато што су за то плаћени; плаћени доларима и еврима својих западних газда. Плаћени да убрзају што бржу предају Косова и Метохије и десрбизацију саме Србије.

У околностима крупних геополитичких промена Србија не само да не треба, она не сме да жури. Време итекако ради у нашу корист. Потребно нам је само мало стрпљења, политичке мудрости и јасан државотворни став у спољној политици па ће се Косово пре или касније поново наћи под нашом, српском јурисдикцијом. На међународној сцени јачају силе чији се поглед на политичку карту Балкана поклапа са нашим ставовима, чија политика на међународном нивоу наводи воду на нашу, српску воденицу. Таква ситуација отвара врата активном дипломатском приступу и ствара услове да на највишим инстанцама, пре свега у оквиру УН-а, уз подршку својих савезника покренемо иницијативе које ће штитити и промовисати наше националне интересе.

Србија не сме да буде талац политике НАТО и ЕУ и неми посматрач глобалних геополитичких превирања већ њихов активни учесник. Водећи суверенистичку политику као једину одрживу у доба постепене реафирмације националних држава Србија мора да учини све како би се стратешки позиционирала у новој међународној констелацији снага чија жила куцавица ће бити осовина Москва-Пекинг. То је једини пут који води у обнову нашег суверенитета на КиМ, то је једини пут који промовишу озбиљни и одговорни државници.

Извор: Српска аналитика

Данијел Игрец: „Србија нема разлог да жури, време ради за нас!“

Пад Берлинског зида је у очима већине политичких аналитичара са оне стране Атлантика био доказ да је Запад на челу са Сједињеним Америчким Државама однео „неоспориву победу“ у Хладном рату, цивилизацијски, економски и војно поразивши Совјетски савез и Русију као његову државу предводницу.

Познати амерички геополитичар Френсис Фукујама прогласио је америчку победу „блиставим достигнућем идеологије либерализма и демократије“. Он је крај Хладног рата упоредио са „крајем времена и историје“, после којег је створен „јединствени свет“, у којем ће доминантну улогу имати западна цивилизација, а планета бити обузета „америчким начином живота“. Фукујама је, као и после њега Бжежински, ставио тачку на историјске и геополитичке процесе, уверавајући себе и човечанство да је униполарни свет „вечна и непромењива“ категорија.

Међутим, нико није непогрешив. Чак ни католици више не верују у једну од темељних догми Римске цркве, ону о непогрешивости папе. Фукујама и Бжежински су погрешили у својим предвиђањима, и то поприлично. Њих демантују најновији догађаји на геополитичкој карти света, нарочито они који су светлост дана угледали након 2008. године.

После те преломне године западна концепција „једнополарног света“ као и доктрина „хуманитарних интервенција“ којом је Запад стварао тај свет, доживела је озбиљне пукотине. Глобална економска криза, повратак унутрашње консолидованих и политички стабилизованих Русије и Кине у круг светских велесила, формирање БРИКС-а и јачање безбедносних капацитета Шангхајске организације за сарадњу, све су то догађаји који су означили почетак краја униполарности и процес мултиполарности света учинили неповратним.

Док кинеска економија расте, европска и америчка падају. Међународне корпорације са седиштем изван Запада преузимају доминацију у глобалној привреди. Међу првих десет је пет не – западних. До 2008. године њихов број је био нула. На другом, трећем и петом месту су кинеске фирме. До краја 2020. године Кина ће бити највећа светска привреда те ће са трона скинути САД, док ће Русија бити пета светска економска велесила, испред Немачке. На трећем месту ће бити Индија.

Подаци за транснационалне банке су још поразнији по Запад. Према последњем извештају „Форбса“ за 2016. годину међу банкама са највећом активом у свету налазе се кинеске банке. Ако се то упореди са 2008. годином, која је кључна за промене у глобалној економији, тада су међу првих пет биле искључиво западне банке. Најбоље пласирана јапанска је била девета, најбоље пласирана кинеска је била на 17. месту, да би за само осам година чак четири кинеске банке доспеле на сам врх табеле.

Идемо даље. Погледајмо војни буџет. Преглед трошкова између 1988. и 2015. године указује да је Кина која је 1988. имала буџет као Шпанија за 25 година претекла готово целу ЕУ. Русија је 1998. имала готово исти војни буџет као Турска, сада је неупоредиво већи.

Раст економске моћи узроковао је раст (државних) инвестиција у војни сектор. Земље које данас чине БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка република) 1998. године имале су у збиру 13,7 посто буџета НАТО-а. Данас је та цифра чак 43,3 посто. Буџет Шангхајске организације за сарадњу је са 7,5 одсто догурао до више од 40 одсто буџета НАТО-а.

Овакав развој догађаја показује да Вашингтон и његови западни сателити више немају широм отворене руке да се мешају у решавање спорова на кризним жариштима у свету. Сада је у томе као и у будућем току геополитичких процеса незаобилазан глас Индије, Русије, Кине, Бразила и осталих слободних земаља, међу којима Србија има много искрених и традиционалних пријатеља.

Кинески председник Си Ђинпинг је пре неколико дана, у свом традиционалном годишњем обраћању нацији истакао да „више ништа не може бити као што је некад било“ и наговестио да ћемо „за десет година имати нови светски поредак у којем ће кључну улогу играти војни савез Русије и Кине“.

У Кини ће се почетком септембра одржати самит држава чланица БРИКС-а, а Пекинг је на заседање већ позвао четири додатне земље, потенцијалне нове државе-посматраче ове међународне организације – Мексико, Тајланд, Таџикистан и афричку Гвинеју.

Према прогнози међународних консултантских кућа током наредне три деценије, глобалном економијом ће доминирати Кина, а економија САД ће стагнирати и пасти иза индијске. Русија ће постати водећа европска економија испред Немачке, Велике Британије и Италије са БДП-ом од 7 трилиона долара.

Шта нам све наведено говори?

Говори нам да је мултиполарни светски поредак нова реалност међународне политике. Говори нам да је политика сурове силе, наметнутих решења и једностраних оружаних интервенција којом је Запад кројио мапу планете према сопственим интересима само тужна слика једног света, света који полако клизи у провалију. Уместо њега рађа се нови, на принципу суверене једнакости и равноправности држава засновани поредак, поредак чија главна окосница ће бити стратешка осовина Русије и Кине и оних земаља које немају непријатељски став према Србији и спремне су да уваже њене легитимне државне и националне интересе.

Сада је јасно да у воду падају приче оних који нам говоре како се свет не мења, како „време не ради у нашу корист“, како „Србија не може да чека и од Косова ствара замрзнути конфликт у наредних 100-200 година..“

Није истина. Време итекако ради у нашу корист. Потребно нам је само мало стрпљења, политичке мудрости и јасан државотворни став у спољној политици па ће се Косово пре или касније поново наћи под нашом, српском јурисдикцијом. На међународној сцени јачају силе чији се поглед на политичку карту Балкана поклапа са нашим ставовима, чија политика на међународном нивоу наводи воду на нашу, српску воденицу.  Таква ситуација ствара услове да на највишим инстанцама, пре свега у оквиру УН-а, уз подршку својих савезника покренемо иницијативе које ће штитити и промовисати наше националне интересе.

Србија не сме више да буде талац политике према којој „ЕУ нема алтернативу“. То је флоскула која се хиљаду пута показала као лажна па чак и они који су сумњали да је тако сада могу да буду сигурни да се прилике у свету мењају у нашу корист.

Српска држава не сме да буде неми посматрач глобалних геополитичких превирања већ њихов активни учесник. Водећи суверенистичку политику као једину одрживу у доба које се рађа пред нашим очима, доба постепене реафирмације националних држава Србија мора да учини све како би се позиционирала у новој међународној констелацији снага чија жила куцавица ће бити осовина Москва-Пекинг.

У том контексту свако даље приближавање Београда НАТО-у и ЕУ је равно самоубиству; оно не може да се тумачи другачије него као одраз непознавања геополитичких процеса, неспособности да се препозна историјска прилика за Србију, прилика која нас води на пут обнове државног и националног суверенитета.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор је магистар правних наука и члан Главног одбора Заветника

Данијел Игрец: „Србија у вртлогу бриселског дијалога – шта нам доносе нови преговори?“

Најава Александра Вучића да ће као председник републике покренути „унутрашњи дијалог“ о питању Косова и Метохије усталасала је читаву политичку јавност у Србији. Она је угледала светлост дана упоредо са изјавама Енвера Хоџаја и Хашима Тачија о неопходности уласка тзв. Косова у међународне институције и постизања „историјског споразума“ између Београда и Приштине. Споразума чије усвајање би требало да оконча бриселски процес и допринесе „помирењу између две државе и два народа“.  Овим изјавама претходила је порука председника Европског савета, Доналда Туска, да ће Београд постати члан ЕУ оног тренутка „када оконча дијалог са Приштином“.

Оправдано се поставља питање шта ће даљи бриселски преговори донети Србији?

Да ли је наставак бриселског „дијалога“ пут који ће нам отворити и последња врата за улазак у „породицу европских народа“ или је реч о путу који води у коначни губитак Косова и Метохије, што ће бити почетак нашег потпуног државног, политичког и националног суноврата?

Судећи према до сада постигнутим споразумима лако се може закључити да ће наредни разговори између Београда и Приштине наставити да се крећу изразито антисрпским током.

Подсетимо се укратко шта нам је то донео пакет већ постојећих бриселских споразума:

1.) Признато је постојање Устава и закона тзв. Косова.

2.) Бриселски договори означили су почетак гашења и повлачења институција државе Србије са Косова и Метохије.

3.) Приштина је добила отворена врата за улазак у међународне организације регионалног карактера и могућност да у међународним односима користи своје „државне симболе“ – косовски грб и заставу.

4.) Као важећа на територији јужне српске покрајине призната су лична документа и универзитетске дипломе које издају сепаратистичке косовске институције.

5.) Створени су услови за узурпацију српске државне имовине на КиМ од стране приштинске парадржавне творевине што тзв. Косово користи како би присвојило комплетно власништво над најважнијим српским стратешким ресурсима попут Трепче и Газивода.

Као што видимо читав досадашњи преговарачки процес резултирао је озбиљним нарушавањем српског суверенитета и територијалног интегритета и ерозијом права Срба у јужној покрајини. Ако употребимо вокабулар међународног јавног права можемо рећи да је Београд са својим досадашњим поступцима признао Приштини фактичку власт на територији КиМ и одређене атрибуте државности што све поприма елементе де факто признања косовске независности.

Процес бриселских преговора није био (нити ће икада бити) замишљен као прави дијалог у коме две стране међусобним попуштањем долазе до обострано прихватљивог решења. Напротив, он је заснован као средство притискања на Србију да беспоговорно прихвати све једнострано наметнуте уступке у корист Албанаца, а да заузврат не добије ништа, осим магловитих обећања о чланству у политички и економски ионако већ руинираној ЕУ.

Evropska-Unija-Srbija-pesnica

Првим Бриселским споразумом Приштина је добила опасно много. Закорачила је на пут међународне афирмације своје једнострано проглашене независности, изнудила је од Београда сагласност да на територији јужне српске покрајине успостави свој уставно-правни поредак, своје кривично законодавство и своје судове. Док је Приштина уз снажну подршку Вашингтона и Брисела корак по корак заокруживала своју на етничком чишћењу и злочинима стварану „државност“ Београд је, опијен „европским сном„, прихватао услове и ултиматуме који су му стизали из кабинета Кетрин Ештон и Федерике Могерини.

Сада је дошао тренутак да се западни пројекат независног Косова приведе крају. Суочене са све већим јачањем руског и кинеског утицаја на Балкану који угрожава њихове позиције у региону земље – покровитељи косовске независности процениле су да време не ради за њих па одлучиле да забију и последњи ексер у ковчег српске државности на Косову и Метохији. Тзв. Косову је сада потребно обезбедити пун међународни капацитет, признати својство пуноправног субјекта међународног права и легитимизовати његову „државност“ на највишем интернационалном нивоу – у систему Уједињених нација. Управо то ће бити и суштина новог „Бриселског споразума 2“ који ће се у наредним месецима сигурно наћи на европском преговарачком столу пред Београдом.

Управо нам изјаве Тачија, Хоџаја и Туска показују трасу којом ће се кретати даљи преговори између Србије и ЕУ када су у питању поглавље 35 и „статус“ Косова и Метохије. Оне означавају улазак у завршну фазу „пројекта независног Косова“, фазу (међународне) афирмације косовске независности и српског (и де јуре) прихватања Приштине као суверене државе. Онако помпезно најављиван „историјски споразум“ само је параван иза којег се крије један правно обавезујући договор чије потписивање је кључни услов даљег кретања наше државе ка ЕУ. Није потребно да у њему Србија експлицитно призна независност тзв. Косова. Довољно је већ да он буде конципиран на тај начин да се Београд сагласи са уласком Приштине у све међународне институције, а нарочито са њеним чланством у УНЕСКО-у и Уједињеним нацијама.

У ту сврху ЕУ би могла да се послужи тзв. палестинског, украјинско-белоруског или пак модела „две Немачке„. Према првом моделу Приштина би, без изричитог српског признања, могла да добије столицу у УН са статусом државе нечланице-посматрача. Такав положај би јој по узору на Палестину пружио право да учествује у општим расправама органа УН, право да поставља процедурална питања, па чак и ограничену могућност учешћа њених представника у стручним телима Савета безбедности. Сетимо се само да је захваљујући добијању овог статуса Палестина у врло кратком времену постала чланица разнх агенција УН, Међународног суда правде у Хагу као и уговорна страна Римског статута о оснивању Међународног кривичног суда. Слично може да се деси и са Приштином која би тако лако могла да уђе у све важније међународне институције, од Интерпола па све до НАТО пакта.

Додатна опција за косовски улазак у УН је већ поменути модел чланства Белорусије и Украјине. Ове две државе су још као саставни делови Совјетског савеза имале сопствену столицу у УН, иако су на папиру биле федералне јединице у оквиру СССР-а.

velika-albanija1-640x458

Овде је важно истаћи улогу Резолуције 12 44 која представља озбиљну кост у грлу западних земаља. Наиме, све док она постоји као важећи акт међународног права са највишим ауторитетом и обавезујућом природом тзв. Косово нема ни најмању шансу да добије столицу у УН. Једини начин да се то ипак деси је да се Србија сама одрекне гаранција које јој пружа Резолуција 12 44 у погледу заштите њеног суверенитета и територијалне целовитости.

Према Повељи УН чланица ове организације може бити само ентитет који испуњава следеће услове:

а) да је реч о држави

б) да је та држава мирољубива, тј. да води мирољубиву политику

ц) да се одлука о чланству донесе гласањем у Генералној скупштини уз претходну сагласност Савета безбедности.

Када је у питању тзв. Косово јасно је да оно не може да испуни ни један од поменута три услова. Нити је реч о држави, нити се политика тамошњих власти може окарактерисати као мирољубива, имајући у виду пораст иредентистичких тенденција, усмерених на насилну промену граница и буђење великоалбанских претензија.

Тзв. Косово могло би да испуни услов „државности“ тек када би се и сама матична држава, од које се оно одвојило, сагласила са тиме да га третира као државу. У случају да Србија призна Приштини право на учлањење у УН онда би и друге државе, вођене управо аргументом да је матична држава прихватила одвајање дела своје територије, гласале за пријем тзв. Косова у УН, јер би почеле да га третирају као државу.

Сагласност Србије да омогући тзв. Косову чланство у УН отвара и питање трећег услова, тј. претходне сагласности Савета безбедности на ту одлуку. Русија и Кина никада не би прихватиле пријем Приштине јер су оне чврсто опредељене за поштовање Резолуције 12 44. Али, баш уколико би се сама Србија као титулар те резолуције одрекла њеног садржаја (што би се постигло признавањем права Косова на чланство у УН) онда би се створили и услови за промену ставова у самом Савету безбедности. Маневарски простор Москве и Пекинга био би знатно сужен.

Српско признање међународног субјективитета тзв. Косову ствара услове за преиспитивање позиција Русије и Кине и отвара врата доношењу нове Резолуције, која би уважила ново стање на терену. То би последично довело до тога да тзв. Косово испуни и трећи услов за чланство у УН, да добије и сагласност СБ.

Такав уступак Србије би се према важећем међународном праву третирао као прећутно формално признање лажне косовске државе. Са тим потезом ми би зацементирали предају КиМ у руке Шиптара, а у воду би пали сви аргументи које данас имамо у корист одбране нашег суверенитета и територијалног интегритета у јужној покрајини. Запад би добио до сада најмоћније дипломатско средство за даље уцењивање и притискање Србије. У таквим околностима промена државног Устава била би само питање времена.

Очигледно је шта ће тиме добити косовско-метохијски Албанци и њихови спонзори. Први добијају државу у пуном смислу те речи, а други добијају тапију на „историјску истину“ и легитимизацију свега што су нам радили од почетка 90-тих до данас. Поставља се питање а шта Србија добија у свему томе? Одговор је јасан: једно велико ништа. Само дугорочан и дефинитиван пораз. Од српског суверенитета остала би само празна љуштура, а наши изгледи за обнову државности у јужној покрајини постали би минимални, скоро па никакви.

Када Београд ради пуноправног „партнерства“ са Бриселом пристане да једну злочиначку, сепаратистичку творевину третира равноправним актером међународних односа и суседном државом Приштина ће имати широм отворене руке да скроз одустане од свих (макар то били и минимални) захтева српске стране. Терористичка творевина преко ноћи би добила своју војску, која би се са лакоћом интегрисала у машинерију НАТО пакта, заувек би сахранила Споразум о Заједници српских општина, добила би легитимитет да трајно конфискује српску државну имовину и легализује је као своју, а да о правима српског народа у јужној покрајини и не причамо. Она ни до сада нису била поштована, а у случају српског признања Приштине Срби на КиМ постали би „унутрашње питање Косова“, мета новог шиптарског „блицкрига“, нових погрома и етничког чишћења.

Несумњиво је да залагање Запада да Београд што пре прихвати „косовску реалност“ и стави тачку на статус Косова и Метохије има своју ширу, геополитичку димензију.

Нова геостратешка конфигурација Балкана која се назире отварањем кинеског „пута свиле“, васкрсењем „турског тока“, капиталног енергетског пројекта Москве и Анкаре, као и све већом привредном, саобраћајном и безбедносном сарадњом Београда са Пекингом и земљама које геостратешки гравитирају ка Русији угрожава западну визију Балкана као региона на којем мора да царује антисрпски и антируски поредак. Због тога атлантистички центри моћи убрзавају процес заокруживања косовске независности, покушавају да успоставе институционалну, политички и економски чврсту осовину на релацији Тирана-Приштина-Сарајево преко које желе да изолују Србију и опструишу даљи продор Русије и Кине у овај део Старог континента.

У закључку…

Да се разумемо. Нису разговори погрешна ствар, нама је и потребан општи, свенародни договор око КиМ. Али право питање гласи шта ће бити садржај тих разговора? Нама не требају разговори о „будућем статусу“ Косова и Метохије јер је ту одлуку српски народ донео већ 1389, а потврдио 1912. и 1989. године.

Нама требају разговори о начину како ту одлуку дугорочно да остваримо, како Косово и Метохију да сачувамо у државном оквиру Србије. Нама је у стратешком интересу да сачувамо Резолуцију 12 44 јер је она осим највишег гаранта неповредивости наших граница и веома важан међународни инструмент за очување регионалне стабилности, интегритета међународног права у целини, а уједно и одраз најважнијег принципа савременог међународног поретка – суверене једнакости држава.

Нама је потребан прекид са политиком подилажења западним захтевима и окретање ка стратешкој заштити српских државних и националних интереса. Нама је потребна кичма, потребна нам је јасна визија слободне и суверене Србије, суштинска државотворна позиција и прекид са политиком трулих компромиса. Суверенитет је нешто о чему нема преговора. Србија мора Албанцима и њиховим западним спонзорима да стави до знања да пристаје само на суштинску аутономију и то искључиво ону која је договорена у оквирима Уједињених нација и потврђена од стране Савета безбедности као њеног најважнијег органа.

Није инсистирање на српском Косову и Метохији разлог наших „историјских пораза“ нити је „одбацивање косовског терета“ наша улазна карта на обећани европски брод, јер тај брод већ убрзано плови ка леденом брегу. Ако сада, када са тог брода сви беже главом без обзира, ми одлучимо да предајом Косова и Метохије купимо своје место на бриселском Титанику, знајмо да ћемо уместо „у светлој будућности“ завршити на мрачном дну атлантистичког океана.

Није очување Косова и Метохије наша заблуда нити разлог наших историјских тумарања. Главни узрок наших сталних пораза лежи у погрешном, површном и несистематском приступу српском националном питању, мањку јасне и кохерентне државотворне политике и одсуству свести да је одрицање од Косова и Метохије почетак краја Срба као нације и Србије као државе.

Данас од нас траже да ставимо тачку на Косово и Метохију. Сутра ће то исто тражити и за Републику Српску. Па Рашку. Онда ће доћи ред и на Војводину. Све ће им то поћи за руком ако будемо наставили да се понашамо као гуске у магли и да уместо своје реалности бирамо њихову „реалност“.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Данијел Игрец

ГО Заветници

Данијел Игрец: „Пут у ЕУ води преко признања косовске независности!“

Протекла седмица остаће, поред неподношљивих јулских врућина, упамћена и по„судбоносном“ питању које је Александар Вучић упутио званичном Бриселу, тако додатно угрејавши већ ионако узаврелу политичку атмосферу у држави. Питању које је одјекнуло у медијском и политичком животу Србије, а свој одговор добило током сусрета српског шефа државе са председником Европског савета Доналдом Туском.

„Када ће Србија постати чланица ЕУ?“. Кратко и јасно питање, предочено човеку који важи за неформалног шефа европске аутократске наддржаве. Човеку од којег су грађани Србије очекивали да им каже да ли ће после толиких година уцена, мрцварења и понижења, после небројаног броја услова коначно наћи своје место у „просперитетној и напредној ЕУ“? Да им коначно обзнани тачан датум уласка у од стране прозападних елита у Србији толико промовисану и хваљену „породицу европских народа“.

Одговор Доналда Туска био је исто тако кратак и јасан као и питање његовог госта, Александра Вучића. Одговор Доналда Туска био је хладан и суров, типичан антисрпски, својствен западној политици цинизма и двоструких аршина. Док се грлио са својим српским колегом овај заступник антидемократске, бирократизоване, у економским и безбедносним тешкоћама грцајуће ЕУ, поручио је Београду: „Чланство у ЕУ добићете одмах по окончању дијалога са Приштином!“.

Овакав став председника Европског савета изазвао је различите реакције у Србији. Неки су му се чудили, неки га хвалили, а неки кудили, али свима треба да буде недвосмислено јасна једна ствар. Доналд Туск је својим одговором само обелоданио оно о чему се већ месецима, годинама тихо прича по бриселским ходницима и кулоарима, а што је „услов свих услова“ за пријем Србије у „европску породицу народа“ – признању независности тзв. Косова.

Само неколико дана након овог сусрета који је поново потврдио да се Брисел према нама опходи као према трећеразредној колонији, свој глас су подигли и представници самопроглашених институција у Приштини, Енвер Хоџај и Хашим Тачи. Овај сепаратистички двојац пожурио је да потврди наводе Доналда Туска о неопходности српског признања лажне косовске државе, најављујући постизање „историјског споразума“ између Београда и Приштине као и убрзано учлањење тзв. Косова у све важније међународне организације.

„Време је да се Србија ослободи косовског терета како би што пре постала пуноправна чланица заједнице европских народа. Признање косовске реалности је сигуран пут Србије у ЕУ“, констатовао је кољач српске нејачи, ратни злочинац, тзв. косовски председник у интервјуу за српску агенцију Тањуг. Само дан пре тога „министар дипломатије“ терористичке парадржаве најавио је да се Приштина налази на сигурном путу ка чланству у Интерполу и УНЕСКО-у.

Сваком иоле озбиљном аналитичару и посматрачу политичких прилика на Балкану је јасно да Тачи и Хоџај нису самоиницијативно послали овакве поруке Београду и српској јавности. Као доказане марионете Запада њих двојица су само потврдили опште познату чињеницу да су гласноговорници атлантистичких структура и њихове политике распарчавања српске државе. Њихове изјаве служе како би се извршио додатан притисак на Београд да одустане од своје јужне покрајине и убрза процес њеног издвајања из државно-правног и уставног поретка Републике Србије.

Изјаве Тачија и Хоџаја нам показују трасу којом ће се кретати даљи преговори између Србије и ЕУ када су у питању поглавље 35 и „статус“ Косова и Метохије. Оне означавају улазак у завршну фазу „пројекта независног Косова“, фазу (међународне) афирмације косовске независности и српског (и де јуре) прихватања Приштине као суверене државе.

Оне нам откривају следеће кораке које ће ЕУ предузимати у наставку бриселских преговора Београда и Приштине. Прва етапа биће промена самог формата „дијалога“; као што је и најављено из кабинета Федерике Могерини он ће се подићи на виши, председнички ниво како би се брже постизали и спроводили (Србији једнострано наметнути) „споразуми“. Тако ће се у наредним месецима на европском преговарачком столу пред Београдом сасвим сигурно наћи и текст „коначног, свеобухватног, историјског споразума“, чијим усвајањем би требао да се оконча бриселски процес и постигне „помирење између две државе и два народа“.

Иза ових слаткоречивих дипломатских фраза и термина које вешто користе Брисел и Приштина крије се заправо нова замка за Београд. Овако помпезно најављиван „историјски споразум“ само је параван иза којег се крије један правно обавезујући договор чије потписивање је кључни услов даљег кретања наше државе ка ЕУ. Није потребно да у њему Србија експлицитно призна независност тзв. Косова. Довољно је већ да он буде конципиран на тај начин да се Београд сагласи са уласком Приштине у све међународне институције, а нарочито њеним чланством у Уједињеним нацијама. Такав уступак Србије би се према важећем међународном праву третирао као њено коначно одрицање од Резолуције 12 44, а тиме и прећутно формално признање лажне косовске државе. Са таквим потезом ми би зацементирали предају КиМ у руке Шиптара, а у воду би пали сви аргументи које данас имамо у корист одбране нашег суверенитета и територијалног интегритета на КиМ. Запад би добио до сада најмоћније дипломатско средство за даље уцењивање и притискање Србије. У таквим околностима промена државног Устава била би само питање времена.

Многи еврофанатици би овакву прогнозу наредних догађаја описали као „еврофобично размишљање“, проистекло из неспремности Србије да се ослободи „косовског терета“ и одбаци „мрачне снове“ како би закорачила у „светлу европску стварност“. Али ово нису никакви мрачни снови. Ово је сасвим реалан, црни сценарио који ће задесити Србију ако (на срећу пете и шесте колоне) настави да се креће путем антисрпске европске стварности. Доналд Туск је приликом сусрета са Вучићем истакао „посвећеност Београда ЕУ“ и није се устручавао да позове Србију да тој посвећености „уследе и конкретне акције“.

Када Србија ради пуноправног „партнерства“ са Бриселом пристане да једну злочиначку, сепаратистичку творевину третира за пуноправни субјекат међународних односа, за државу и за свог „најближег комшију“ Приштина ће имати широм отворене руке да скроз одустане од свих (макар то били и минимални) захтева српске стране. Терористичка творевина преко ноћи би добила своју војску, заувек сахранила Споразум о Заједници српских општина, добила легитимитет да трајно конфискује српску државну имовину и легализује је као своју, а да о правима српског народа у јужној покрајини и не причамо. Она ни до сада нису била поштована, а у случају српског признања Приштине Срби на КиМ постали би „унутрашње питање Косова“, мета новог шиптарског „блицкрига“, нових погрома и етничког чишћења.

Несумњиво је да ставови ЕУ по питању односа Србије према својој јужној покрајини имају ширу, геополитичку димензију. Они служе у сврху дисциплиновања Србије и држања Београда на ланцу евроатлантских интеграција све док се у потпуности не елиминише сваки, па и најмањи наговештај државотворне политике и избрише последњи траг руско-кинеског стратешког присуства у региону. Нова геополитичка конфигурација Балкана која се назире отварањем кинеског „пута свиле“, васкрсењем „турског тока“, капиталног енергетског пројекта Москве и Анкаре, као и све већом привредном, саобраћајном и безбедносном сарадњом Београда са Пекингом и земљама које геостратешки гравитирају ка Русији угрожава западну визију Балкана као региона на којем мора да царује антисрпски и антируски поредак. Због тога атлантистички центри моћи убрзавају процес заокруживања косовске независности, покушавају да успоставе институционалну, политички и економски чврсту осовину на релацији Тирана-Приштина-Сарајево преко које желе да изолују Србију и опструишу даљи продор Русије и Кине у овај део Старог континента.

Шта нам је чинити?

Србија мора поруку Доналда Туска да схвати као отрежњење. ЕУ је ствар прошлости. Бриселу не би било довољно ни када би од нас остао само београдски пашалук. И тада би тражио додатне уступке. Политика „и Косово и ЕУ“ сада је дефинитивно пала у воду. Видимо да обоје не може, јер је реч о два супротна политичка пола која се искључују. Београд се налази на средини реке и мора да одлучи ка којем брегу ће запливати; ка српском на којем ће се борити за очување КиМ или ка европском на којем ће изгубити своју јужну покрајину.

Пред нас се заиста поставља питање хоћемо ли или нећемо бити држава. Владајућа гарнитура мора да разреши ту „хамлетовску дилему“ оличену у избору „или Косово или Брисел“. У томе мора да покаже јасан државотворни став и следи вољу српског народа чија одлука је већ одавно позната. Одлука за српско Косово и Метохију!

Председник Вучић увек истиче како смо ми једна „суверена држава која сама доноси своје одлуке“. Сада је време да докажемо то. Кажимо јасно Бриселу да Србија никада и ни за шта неће признати тзв. Косово!

Ако смо самостални, учинићемо то.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Данијел Игрец

ГО Заветника

ВИДОВДАН

Данијел Игрец: „Деконструкција сребреничких лажи“

Прошао је још један 11. јул. Још један дан који је посвећен обележавању и величању лажи, а не истине. Још један датум који се у западним уџбеницима историје помиње као „датум највећег ратног злочина у Европи након Другог светског рата“, а не као датум ослобођења и одбране једног народа од најезде исламског фундаментализма.

Сваке године на тај дан у Поточаре се слије читава булумента западних амбасадора, њихових политичких марионета из Сарајева и представника прозападног цивилног сектора из БиХ и региона, а странице глобалистичких мејнстрим медија преплаве чланци о „сребреничком масакру“ из којих провејава само једна, у западним кухињама конструисана теза – теза о „несумњивој српској кривици“ за наводни геноцид над муслиманима у Сребреници.

На скупу који је најмање посвећен жаљењу за сребреничким жртвама, а највише афирмацији Срба као геноцидног народа, раме уз раме са представницима најплаћенијих западних НВО сваке године стоје и поједини политичари из Србије. Они који су стални гости британске и америчке амбасаде у Београду, који са званичницима Стејт департмента ручају по луксузним београдским ресторанима, који су бригу о српским интересима одавно заменили коферима пуним америчких долара и бриселских еура.

Тако окупљени, оплакујући међу „мртвима“ и оне који нису мртви, оне који живе хиљадама километара далеко од Сребренице и оне који су се налазили у редовима злочиначких формација Насера Орића, шаљу нам заједничку поруку да су Срби народ бандита и агресора. Народ који је своју државност западно од Дрине градио злочинима и саградио геноцидом. Народ чија „великосрпска политика“ је била окидач свих погибија и несрећа у региону. Народ у чијој наметнутој кривици желе да сакрију све своје трагове умешаности у крваве сукобе на Балкану, чији идеолози и подстрекачи су били само и управо они.

Више од две деценије Запад се свим силама труди да Србима пришије етикету геноцидности, наше политичке и војне представнике прикаже као окрутне касапине, а политику Србије са краја 20. века као нацистичку.

Bosnians mourn over coffins of newly identified victims of the 1995 Srebrenica massacre during the preparation for a mass burial at the Potocari memorial cemetery near Srebrenica on July 10, 2010. More than 775 bodies found in mass grave sites in eastern Bosnia will be reburied on 15th anniversary of the Srebrenica massacre. Nearly 8,000 men and boys from the enclave were captured and systematically killed by Bosnian Serb forces in the days after the fall of Srebrenica on July 11, 1995. The victims were shot and interred in mass graves, then reburied haphazardly later in more than 70 sites in a bid to cover up the evidence.    AFP PHOTO / DIMITAR DILKOFF (Photo credit should read DIMITAR DILKOFF/AFP/Getty Images)

Сви они за које су нас домаћи прозападни политичари убеђивали да су наши „пријатељи и савезници“ покушавали су да нам наметну одговорност за распад Југославије и аутошовинизам као врховну националну и политичку идеологију; да у српско друштво усаде осећај кривице, да Срби замрзе сами себе, одбаце своју историју, а своје победе претворе у поразе. У ту сврху им и дан данас служи комеморација у Поточарима као вид психолошког притиска и пропагандног рата против Србије и српског народа.

Све наше жртве они су проглашавали за фикцију, а муслиманске сакрализовали и њихов број намерно преувеличавали како би стекли легитимитет за сталне нападе на Србију. Тако је створен „сребренички мит“; мит који од жртве прави злочинца, а од злочинца жртву. Мит који жели да обесмисли и делегитимише борбу српског народа за слободу и представи је као етничко чишћење и злочин против човечности.

У одржавање тог мита уложено је на стотине и стотине хиљада еура страних донација, у његову промоцију упрегнута је читава машинерија невладиних организација и медија под тактирком атлантистичких центара моћи. Помоћу низа отворено антисрпских активности Жена у црном, Иницијативе младих за људска права, Фонда за хуманитарно право и осталих сабирних центара другосрбијанаца Запад годинама промовише сребренички пројекат, преко њега и даље уздижући култ жртве и страдања муслиманског становништва, док се на другој страни ствара мит о Србима као јединим агресорима.

У ту сврху српском народу се смишљено намеће неколико „сребреничких догми„, које није дозвољено оспоравати и у чију истинитост није дозвољено сумњати, већ се оне прихватају као „једина и коначна истина„. Сребреница тако бива ван домашаја критичке мисли, јер се свако постављање сувишних питања на ову тему осуђује као најгнуснија јерес, а у последње време и као тешко кривично дело.

Погледајмо које су то „догме“ и зашто је реч о бруталним лажима без утемељења у историјским чињеницама:

1.) „У Сребреници је убијено више од 8 хиљада Муслимана.“

Прва и највећа сребреничка лаж је број наводно побијених жртава, који још није коначно утврђен, али се као неоспорива чињеница прихвата да се ради о преко 8 хиљада мучки стрељаних муслиманских мушкараца и дечака. На Меморијалу у Поточарима записан је број „8.372…“ који треба да представља укупан број сребреничких жртава, али се признаје да тај број укључује и оне који се још воде као нестали, што значи да о њиховој судбини ништа тачно није утврђено, а три тачке после овог броја треба да значе да број није коначан. Поставља се логично питање како се за нестале може тврдити да су „жртве геноцида“ ако на њима није извршена обдукција и ако се још увек не зна да ли су сви „нестали“ мртви?

Бројку од „8.372“ многи су довели у питање, међу њима чак и поједини бошњачки званичници. Мирсад Токача, директор Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је досад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава“ налази чак 500 живих Сребреничана, док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима и у друго време, а не у периоду наводног геноцида, јула 1995. године. Директор Меморијалног центра у Поточарима, Мерсед Смајловић, такође је изнео да се на списковима налазе и имена 50 особа које су страдале још 1992. године, а које су у блиском сродству са онима који се воде као жртве стрељања. Да се међу сахрањенима у Поточарима налазе и они који су у енклави Сребреница умрли или погинули у борбеним дејствима још пре јула 1995. године потврђује нам и сам Насер Орић који у својој књизи „Сребреница свједочи и оптужује“ набраја 1.333 борца од пре 11. јула 1995. по имену и месту и датуму смрти. Са обзиром на присутну манипулацију бројем жртава оправдано је могуће тврдити да се и њихови остаци налазе помешани са жртвама „геноцида“ у Сребреници.

srebrenica3-4654

Американац Филип Корвин, највиши цивилни представник УН у БиХ у јулу 1995. године, тврдио је, све до своје смрти 2010. године, да је у Сребреници убијено „око 700 босанских муслимана„. Корвин истиче да је разлика између тог броја (700 особа) и броја од 8 хиљада који се стално пропагира искључиво политичка. Његову изјаву потврђују нам и форензички докази самог Хашког трибунала који подржавају бројку од око 700 – 800 стрељаних.

У овом контексту је неопходно поменути и 28. дивизију Армије БиХ која је у нападима на снаге Војске Републике Српске током пробоја из сребреничке енклаве изгубила између 3 и 4 хиљаде својих оружаних припадника. Према међународном праву оружаних сукоба они су били легитимне војне метежртве ратних дејстава, па према томе у њиховом случају није дошло до кршења Женевске конвенције. Велики број ископаних тела за која се тврди да су „жртве геноцида“ нађен је управо на локалитетима где су се одвијале борбе српских и муслиманских снага за време пробоја. Скандалозно је да се легитимне жртве ратних дејстава олако и некритички сврставају међу „жртве сребреничког масакра“ само да би се вештачки одржала напумпана бројка од „преко 8 хиљада жртава„.

Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном сведочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида у Сребреници налазе и имена најмање 800 припадника злочиначке Армије БиХ.

Од 8. 000 наводних сребреничких жртава, за многе од њих постоје и подаци да су гласали на изборима након 1996. године, док многи и дан данас живе по Европи и Америци.

Такође је важно истаћи и да у самим пресудама Хашког суда број жртава није са сигурношћу утврђен већ он варира од случаја до случаја. У некима од њих он превазилази бројку од 8 хиљада, опет у другима констатује се да број жртва није са сигурношћу утврђен, али „се очекује“ да ће он у коначном исходу надмашити бројку од 8 хиљада стрељаних. Примера ради, у пресуди генералу Крстићу Хаг је записао да су српске снаге“погубиле између 7 и 8 хиљада заробљеника“ док је у пресуди генералу Толимиру тај број смањен за око трећину, на 4. 970.

Суд је озбиљне пропусте начинио и приликом оцене ДНК доказа. У пресуди потпуковнику Поповићу судско веће наводи да је помоћу ДНК узорака идентификовано „5.336“ жртава, намерно не желећи да образложи да доказна метода помоћу ДНК служи једино за идентификацију посмртних остатака, док је за одређивање узрока и времена смрти као кључних релевантних чињеница у поступку она потпуно неупотребљива. Тако је могуће закључити да се међу тих „5.336 жртава геноцида“ налазе како они који су погинули током борбе, што их сврстава међу легитимне војне мете, а не жртве, тако и они који су умрли природном смрћу неколико година пре и после наводног сребреничког масакра. Нема сумње да је Хашки суд на овај начин злоупотребио ДНК узорке у сврху некритичког прихватања унапред одређеног броја муслиманских жртава у Сребреници.

Овакво поступање једног међународног суда у најмању руку је скандалозно и противречи свим начелима законитог кривичног поступка и постулатима правичног суђења. Оваква нагађања, неоснована предвиђања о „коначном броју жртава“ и играње бројкама указују на суштинску непоузданост Хашког суда, отварају питање легитимитета његових пресуда и указују на његову активну улогу у конструкцији „сребреничког мита„.

2.) „У Сребреници се десио геноцид над Муслиманима. У Хашком трибуналу је ван разумне сумње доказана индивидуална кривична одговорност великог броја припадника српских оружаних формација и политичких институција. „

Друга сребреничка лаж је лаж о постојању геноцида. Иако је 2007. године Међународни суд правде утврдио да дешавања у Сребреници из јула 1995. године попримају карактеристике геноцида, а ту констатацију у своје пресуде преузео и Хашки трибунал за бившу Југославију неопходно је истаћи да ни једног момента нису постојали (и не постоје) докази да је политички и војни врх Републике Српске (а камоли Србије) икада имао намеру односно унапред осмишљен план систематске ликвидације босанских Муслимана са циљем њиховог физичког истребљења. Та намера је суштински елемент дефиниције геноцида према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, доказ њеног постојања је conditio sine qua non за саму тврдњу да се геноцид заиста и десио.

Анализом кључних хашких пресуда долазимо до закључка да је теза о постојању геноцидне намере руководства Републике Српске производ политички мотивисаних поступака, мноштва лажираних доказа, плаћених сведока и безочне манипулације чињеницама. Док у пресуди генералу Крстићу суд постојање геноцидне намере изводи из „чињенице“ да је у Сребреници стрељано преко 8 хиљада Муслимана, што је „квантитативно знатан број“ који указује на геноцид, у пресуди генералу Толимиру број жртава више није битан критеријум, већ се сада све своди на питање да ли је број стрељаних особа „утицао на способност групе као целине да преживи“. Суд у том случају утврђује да је одговор на дато питање афирмативан.

Јасно је да се овде ради о вештој манипулацији и правним формулацијама које немају свој основ у објективним доказима, а чији једини циљ је да се на сваки начин конструише „удружени злочиначки подухват“ и оправда теза о српској кривици за геноцид. Штавише, суд читаву своју причу о наводном удруженом злочиначком подухвату од стране политичког и војног врха Републике Српске и плану масовног истребљења Муслимана Сребренице заснива на једном једином, крајње контроверзном сведочењу Дражена Ердемовића. Оно обилује читавим низом контрадикторности и у толикој је мери спорно да не може бити ваљан и суштински доказ.

Дражен Ердемовић био је припадник 10. диверзантског одреда војске Републике Српске, мултинационалне јединице која се углавном састојала од страних плаћеника и агената западних служби. Тај одред је био у свом деловању у великој мери независан и није био под фактичком контролом војног врха Републике Српске. Стрељања заробљеника у Брањеву и Пилици за која се терете припадници тог одреда била су резултат самосталне одлуке његових припадника, а не командног штаба Војске РС на челу са генералом Ратком Младићем. Тврдње које је током свог саслушања изнео Ердемовић, а које се тичу броја стрељаних заробљеника, начина њиховог погубљења и питања ко је издао наређење застрељање, су у толикој мери нејасне и неподупрте чврстим доказима да их суд нипошто није смео оценити као релевантне и валидне за доношење својих пресуда. Очигледно је једини циљ како Тужилаштва тако и судског већа био тај да се српски врховни војни заповедник, генерал Ратко Младић, на сваки начин доведе у што директнију везу са наручивањем злочина.

Осим саслушања једног опортунисте и политичког калкуланта Хаг не располаже ниједним непосредним, објективним доказом о умешаности Ратка Младића и осталих српских оптуженика у наводни сребренички геноцид. Целокупна „кривица“ Срба гради се на површним и паушалним сведочењима пристрасних појединаца, на доказима „рекла-казала“ што је, како се испоставља, за хашке судије потпуно легитимно доказно средство и на основу ДНК узорака који су по својој природи неповерљиви јер нам откривају само идентитет жртве, а не узрок и време њене погибије.

После свега наведеног само злонамерни могу да тврде како је кривична одговорност представника српских оружаних формација и политичких институција пред Хашким трибуналом доказана „ван сваке разумне сумње„. Напротив, ван сваке разумне сумње је јасно да је овде реч о обичној манипулацији коју нам сервира западни медијски и НВО сектор.

Ваља напоменути да је по паду Сребренице око тридесетак страних новинара боравило на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке.

Немачки лист „Ди велт“ је 25. јула 1995. године известио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор: „У Сребреници се није десио геноцид!“

Да ли се геноцидом може назвати ситуација када српски војници све муслиманке, њихову децу и мушкарце који нису били војници, организовано превозе из Сребренице до Тузле и Кладња, на територију под контролом муслиманске владе у Сарајеву? Наравно да не може. На тај начин спашено је више од 20.000 муслимана. Да су снаге босанских Срба заиста имале намеру да истребе муслимане у Сребреници оне би прво уништиле њихов животно највиталнији и репродуктивни део – жене и децу. Напротив, снаге генерала Младића испоштовале су све међународне конвенције о заштити цивилног становништва током ратног сукоба па је прича о постојању њихове геноцидне намере само одраз вишедеценијске антисрпске политике лажи у режији Запада.

3.) „Србија је прва и до сада једина држава на свету која је пресудом Међународног суда правде (2007.) проглашена одговорном за кршење Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.“

Још једна бестидна и безочна лаж коју можемо чути из уста Соње Бисерко, Наташе Кандић и Сташе Зајовић. Поменуте госпође очигледно нису ни читале део пресуде који се односи на питање одговорности Србије за повреде поменуте међународне конвенције. Јер да јесу увиделе би да је Суд јасно рекао да Србија није нити је могла да има „ефективан надзор“ над дешавањима у Сребреничком крају због чега је немогуће закључити да су њени државни органи у лето 1995. године на било који начин учествовали у „припреми, планирању и спровођењу самог геноцида„. Србија тако ни у ком погледу није одговорна за наводни геноцид над муслиманима како то упорно покушавају да докажу „Мајке Сребренице“ и њихови западни налогодавци са циљем да делегитимишу улогу Београда као гаранта Дејтонског споразума, а тиме и опстанка Републике Српске.

У закључку истичем да нико не оспорава чињеницу да су се у Сребреници дешавали злочини над Муслиманима. Углавном су то били злочини против ратних заробљеника који су деловали у оквиру одреда Насера Орића. Иако је стрељање ратног заробљеника злочин треба имати на уму да су то били ексцеси појединаца, вршени у циљу освете због злодела Орићевих „ескадрона смрти“ над српским народом или из других личних разлога. Ти злочини никако нису били део организованог и смишљеног плана систематског уништавања муслиманског становништва у БиХ. За њих не може да се окриви један читав народ, који је у периоду између 1992. и 1995. године доживео невиђени масакар од стране Орићевих и Алијиних муџахедина. Нису Срби били ти који су силовали муслиманске женеа муслиманској деци одсецали руке до лаката, вадили очи и одрубљивали главе. Тако је за само три године у читавом Сребреничком крају и Подрињу убијено и измасакрирано преко три и по хиљаде Срба, међу њима велики део жена и деце. Ти злочини вршени су у духу Изетбеговићеве „Исламске декларације“ и идеје о јединственој и етнички чистој муслиманској држави у срцу Европе, плански и смишљено, са циљем протеривања и физичког уништења српског народа са подручја БиХ. Прве жртве радикалног исламизма у Европи били су Срби. Ако Сташа Зајовић и Мунира Субашић већ причају о „највећем ратном злочину после Другог светског рата у Европи“ нека се присете ових злочина над српским народом, који без сумње могу да се окарактеришу као злодела, вршена са геноцидном намером.

Нико сребреничким мајкама не одузима право да се присећају својих изгубљених мужева и синова, већ то исто право тражимо и за српске мајке, право на истину и на сведочење истине. Сведочење истине о страдању српског народа, истине да су многи који се данас оплакују као „невине жртве геноцида“ били муслимански борци који су сакатили српску нејач, на свиреп начин окончали живот 11-годишњег Слободана Стојановића, одсекавши му обе руке и изрезавши крст на стомаку, мучки убили Радојка Милошевића који је жив спаљен док је на свом огњишту обележавао крсну славу.

naser-oric

Срби смо велики народ и по томе јер смо увек разумели патњу других народа, иако су нам многи међу њима наносили зло и на стотине наших мајки завили у црно. Ми само не желимо и нећемо да пристанемо на манипулације и замену теза, на омаловажавање наших жртава, на разне подвале и лажи, које нам се намећу, на колективну кривицу која нам се неправедно приписује са циљем да нас као народ који је прошао кроз највећа стратишта Другог светског рата, Јасеновац и Јадовно, прогласе геноцидним.

А Сребреница управо томе и служи. Она је одавно постала оруђе за одржавање србофобичне атмосфере у западним друштвима, инструмент демонизације српског народа. Она је добила улогу оснивачког мита „бошњачке нације„, постала је средство опште мобилизације етничке свести, учвршћивања унутрашње дисциплине и хомогенизације бошњачког фактора у БиХ. Средство перманентних удара на Републику Српску и механизам свакодневних притисака на Београд. Њена међународна димензија је у томе да је послужила као инспирација за све једностране војне интервенције НАТО пакта против суверених држава. Она је круна медијске пропаганде која је била потребна да се Срби прогласе за једине одговорне кривце за ратове не простору Балкана у прошлој деценији.

Сребреница је послужила као средство да се засене муслимански злочини над српским народом у БиХ и постала је темељ на којем Сарајево и његове западне газде заснивају своје ударе на Републику Српску и оправдавају концепт централистичке и унитаристичке БиХ. Сребреница је одавно подигнута на ниво бошњачког архетипа, она је постала синоним за масакрирање истине, друго име за највећи антисрпски политички пројекат са краја 20. века.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН