Category: Реч Заветника

Данијел Игрец: “Деконструкција сребреничких лажи”

Прошао је још један 11. јул. Још један дан који је посвећен обележавању и величању лажи, а не истине. Још један датум који се у западним уџбеницима историје помиње као „датум највећег ратног злочина у Европи након Другог светског рата“, а не као датум ослобођења и одбране једног народа од најезде исламског фундаментализма.

Сваке године на тај дан у Поточаре се слије читава булумента западних амбасадора, њихових политичких марионета из Сарајева и представника прозападног цивилног сектора из БиХ и региона, а странице глобалистичких мејнстрим медија преплаве чланци о „сребреничком масакру“ из којих провејава само једна, у западним кухињама конструисана теза – теза о „несумњивој српској кривици“ за наводни геноцид над муслиманима у Сребреници.

На скупу који је најмање посвећен жаљењу за сребреничким жртвама, а највише афирмацији Срба као геноцидног народа, раме уз раме са представницима најплаћенијих западних НВО сваке године стоје и поједини политичари из Србије. Они који су стални гости британске и америчке амбасаде у Београду, који са званичницима Стејт департмента ручају по луксузним београдским ресторанима, који су бригу о српским интересима одавно заменили коферима пуним америчких долара и бриселских еура.

Тако окупљени, оплакујући међу „мртвима“ и оне који нису мртви, оне који живе хиљадама километара далеко од Сребренице и оне који су се налазили у редовима злочиначких формација Насера Орића, шаљу нам заједничку поруку да су Срби народ бандита и агресора. Народ који је своју државност западно од Дрине градио злочинима и саградио геноцидом. Народ чија „великосрпска политика“ је била окидач свих погибија и несрећа у региону. Народ у чијој наметнутој кривици желе да сакрију све своје трагове умешаности у крваве сукобе на Балкану, чији идеолози и подстрекачи су били само и управо они.

Више од две деценије Запад се свим силама труди да Србима пришије етикету геноцидности, наше политичке и војне представнике прикаже као окрутне касапине, а политику Србије са краја 20. века као нацистичку.

Bosnians mourn over coffins of newly identified victims of the 1995 Srebrenica massacre during the preparation for a mass burial at the Potocari memorial cemetery near Srebrenica on July 10, 2010. More than 775 bodies found in mass grave sites in eastern Bosnia will be reburied on 15th anniversary of the Srebrenica massacre. Nearly 8,000 men and boys from the enclave were captured and systematically killed by Bosnian Serb forces in the days after the fall of Srebrenica on July 11, 1995. The victims were shot and interred in mass graves, then reburied haphazardly later in more than 70 sites in a bid to cover up the evidence.    AFP PHOTO / DIMITAR DILKOFF (Photo credit should read DIMITAR DILKOFF/AFP/Getty Images)

Сви они за које су нас домаћи прозападни политичари убеђивали да су наши „пријатељи и савезници“ покушавали су да нам наметну одговорност за распад Југославије и аутошовинизам као врховну националну и политичку идеологију; да у српско друштво усаде осећај кривице, да Срби замрзе сами себе, одбаце своју историју, а своје победе претворе у поразе. У ту сврху им и дан данас служи комеморација у Поточарима као вид психолошког притиска и пропагандног рата против Србије и српског народа.

Све наше жртве они су проглашавали за фикцију, а муслиманске сакрализовали и њихов број намерно преувеличавали како би стекли легитимитет за сталне нападе на Србију. Тако је створен „сребренички мит“; мит који од жртве прави злочинца, а од злочинца жртву. Мит који жели да обесмисли и делегитимише борбу српског народа за слободу и представи је као етничко чишћење и злочин против човечности.

У одржавање тог мита уложено је на стотине и стотине хиљада еура страних донација, у његову промоцију упрегнута је читава машинерија невладиних организација и медија под тактирком атлантистичких центара моћи. Помоћу низа отворено антисрпских активности Жена у црном, Иницијативе младих за људска права, Фонда за хуманитарно право и осталих сабирних центара другосрбијанаца Запад годинама промовише сребренички пројекат, преко њега и даље уздижући култ жртве и страдања муслиманског становништва, док се на другој страни ствара мит о Србима као јединим агресорима.

У ту сврху српском народу се смишљено намеће неколико „сребреничких догми„, које није дозвољено оспоравати и у чију истинитост није дозвољено сумњати, већ се оне прихватају као „једина и коначна истина„. Сребреница тако бива ван домашаја критичке мисли, јер се свако постављање сувишних питања на ову тему осуђује као најгнуснија јерес, а у последње време и као тешко кривично дело.

Погледајмо које су то „догме“ и зашто је реч о бруталним лажима без утемељења у историјским чињеницама:

1.) „У Сребреници је убијено више од 8 хиљада Муслимана.“

Прва и највећа сребреничка лаж је број наводно побијених жртава, који још није коначно утврђен, али се као неоспорива чињеница прихвата да се ради о преко 8 хиљада мучки стрељаних муслиманских мушкараца и дечака. На Меморијалу у Поточарима записан је број „8.372…“ који треба да представља укупан број сребреничких жртава, али се признаје да тај број укључује и оне који се још воде као нестали, што значи да о њиховој судбини ништа тачно није утврђено, а три тачке после овог броја треба да значе да број није коначан. Поставља се логично питање како се за нестале може тврдити да су „жртве геноцида“ ако на њима није извршена обдукција и ако се још увек не зна да ли су сви „нестали“ мртви?

Бројку од „8.372“ многи су довели у питање, међу њима чак и поједини бошњачки званичници. Мирсад Токача, директор Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је досад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава“ налази чак 500 живих Сребреничана, док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима и у друго време, а не у периоду наводног геноцида, јула 1995. године. Директор Меморијалног центра у Поточарима, Мерсед Смајловић, такође је изнео да се на списковима налазе и имена 50 особа које су страдале још 1992. године, а које су у блиском сродству са онима који се воде као жртве стрељања. Да се међу сахрањенима у Поточарима налазе и они који су у енклави Сребреница умрли или погинули у борбеним дејствима још пре јула 1995. године потврђује нам и сам Насер Орић који у својој књизи „Сребреница свједочи и оптужује“ набраја 1.333 борца од пре 11. јула 1995. по имену и месту и датуму смрти. Са обзиром на присутну манипулацију бројем жртава оправдано је могуће тврдити да се и њихови остаци налазе помешани са жртвама „геноцида“ у Сребреници.

srebrenica3-4654

Американац Филип Корвин, највиши цивилни представник УН у БиХ у јулу 1995. године, тврдио је, све до своје смрти 2010. године, да је у Сребреници убијено „око 700 босанских муслимана„. Корвин истиче да је разлика између тог броја (700 особа) и броја од 8 хиљада који се стално пропагира искључиво политичка. Његову изјаву потврђују нам и форензички докази самог Хашког трибунала који подржавају бројку од око 700 – 800 стрељаних.

У овом контексту је неопходно поменути и 28. дивизију Армије БиХ која је у нападима на снаге Војске Републике Српске током пробоја из сребреничке енклаве изгубила између 3 и 4 хиљаде својих оружаних припадника. Према међународном праву оружаних сукоба они су били легитимне војне метежртве ратних дејстава, па према томе у њиховом случају није дошло до кршења Женевске конвенције. Велики број ископаних тела за која се тврди да су „жртве геноцида“ нађен је управо на локалитетима где су се одвијале борбе српских и муслиманских снага за време пробоја. Скандалозно је да се легитимне жртве ратних дејстава олако и некритички сврставају међу „жртве сребреничког масакра“ само да би се вештачки одржала напумпана бројка од „преко 8 хиљада жртава„.

Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном сведочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида у Сребреници налазе и имена најмање 800 припадника злочиначке Армије БиХ.

Од 8. 000 наводних сребреничких жртава, за многе од њих постоје и подаци да су гласали на изборима након 1996. године, док многи и дан данас живе по Европи и Америци.

Такође је важно истаћи и да у самим пресудама Хашког суда број жртава није са сигурношћу утврђен већ он варира од случаја до случаја. У некима од њих он превазилази бројку од 8 хиљада, опет у другима констатује се да број жртва није са сигурношћу утврђен, али „се очекује“ да ће он у коначном исходу надмашити бројку од 8 хиљада стрељаних. Примера ради, у пресуди генералу Крстићу Хаг је записао да су српске снаге“погубиле између 7 и 8 хиљада заробљеника“ док је у пресуди генералу Толимиру тај број смањен за око трећину, на 4. 970.

Суд је озбиљне пропусте начинио и приликом оцене ДНК доказа. У пресуди потпуковнику Поповићу судско веће наводи да је помоћу ДНК узорака идентификовано „5.336“ жртава, намерно не желећи да образложи да доказна метода помоћу ДНК служи једино за идентификацију посмртних остатака, док је за одређивање узрока и времена смрти као кључних релевантних чињеница у поступку она потпуно неупотребљива. Тако је могуће закључити да се међу тих „5.336 жртава геноцида“ налазе како они који су погинули током борбе, што их сврстава међу легитимне војне мете, а не жртве, тако и они који су умрли природном смрћу неколико година пре и после наводног сребреничког масакра. Нема сумње да је Хашки суд на овај начин злоупотребио ДНК узорке у сврху некритичког прихватања унапред одређеног броја муслиманских жртава у Сребреници.

Овакво поступање једног међународног суда у најмању руку је скандалозно и противречи свим начелима законитог кривичног поступка и постулатима правичног суђења. Оваква нагађања, неоснована предвиђања о „коначном броју жртава“ и играње бројкама указују на суштинску непоузданост Хашког суда, отварају питање легитимитета његових пресуда и указују на његову активну улогу у конструкцији „сребреничког мита„.

2.) „У Сребреници се десио геноцид над Муслиманима. У Хашком трибуналу је ван разумне сумње доказана индивидуална кривична одговорност великог броја припадника српских оружаних формација и политичких институција. „

Друга сребреничка лаж је лаж о постојању геноцида. Иако је 2007. године Међународни суд правде утврдио да дешавања у Сребреници из јула 1995. године попримају карактеристике геноцида, а ту констатацију у своје пресуде преузео и Хашки трибунал за бившу Југославију неопходно је истаћи да ни једног момента нису постојали (и не постоје) докази да је политички и војни врх Републике Српске (а камоли Србије) икада имао намеру односно унапред осмишљен план систематске ликвидације босанских Муслимана са циљем њиховог физичког истребљења. Та намера је суштински елемент дефиниције геноцида према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, доказ њеног постојања је conditio sine qua non за саму тврдњу да се геноцид заиста и десио.

Анализом кључних хашких пресуда долазимо до закључка да је теза о постојању геноцидне намере руководства Републике Српске производ политички мотивисаних поступака, мноштва лажираних доказа, плаћених сведока и безочне манипулације чињеницама. Док у пресуди генералу Крстићу суд постојање геноцидне намере изводи из „чињенице“ да је у Сребреници стрељано преко 8 хиљада Муслимана, што је „квантитативно знатан број“ који указује на геноцид, у пресуди генералу Толимиру број жртава више није битан критеријум, већ се сада све своди на питање да ли је број стрељаних особа „утицао на способност групе као целине да преживи“. Суд у том случају утврђује да је одговор на дато питање афирмативан.

Јасно је да се овде ради о вештој манипулацији и правним формулацијама које немају свој основ у објективним доказима, а чији једини циљ је да се на сваки начин конструише „удружени злочиначки подухват“ и оправда теза о српској кривици за геноцид. Штавише, суд читаву своју причу о наводном удруженом злочиначком подухвату од стране политичког и војног врха Републике Српске и плану масовног истребљења Муслимана Сребренице заснива на једном једином, крајње контроверзном сведочењу Дражена Ердемовића. Оно обилује читавим низом контрадикторности и у толикој је мери спорно да не може бити ваљан и суштински доказ.

Дражен Ердемовић био је припадник 10. диверзантског одреда војске Републике Српске, мултинационалне јединице која се углавном састојала од страних плаћеника и агената западних служби. Тај одред је био у свом деловању у великој мери независан и није био под фактичком контролом војног врха Републике Српске. Стрељања заробљеника у Брањеву и Пилици за која се терете припадници тог одреда била су резултат самосталне одлуке његових припадника, а не командног штаба Војске РС на челу са генералом Ратком Младићем. Тврдње које је током свог саслушања изнео Ердемовић, а које се тичу броја стрељаних заробљеника, начина њиховог погубљења и питања ко је издао наређење застрељање, су у толикој мери нејасне и неподупрте чврстим доказима да их суд нипошто није смео оценити као релевантне и валидне за доношење својих пресуда. Очигледно је једини циљ како Тужилаштва тако и судског већа био тај да се српски врховни војни заповедник, генерал Ратко Младић, на сваки начин доведе у што директнију везу са наручивањем злочина.

Осим саслушања једног опортунисте и политичког калкуланта Хаг не располаже ниједним непосредним, објективним доказом о умешаности Ратка Младића и осталих српских оптуженика у наводни сребренички геноцид. Целокупна „кривица“ Срба гради се на површним и паушалним сведочењима пристрасних појединаца, на доказима „рекла-казала“ што је, како се испоставља, за хашке судије потпуно легитимно доказно средство и на основу ДНК узорака који су по својој природи неповерљиви јер нам откривају само идентитет жртве, а не узрок и време њене погибије.

После свега наведеног само злонамерни могу да тврде како је кривична одговорност представника српских оружаних формација и политичких институција пред Хашким трибуналом доказана „ван сваке разумне сумње„. Напротив, ван сваке разумне сумње је јасно да је овде реч о обичној манипулацији коју нам сервира западни медијски и НВО сектор.

Ваља напоменути да је по паду Сребренице око тридесетак страних новинара боравило на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке.

Немачки лист „Ди велт“ је 25. јула 1995. године известио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор: „У Сребреници се није десио геноцид!“

Да ли се геноцидом може назвати ситуација када српски војници све муслиманке, њихову децу и мушкарце који нису били војници, организовано превозе из Сребренице до Тузле и Кладња, на територију под контролом муслиманске владе у Сарајеву? Наравно да не може. На тај начин спашено је више од 20.000 муслимана. Да су снаге босанских Срба заиста имале намеру да истребе муслимане у Сребреници оне би прво уништиле њихов животно највиталнији и репродуктивни део – жене и децу. Напротив, снаге генерала Младића испоштовале су све међународне конвенције о заштити цивилног становништва током ратног сукоба па је прича о постојању њихове геноцидне намере само одраз вишедеценијске антисрпске политике лажи у режији Запада.

3.) „Србија је прва и до сада једина држава на свету која је пресудом Међународног суда правде (2007.) проглашена одговорном за кршење Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.“

Још једна бестидна и безочна лаж коју можемо чути из уста Соње Бисерко, Наташе Кандић и Сташе Зајовић. Поменуте госпође очигледно нису ни читале део пресуде који се односи на питање одговорности Србије за повреде поменуте међународне конвенције. Јер да јесу увиделе би да је Суд јасно рекао да Србија није нити је могла да има „ефективан надзор“ над дешавањима у Сребреничком крају због чега је немогуће закључити да су њени државни органи у лето 1995. године на било који начин учествовали у „припреми, планирању и спровођењу самог геноцида„. Србија тако ни у ком погледу није одговорна за наводни геноцид над муслиманима како то упорно покушавају да докажу „Мајке Сребренице“ и њихови западни налогодавци са циљем да делегитимишу улогу Београда као гаранта Дејтонског споразума, а тиме и опстанка Републике Српске.

У закључку истичем да нико не оспорава чињеницу да су се у Сребреници дешавали злочини над Муслиманима. Углавном су то били злочини против ратних заробљеника који су деловали у оквиру одреда Насера Орића. Иако је стрељање ратног заробљеника злочин треба имати на уму да су то били ексцеси појединаца, вршени у циљу освете због злодела Орићевих „ескадрона смрти“ над српским народом или из других личних разлога. Ти злочини никако нису били део организованог и смишљеног плана систематског уништавања муслиманског становништва у БиХ. За њих не може да се окриви један читав народ, који је у периоду између 1992. и 1995. године доживео невиђени масакар од стране Орићевих и Алијиних муџахедина. Нису Срби били ти који су силовали муслиманске женеа муслиманској деци одсецали руке до лаката, вадили очи и одрубљивали главе. Тако је за само три године у читавом Сребреничком крају и Подрињу убијено и измасакрирано преко три и по хиљаде Срба, међу њима велики део жена и деце. Ти злочини вршени су у духу Изетбеговићеве „Исламске декларације“ и идеје о јединственој и етнички чистој муслиманској држави у срцу Европе, плански и смишљено, са циљем протеривања и физичког уништења српског народа са подручја БиХ. Прве жртве радикалног исламизма у Европи били су Срби. Ако Сташа Зајовић и Мунира Субашић већ причају о „највећем ратном злочину после Другог светског рата у Европи“ нека се присете ових злочина над српским народом, који без сумње могу да се окарактеришу као злодела, вршена са геноцидном намером.

Нико сребреничким мајкама не одузима право да се присећају својих изгубљених мужева и синова, већ то исто право тражимо и за српске мајке, право на истину и на сведочење истине. Сведочење истине о страдању српског народа, истине да су многи који се данас оплакују као „невине жртве геноцида“ били муслимански борци који су сакатили српску нејач, на свиреп начин окончали живот 11-годишњег Слободана Стојановића, одсекавши му обе руке и изрезавши крст на стомаку, мучки убили Радојка Милошевића који је жив спаљен док је на свом огњишту обележавао крсну славу.

naser-oric

Срби смо велики народ и по томе јер смо увек разумели патњу других народа, иако су нам многи међу њима наносили зло и на стотине наших мајки завили у црно. Ми само не желимо и нећемо да пристанемо на манипулације и замену теза, на омаловажавање наших жртава, на разне подвале и лажи, које нам се намећу, на колективну кривицу која нам се неправедно приписује са циљем да нас као народ који је прошао кроз највећа стратишта Другог светског рата, Јасеновац и Јадовно, прогласе геноцидним.

А Сребреница управо томе и служи. Она је одавно постала оруђе за одржавање србофобичне атмосфере у западним друштвима, инструмент демонизације српског народа. Она је добила улогу оснивачког мита „бошњачке нације„, постала је средство опште мобилизације етничке свести, учвршћивања унутрашње дисциплине и хомогенизације бошњачког фактора у БиХ. Средство перманентних удара на Републику Српску и механизам свакодневних притисака на Београд. Њена међународна димензија је у томе да је послужила као инспирација за све једностране војне интервенције НАТО пакта против суверених држава. Она је круна медијске пропаганде која је била потребна да се Срби прогласе за једине одговорне кривце за ратове не простору Балкана у прошлој деценији.

Сребреница је послужила као средство да се засене муслимански злочини над српским народом у БиХ и постала је темељ на којем Сарајево и његове западне газде заснивају своје ударе на Републику Српску и оправдавају концепт централистичке и унитаристичке БиХ. Сребреница је одавно подигнута на ниво бошњачког архетипа, она је постала синоним за масакрирање истине, друго име за највећи антисрпски политички пројекат са краја 20. века.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Дипломатски имунитет за европску пограничну полицију – нови услов Брисела?

Западњачка уцењивачка дипломатија покушава да искористи питање дипломатског имунитета за руски хуманитарни центар у Нишу као средство за приморавање Србије на још један скандалозан уступак: давање дипломатског имунитета припадницима тзв. Европске пограничне полиције, познатије као ФРОНТЕКС.

Од тренутка када је са Москвом усагласио текст Споразума о Руско-српском хуманитарном центру у Нишу Београд се нашао на жестоком удару антируске  медијске и политичке пропаганде која се последњих месеци интензивно спроводи на Балкану. У маниру најгоре хладноратовске реторике званичници Брисела и Вашингтона ових дана износе низ апсурдних оптужби на рачун центра у Нишу, покушавајући јавност Србије да убеде у његове “непријатељске намере“, а власт приморају да одустане од пружања дипломатског статуса његовом особљу.

Да би то постигли Кајл Скот, Брајан Хојт Ји и Дејвид Мекалистер послужују се Србији добро познате уцењивачке дипломатије. Од Београда траже да на вратима, како кажу, “шпијунског центра” и “обавештајног пункта” Москве у Нишу што пре осване катанац јер ће у супротном Србији бити онемогућено даље отварање преговарачких поглавља са ЕУ. Најновији пример такве са Запада координисане антируске кампање је и најава Брисела да ће размотрити питање дипломатског статуса припадника РСХЦ у Нишу само под једним условом, да Београд призна имунитет припадницима Агенције ЕУ за граничну и обалску стражу (познатој под именом ФРОНТЕКС).

Ово није први пут да ЕУ на преговарачки сто са Србијом поставља овакав захтев. Европска комисија већ две године покушава да кроз бриселске институције „прогура“ план логистичког и финансијског јачања структуре ФРОНТЕКС-а како би он постао ефикаснији у обављању својих задатака на спољним границама Шенгена. Међу тим корацима предвиђена је могућност да припадници те агенције без икаквих ограничења, чак и у одсуству експлицитног пристанка држава, према сопственој одлуци институција ЕУ, интервенишу на границама држава нечланица Уније. То би значило да би, уколико Београд поклекне пред захтевима Брисела, већ колико сутра комплетну контролу над државним границама вршили припадници једне европске агенције, који би били изван закона Републике Србије и изузети из њене јурисдикције.

Шта би то конкретно значило за Србију?

Пре свега у питању би било најгрубље могуће нарушавање суверених права једне земље да самостално контролише државне границе и на њима примењује своје прописе. ЕУ би тиме извршила перфидну узурпацију најелементарнијих атрибута српске државности. Повиновање западном диктату значило би да је Европска унија преко ноћи постала искључиви господар који би самовољно одлучивао ко сме, а ко не сме да улази на територију наше државе. Бриселу би био дат легитимитет да се отворено меша у наша унутрашња питања, да интерес ЕУ стави изнад интереса Србије. ЕУ би била у позицији да без сагласности Србије донесе одлуку о привременом или трајном задржавању миграната на нашој територији, што би имало вишеструке негативне импликације по националну безбедност и безбедност наших грађана.

Припадници ФРОНТЕКС-а уживали би имунитет “пуног обима” што значи да за своје деловање не би сносили никакву прекршајну, кривичну и материјалну одговорност.

Уколико прихвати најновије европске услове Србија би била жртва највећег преноса суверенитета (са државног на унијски ниво) још од стварања Европске уније.

Брисел у свом покушају да спречи унапређивање српско-руских односа на све начине покушава да осујети напоре да РСХЦ у Нишу заживи у свом пуном капацитету. У ту сврху као што видимо званичници ЕУ користе и дипломатију “даш ми-дам ти”, тражећи од Србије додатне уступке како би Београд, ето заузврат, добио одобрење за своје потезе.

Са правом се поставља питање откад је то Србија пуноправна чланица ЕУ па да мора своје одлуке претходно да усаглашава са потребама Брисела? Одакле ЕУ право да узурпира наш национални суверенитет и да регулисање статуса руског особља у Нишу условљава некаквим “дипломатским реципроцитетом“?

НАТО трупе добиле су кроз споразуме са Србијом абнормално велики број дипломатских повластица које далеко превазилазе обичан дипломатски статус и попримају карактеристике окупационе политике. Зар Руси немају право ни на уобичајене дипломатске привилегије које им гарантује Бечка конвенција о дипломатским односима већ Брисел у замену за то од нас тражи додатне уступке, давање имунитета разноразним агенцијама ЕУ које ће додатно контролисати и наше државне границе?

Запад је очигледно спреман да учини све само да осујети јачање српско-руске стратешке сарадње. Србија већ годинама испуњава сваки хир бриселске бирократије, предајући на “безалтернативном европском путу” део по део свог суверенитета и газећи национално достојанство свог народа. Сваком иоле озбиљном политичару је јасно да би пружањем имунитета ФРОНТЕКС-у Србија направила опасан корак даље у деградацији својих одбрамбено-безбедносних капацитета. Знајући да је због тога скоро па немогуће да Београд усвоји њен захтев ЕУ тиме себи осигурава средство додатног притиска на руководство Србије и “кочницу” даљем јачању руског утицаја на Балкану.

Одустајање од потписивања Споразума о РСХЦ значило би ново гажење српских државних и националних интереса и пружање руке онима, који нас ни за 10 година не виде и не желе у својим редовима. Хоћемо ли одабрати “будућност” у политички и економски пропалој ЕУ или будућност са онима који нам једини гарантују очување територијалног интегритета, економски просперитет и у нама виде стратешког партнера и пријатеља, а не марионету и поданика.

На нама је да одлучимо.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Данијел Игрец

Извор: Говори Србија

Данијел Игрец: “Хаг наставља са ширењем лажи о Сребреници!”

Члан Главног одбора Заветника, Данијел Игрец, огласио се поводом најновије одлуке хашког правосуђа у случају одговорности за наводни геноцид у Сребреници. Његово реаговање преносимо у целини:

“Апелациони суд у Хагу донео је одлуку којом се утврђује делимична одговорност Холандије за смрт 300 муслимана који су убијени у Сребреници.

Реч је о још једној у низу пресуда хашке судске машинерије која афирмише постојање „геноцида у Сребреници“. О пресуди која полази од „неспорне чињенице“ да се у Сребреници десио масакар широких размера, иако не постоји ниједан конкретан, објективан, у чињеницама утемељен доказ да је код руководства босанских Срба уопште постојала „унапред смишљена намера, план делимичног или потпуног биолошког уништења босанских Муслимана“.

Не постоји ниједан западни политичар, аналитичар или правни стручњак који би могао да докаже да је војска Републике Српске починила геноцид у јулу 1995. године. Не постоји јер се нешто што се никада није ни десило не може ни доказати као историјска чињеница.   

Све досадашње пресуде хашких судова које су несумњиво писане под утицајем антисрпског наратива доношене су у политички мотивисаним поступцима, на основу мноштва лажираних доказа, плаћених сведока и безочне манипулације чињеницама. То је био основ да се у западним кухињама створи „сребренички мит“; мит који од жртве прави злочинца, а од злочинца жртву. Мит о томе како су муслимани једине жртве рата у БиХ, а Срби џелати и агресори, мит који борбу српског народа за слободу представља као етничко чишћење и злочин против човечности.

Да та подвала нема своје утемељење у стварности сведоче нам и сами припадници холандских снага које је њихов национални суд осудио јер нису благовремено реаговали да заштите муслиманске „цивиле“ од „најезде српских агресорских јединица“.

Пуковник Томас Кареманс, заповедник холандског батаљона, је у Загребу на конференцији за штампу 25. јула 1995. године изјавио да Војска РС није спровела етничко чишћење, већ брилијантно извела акцију ослобађања српског града Сребренице. Дневник „Хет Фароол“ је 27. јула исте године пренео изјаву капетана М. Схутена, јединог официра УН који је више дана био очевидац на локацијама наводних крвопролића и који је у потпуности негирао причу о геноциду:

„Свако брбља о свакоме, али нико не показује чврсте доказе. Запажам да холандска, па и читава западна политика хоће по сваку цену да докаже како се збило крвопролиће, за које желе да окриве Србе“.

Непосредно по паду Сребренице око тридесетак страних новинара боравило је на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке.

Војник из редова холандских плавих шлемова Арнолд Блом је пред државном комисијом Холандије био изричит: „Када смо патролирали у енклави, муслимани су провоцирали српску ватру. Они су пуцали преко нас и тиме хтели да постигну да Срби погоде неког од нас како би спољни свет опет на њих свалио кривицу!“

Немачки лист „Ди велт“ је 25. јула 1995. године известио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор:

„У Сребреници се није збио геноцид!“

Да ли се геноцидом може назвати ситуација када српски војници све муслиманке, њихову децу и мушкарце који нису били војници, организовано превозе до Тузле и Кладња, на територију под контролом муслиманске владе у Сарајеву? Наравно да не може. На тај начин спашено је више од 20.000 муслимана. Да су снаге босанских Срба заиста имале намеру да истребе  муслимане у Сребреници оне би прво уништиле њихов животно највиталнији и репродуктивни дио – жене и децу. Срби су њихове жене и децу чували, а они су наше мајке, сестре и ћерке сакатили и силовали.

Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном сведочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида у Сребреници налазе и имена најмање 800 припадника злочиначке Армије БиХ.

Сребреница је одавно постала политички пројекат Запада. Пројекат у који је уложено на стотине хиљада еура и долара страних донација, због којег су као печурке после кише ницале разне НВО чији циљ је промовисање тезе да је српски народ геноцидан. Најгласније међу њима је свакако удружење „Мајке Сребренице“ које на сваком кораку испољава своју мржњу и нетрпељивост према Србији и њеним жртвама, које на све начине покушава да тезу о српској кривици за непостојећи геноцид афирмише и пред Уједињеним нацијама.

Сребреница је пројекат који служи као средство сталних притисака на Бањалуку да се одрекне своје самосталности, средство удара на историјски континуитет Срба у Босни и Херцеговини. Она је средство путем којег се врше покушаји утапања Републике Српске у унитаристичку БиХ, а српском народу оспорава право на државност тврдећи како је та државност створена геноцидом. Сребреница је постала оруђе за одржавање србофобичне атмосфере у западним друштвима, инструмент демонизације српског народа.

Зато је наша дужност да данас свуда у свету сведочимо праву истину о дешавањима у Сребреници. Јер је истина само једна, а она гласи: „Срби су жртве геноцида!“

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Данијел Игрец: “Оснивањем Министарства за ЕУ власт интересе Србије подређује Бриселу!”

Одлуком да се за мандатара нове Владе именује миљеница атлантистичких структура, Ана Брнабић, оправдано се могло наслутити да ће “безалтернативни” пут у Европску унију, који је широм отворио врата политичком, привредном и безбедносном урушавању Србије, и даље остати кључни спољнополитички приоритет Београда.

На потврду тих слутњи нисмо морали да чекамо дуго; није прошло ни пуних 24 часа, а будућа премијерка еуфорично је најавила формирање два нова ресора, међу којима је и Министарство за европске интеграције. Светлосном брзином посланици владајуће партије поднели су Народној Скупштини на усвајање измене Закона о министарствима којима желе да запечате европски правац Србије, правац којим већ годинама плови наш државни брод, а на чијем крају га чека судбина Титаника.

Са правом се поставља питање: “Какву ће то корист грађани Србије имати од новог владиног ресора?” Одговор је кратак и једноставан: Никакву. Имаће само додатну обавезу, јер ће њихов порез од сада одлазити и на финансирање нечега за шта велика већина њих никада није ни гласала.

Као пример наведимо постојећу Канцеларију за европске интеграције у коју се годишње слије преко 70 милиона динара буџетских средстава, а да заузврат од ње грађани Србије немају апсолутно ништа. Осим из Брисела диригованих саопштења у којима се осуђује српско-руска стратешка сарадња, критикује јачање руског медијског утицаја у Србији, а Београд позива да што пре усклади своју политику са европским директивама.

Предлог законских измена ни у једном делу не наводи које су конкретне, опипљиве надлежности новог министарства за ЕУ нити не одређује које опште правне акте ће доносити нити какав ће управни поступак оно водити. Ствара се недопустива правна празнина која пружа могућност арбитрарног деловања и отвара врата новим притисцима на Србију да своју спољну и безбедносну политику усагласи са Бриселом. Нема сумње да ће евроатлантске структуре у Србији ову прилику искористити да инсистирају на доношењу уставних промена и усвајању законских решења која ће водити даљој деградацији атрибута државности.

Ако узмемо у обзир да су Београд и Брисел пре пар дана отпочели преговоре о царинској унији са земљама чланицама ЕУ оправдано је могуће тврдити да ће нови министарски ресор радити на што бржој имплементацији правила европске царинске политике. Подсетимо само да она подразумевају и заједничку царинску тарифу према трећим земљама, чиме се озбиљно доводи у питање даље постојање Споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом.

Европска унија безброј пута је показала своје право лице када су у питању Србија и њени интереси. Замишљена као потрчко Сједињених Америчких Држава, као “савремена тамница народа” у којој државе губе свој суверенитет, народи свој национални идентитет, а грађани постају безлична маса појединаца аутократска ЕУ увек је водила и води антисрпску политику.

На њено признање тзв. Косова, прећутно толерисање великоалбанских претензија и хрватског усташтва, подршку војвођанским аутономашима, гашење Републике Српске, уцене, диктате и ултиматуме Србија сада одговара још једним понижењем сопственог народа – оснивањем министарства које ће промовисати сарадњу са Бриселом, једним од гробара нашег суверенитета.

Ово је још један показатељ сервилног односа државне власти према Западу и доказ да она уместо гласа свог народа радије слуша наређења Берлина, Брисела, Лондона и Вашингтона, која јој упакована у дипломатски речник стижу из америчке, британске и немачке амбасаде у Београду.

Она је овим потезом још једном показала да не разуме (или не жели да разуме) промене геополитичких прилика у свету. Форсирање сарадње са онима који губе примат у међународним односима одраз је недостатка државотворне свести у редовима владајуће коалиције и непостојања јасне стратегије у којој би дефинисали приоритете своје спољне политике у складу са сопственим државним и националним интересима.

Више је него очигледно да грађани Србије од будуће Владе не могу очекивати да ће водити државотворну политику, руковођену поштовањем народне воље. Јер да је тако онда би се пред народним посланицима нашао предлог закона који би предвиђао обнављање Министарства за Косово и Метохију, који би буџетска средства преусмерио у финансирање пројеката од националног значаја, у подстицај наталитета, помоћ социјално угроженим породицама и деци са посебним потребама, у побољшање положаја ратних војних инвалида и ветерана, у економски опоравак српског села и повећање субвенција за развој домаће пољопривреде.

Уместо да ојача своје билатералне везе са Москвом тако што би коначно отворила преко потребну Канцеларију за сарадњу са Руском Федерацијом будућа председница Влада се радије одлучила да ризикује стратешке односе са Кремљом само да би удовољила својим евроатлантским менторима. Уместо да омогући адекватну финансијску и логистичку подршку како би српски сељак успешно пласирао своје производе на руско тржиште, будућа премијерка, дајући предност европским интеграцијама, форсира даљу примену ССП-ја и промовише погубни неолиберални концепт; концепт који је Србију претворио у колонијално тржиште ЕУ на које западни економски гиганти пласирају робу лошег квалитета, а српске раднике и сељаке доводе на ивицу пропасти.

Шта је следећи потез?
Увођење санкција Русији?
Отварање Министарства за НАТО интеграције?

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Данијел Игрец

члан Главног одбора Заветника

Данијел Игрец: Руско-српски хуманитарни центар „на нишану“ Брисела и Вашингтона

У последњих неколико месеци Балкан је заузео једно од кључних места на западном геополитичком радару. Он се поново нашао у средишту спољне политике великих сила, пре свега Немачке (оличене у политици ЕУ), Велике Британије, САД и Турске.

Поред посебних, специфичних геостратешких интереса које свака од ових држава већ вековима испољава према Балкану све оне имају нешто заједничко што их подстиче да на овим просторима делују усклађено. Тај заједнички интерес је борба против јачања руског утицаја у региону и још увек присутна хладноратовска перцепција Москве као „највећег геополитичког противника Запада“.

То нам потврђује и мноштво координисаних изјава западних званичника у којима се Русија означава за „највећу претњу европској безбедности и главни реметилачки фактор на Балкану“. Из брлога русофобичне ЕУ Тереза Меј, Дејвид Мекалистер и Урсула фон дер Лајен поручују нам да је са Москвом неопходно разговарати са „позиције силе“ и позивају чланице НАТО и ЕУ да више учине на промоцији „европске перспективе Западног Балкана“ и сузбијању руског утицаја у региону и Европи. Најновија у низу хистеричних испада је порука германског атлантисте, немачког министра финансија, Волфганга Шојблеа, у којој он позива САД да задрже улогу „светског полицајца“, заштитника либералних и демократских вредности јер ће се у супротном планета наћи под шапом руског медведа и крилом кинеског змаја.

Такав поглед на Москву влада управо из разлога јер утицај на кључна спољнополитичка усмерења и одлуке Лондона, Брисела, Беча, Берлина, па и Анкаре још увек врше атлантистичке структуре моћи у тим државама, финансиране и контролисане из центра западног управљања, центра који режира сукобе и производи кризе широм света – америчке „дубоке државе„.

Да се доласком Доналда Трампа спољнополитичко интересовање Вашингтона за овај простор није умањило (као што је било прогнозирано) јасно се види и по томе да је НАТО пакт прогутао Црну Гору док слична судбина по свој вероватноћи ускоро чека и Македонију. Наивно је мислити да такав интервенционистички курс према Балкану диригује нова администрација у Белој кући. Напротив, што се тиче односа САД према Балкану треба истаћи да њега и даље кроје и усмеравају људи који проистичу још из времена Клинтонове, Бушеве и Обамине администрације, амерички политички јастребови и „пси рата“ који су задржали кључне позиције у Пентагону и Стејт департменту и који у Русији виде извор сваког зла“, „источног Голијата.

Та „држава у држави“ још увек покушава да задржи своју позицију ексклузивног колонијалног господара на Балкану. Ту намеру њени верни изасланици остварују у виду нове антируске балканске дипломатске офанзиве, још једне геополитичке игре Запада у којој главне улоге заузимају службеник Стејт департмента Брајан Хојт Ји и Кајл Скот, актуелни амерички амбасадор у Србији. На њиховој мети сада се нашао и Руско-српски хуманитарни центар у Нишу.

Клинтонистичке пудлице, Кајл Скот и Брајан Хојт Ји, изражавају стрепњу да ће пружањем дипломатског статуса тај центар постати „централни шпијунски центар Москве на Балкану“.

Гласноговорницима америчког „imperium in imperio“ смета центар који је од вишеструког хуманитарног и безбедносног значаја за подручје читаве Југоисточне Европе, који је до сада спасао на стотине људских живота приликом природних непогода. Да не говорим о његовом доприносу разминирању и уклањању касетних бомби са којима су наши НАТО  „пријатељи“ ширили своју крваву демократију по читавој Србији.

Признањем дипломатских привилегија, нарочито у домену пореза и царинских дажбина РСХЦ би оснажио своје логистичко-техничке капацитете и постао вишеструко ефикаснији у обављању своје основне функције–пружању хуманитарне помоћи, адекватном реаговању на све кључне природне непогоде и пружању неопходних безбедносних услова за сигурност грађана.

Међутим, у очима америчких каубоја постоји другачија (намерно погрешна) слика. Према логици Хојт Јија, бившег саветника Хавијера Солане, управо оног који је 1999. године жестоко лобирао код европских земаља да подрже НАТО интервенцију на СРЈ, јачање капацитета центра у Нишу, близу границе са Косовом, где САД имају око 600 америчких војника и 4.000 припадника НАТО мировних снага, није позитиван помак. „Добијање имунитета значило би да је Србија дозволила Русији да оформи центар за шпијунажу, чиме Београд губи контролу над делом своје територије“, рекао је Хојт Ји.

Питам се одакле Американцима право да воде бригу о заштити српског суверенитета и територијалног интегритета? Одакле онима који су једнострано интервенисали у нашој држави, окупирали део њене територије, растурили њену војску и полицију, бацили на колена њене обавештајне службе, сада право да стрепе од (непостојећих) покушаја Москве да преузме контролу над делом српског неба и земље?

Како се то Брајан Хојт Ји није сетио да каже да ће Американци у духу „пријатељства“ са Србима укинути Бондстил, највећу војну базу изван територије САД, своје поступање по питању КиМ вратити у оквире Резолуције 12 44, престати да подржавају великоалбанске терористе? Зашто службенику Стејт департмента смета један обичан хуманитарни центар у Нишу, а не смета му марширање НАТО трупа кроз Србију, и то без икакве прекршајне, кривичне и материјалне одговорности за штету коју нанесу држави и грађанима? Зашто му, примера ради, не смета НАТО канцеларија у Београду, која већ одавно важи за седиште евроатлантске шпијунаже у Србији? Зашто се Брајан Хојт Ји и Кајл Скот нису сетили да помену мултинационалне приватне америчке корпорације које разједају српску привреду или агенте западних обавештајних служби који вршљају по Србији, својим субверзивним деловањем промовишући глобалистичке интересе трансатлантског економског и финансијског картела?

Одговор је једноставан. Зато што „оно што важи за остале, не важи за Србе“ и „оно што важи за Србе, не важи за остале“. Ово је постала главна полуга и принцип деловања америчких дипломата на Балкану. Политика двоструких аршина је једина политика коју бриселско-вашингтонска клика познаје када су у питању Србија и њен народ.

Како би нас подсетили да је ово правило и даље на снази војвођански аутономаши, верне слуге Сорошевог НВО империја, брже боље пожурили су да поздраве изјаве америчких дипломата, својих омиљених спонзора, и још једном потврде да им је НАТО чизма дража и милија него суверена Србија. Тако је захтев за затварање Руско-српског хуманитарног центра у Нишу стигао и из легла војвођанских сепаратиста, Чанкове Лиге социјалдемократа Војводине.

Гласноговорник осведочене антисрпске политике, Бојан Костреш, упозорио је Београд да ће због своје привржености јачању српско-руске сарадње Ниш постати „обавештајни пункт Москве“, а Србија „губернија Русије и рупа на персијском тепиху Европе“. „Србија не сме бити талац недемократских процеса већ будућа чланица Европске уније, која ће своју спољну политику према Русији ускладити са Резолуцијом Европског парламента“, поручује нам у свом русофобичном тону генерални секретар ЛСВ.

Очигледно је да су Брисел, Берлин и Вашингтон јако нервозни могућношћу да Руско-српски центар у Нишу добије дипломатски статус, а његови припадници имунитет.

Они у сваком потезу Србије који барем мало наговештава повратак на пут обнове безбедносног суверенитета и заштите државних и националних интереса виде претњу од „руске агресије“, па потежу читаву плејаду својих марионета, аутономашку пешадију на северу Србије како би нас упозорили да има оних који се неће помирити са покушајима да Србија скине НАТО омчу са свог врата.

Управо ти покушаји ће у наредном периоду који ће бити обележен премијерским мандатом протагонисте западних интереса, Ане Брнабић, бити све учесталији и све извеснији. Запад је Србији под тактирком своје либералне миљенице наменио судбину даљег геостратешког, привредног, безбедносног и културно-духовног пропадања. Постоји озбиљна и реална опасност да ће политика Ане Брнабић, припремана у кухињи западних центара моћи, бити оличена у курсу „постепеног дистанцирања од Русије и Кине и минимизације сарадње са Москвом и Пекингом“ и резултовати укидањем Руско-српског центра у Нишу. Заметке те политике већ можемо да уочимо у најави будућег премијера о формирању Министарства за европске интеграције као и у отварању новог преговарачког поглавља са ЕУ и то ни мање ни више него управо о царинској унији.

Ако знамо да царински прописи и стандарди које форсира Брисел подразумевају постојање јединствене царинске тарифе према трећим земљама онда се као оправдано поставља питање: „Да ли ће нова протестантска, веберовска Србија, оличена у Ани Брнабић, славити тријумф своје анационалне политике укидањем Споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом? Да ли је то увод у увођење санкција Русији? Да ли нас након Министарства за ЕУ очекује и Министарство за НАТО интеграције?“ Председник Вучић нас убеђује да се то неће десити. Председник Вучић мисли да ће успети да задржи досадашњи курс балансирања, контролу над Аном Брнабић и кормило државне политике у својим рукама. Нажалост, председник Вучић је усамљен у том (свом) мишљењу.

Властодршци Србије морају коначно схватити неколико геополитичких законитости, геополитичких аксиома који важе на овим просторима. Коначни стратешки циљ Запада, ма колико год хетероген он на први поглед изгледао, је свеопшта изолација Србије, преко које се затварају врата руском излазу на топло Јадранско море. Потчињавањем српског фактора на Балкану који једини има потенцијал да буде самосталан геостратешки чинилац у региону, сузбија се руски утицај и балкански римланд ставља под потпуну контролу англоамеричких, германских и неоосманистичких сила. Тај циљ се некад остварује отвореним ратним сукобима, а некад инструментима „меке моћи“, контролисаним хаосом и хибридним ратовима.

Пошто ударна империјалистичка песница америчке „дубоке државе“, НАТО пакт, тренутно нити је у позицији нити има жељу да након кризе у трансатлантским односима и распламсавања тензија на Блиском истоку, северу Африке и Корејском полуострву отвара нови ратни фронт на Балкану он Србију покушава да баци на колена путем добро опробаних метода хибридног рата – подстицањем унутрашње дестабилизације, субверзивним деловањем у режији прозападних НВО, офанзивним дипломатским речником, уценама, претњама и застрашивањем. Уплашена Србија, Србија у стању „перманентног страха“  је управо карта на коју игра Запад јер само таква она ће бити спремна да се повинује, да делује дефанзивно и да испуњава све његове диктате.

Једини излаз из такве ситуације је спремност Србије да иступи са јасном проактивном стратегијом и демонстрира одлучну, непоколебљиву, енергичну али дипломатску и мирну политику заштите државних и националних интереса. Београд је можда баш сада у позицији да по хитном поступку парафира и имплементира Споразум о дипломатском статусу за РСХЦ, да изведе својеврсни дипломатски „блицкриг“ и стави НАТО и ЕУ пред свршен чин.

Сматрам да би се тиме створила геополитичка равнотежа, услови за одређени компромис, па чак и уступке са западне стране у виду да Вашингтон и Брисел дођу у ситуацију да, желели они то или не, прихвате настали статус кво.

То би била и порука свим њиховим марионетама у Србији. Порука Ненаду Чанку и Бојану Кострешу да Резолуцију ЕУ могу да окаче мачку о реп. Порука да српска држава и народ за разлику од њих никада нису и неће љубити НАТО ланце, већ само српску слободу.

На крају крајева ако НАТО може да износи своје захтеве, изнесимо и ми свој. Затражимо да се затвори амерички Бондстил, центар колонијалне управе и војно-логистички стожер великоалбанских терориста.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Мр Данијел Игрец

“Мирдита, добар дан” – промоција независног “Косова” усред Београда!

Замислите да у новинама прочитате вест како се у Тел Авиву одржала трећа заредом изложба о “промоцији палестинско-израелских односа и унапређењу културне сарадње између две суседне државе“. Или да у шпанској штампи налетите на оглас у којем се најављује организација фестивала на којем ће учесници из Каталоније и (остатка) Шпаније дискутовати о “јачању међукултурног дијалога и промоцији модерне каталонске културе и уметности“.

Каква би то тек научна фантастика била када би се усред Вашингтона одржала манифестација о културном животу самосталног Тексаса или Калифорније. Рекао би човек “па овако нешто нигде није могуће“. Погрешио би. Могуће је. Баш у центру српске престонице. У Београду, где ће се ових дана одржати четврти по реду фестивал, намењен “промоцији модерног културно – уметничког живота суседног Косова“, под називом “Мирдита, добар дан“. Ове године, за поприште презентације „културне сцене Косова“ предвиђени су Дом омладине и „Центaр за културну деконтаминацију“ у главном граду.

festival-miredita1-560x374

Организатори овај фестивал описују као “сусрет представника културних и друштвених заједница Србије и “Косова” који желе да иницирају континуиране размене уметничких идеја и створе традицију сарадње и окупљања на јединственом културном простору, чиме ће посредно бити дат допринос трајној нормализацији односа између Београда и Приштине“. Они истичу како је ово заправо добро дошао и преко потребан културни догађај који може допринети продубљивању српско-косовских односа и олакшати процес међусобног помирења два народа.

Да ли је “Мирдита, добар дан” заиста нешто што можемо назвати кораком ка помирењу или је у питању бескрупулозно величање (велико)албанског сепаратизма?

Ево неколико чињеница:

1.) Реч је о манифестацији коју у Србији медијски највише промовише неолибералистичка штампа и они анархо-левичарски електронски портали у којима се јужна српска покрајина већ годинама представља као независна и суверена држава. У њиховим текстовима и чланцима Београд се позива да “одлучно” пресече историјски гордијски чвор који нас спутава на путу ка “просперитетној ЕУ” и прихвати “косовску реалност” што би се одразило у пуном признању Приштине. Искуство нам говори да оно што хвале медији попут Данас-а, Слободне Европе, Б92, Блица, Пешчаника, магазина Време и сличних не може да буде у српском интересу; пројекти под њиховим медијским покровитељством увек у себи садрже антисрпску ноту и само су део опште медијске сатанизације српске државе и народа која је на овим просторима присутна већ деценијама.

2.) “Мирдита, добар дан” је фестивал који се обавезно спроводи у режији прозападног невладиног сектора и оних представника цивилног друштва чија србофобија је неупитна. Међу организаторима и пријатељима ове манифестације налази се читава булумента невладиних институција, удружења и фондова попут Иницијативе младих за људска права, Жена у црном, Фонда за хуманитарно право, Дома омладине у Београду, Грађанских иницијатива, Хелсиншког одбора за људска права као и група другосрбијанских “друштвених радника“, осведочених србомрзаца попут Наташе Кандић, Соње Бисерко, Миљенка Дерете, Сташе Зајовић и Мирјане Карановић. Њихова заједничка карактеристика је тежња по ширењу нетрпељивости, мржње, предрасуда и нетолеранције према сопственом народу. Другим речима, аутошовинизам је њихова врховна идеологија и парадигма деловања.

13348848_1193924243953965_2089139957_n-495x768

3.) Занимљиво је погледати финансијску позадину овог фестивала. На списку његових највећих спонзора се налазе најутицајније испоставе атлантистичких центара моћи на Балкану, експозитуре англоамеричке “меке моћи” у Србији – фондација браће Рокфелер, амбасаде САД и Норвешке, Савезни одбор за спољне послове Швајцарске конфедерације, америчка фондација Чарлса Стјуарта (Charles Stuart Moot Foundation) као и Интегра из Приштине, Косовска фондација за отворено друштво па чак и Министарство културе, омладине и спорта тзв. ”Републике Косово”.

Чињеница да у финансирању фестивала који се одржава на територији Србије отворено учествује сецесионистичка власт из Приштине сама по себи довољно говори о његовим циљевима. Свака прича о помирењу је сувишна уколико то “помирење” форсирају институције, саграђене помоћу етничког чишћења српског народа и које почивају на бруталном кршењу суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије.

4.) На антисрпску природу овог фестивала и његову упереност против интереса државе Србије указује и учешће појединаца који су у самопроглашеној терористичкој држави заузимали највише политичке функције. Тако ће ове године на позив организатора своје излагање на манифестацији имати и бивша “председница” тзв. Косова, Атифете Јахјага. Она ће на једној од трибина у склопу фестивала говорити о женама жртвама сексуалног насиља током последњег рата на Косову и Метохији. Овом приликом желим да подсетим српску јавност на то ко је заправо Атифете Јахјага.

Реч је о особи која је од самих почетака своје политичке каријере дубоко умрежена са америчким и енглеским обавештајним структурама на Балкану. У својству генерал пуковника косовске полиције Јахјага је завршила обуку у Европском центру за безбедност “Џорџ Маршал” у Немачкој и националну академију ФБИ у САД. Као англоамерички пијун она је за време свог “председничког мандата” жестоко лобирала код влада западних земаља да тзв. Косово добије пропусну карту за улазак у што већи број међународних организација. Не треба заборавити да је Атифете Јахјага снажно подржавала кандидатуру Хилари Клинтон на протеклим председничким изборима у САД, што и не чуди, јер је у њој видела гарант опстанка (гео)политичке осовине Приштина-Тирана и континуитет албанске иредентистичке политике на Балкану.

atifete-jahjaga-foto-ap-1412630985-578899

Атифете Јахјага је поводом 15 година од НАТО агресије на СРЈ поручила да је за Приштину то била “једна добра хуманитарна интервенција, која је спасила хиљаде живота грађана Косова, довела да краја угњетавање и окончала српску репресију; која је пружила нову могућност за један слободан живот, у једном демократском и развијеном друштву“. Подсећам и на њену изјаву, дату на Глобалном женском самиту 2016. године у Варшави, у којој је директно оптужила српске снаге за “монструозна силовања и насиље над грађанима Косова” и позвала Београд да “призна своје злочине“.

Знајући ово нема сумње да ће најављено предавање Јахјаге у Београду бити у бојама заташкивања албанских злочина над српским народом и у циљу афирмације српске кривице за ратове 90-их година.

Шта нас још очекује током “Мирдите, добар дан“?

Организатори најављују мноштво филмских пројекција, округлих столова, трибина и промоција књига. Међу њима највише падају у очи оне са називом “Срби и Албанци кроз векове” и документарни филм “Албанке су наше сестре” који је урађен у сарадњи косовског БИРН-а, београдског форума ZFD (немачка НВО) и Независног удружења новинара Војводине. Када имамо на окупу овако познате западне агентуре нема дилеме да је на делу покушај креирања јавног мнења у Србији и његовог прилагођавања западној матрици према којој је “Косово наш комшија“, а они који су нас до јуче немилосрдно клали, сакатили и палили наше светиње “наша браћа и најдражи пријатељи“. Све док су највећи ратни злочинци из редова албанског народа на слободи, све док се „балкански касапин“ Рамуш Харадинај несметано шета Приштином и гради своју политичку каријеру на великоалбанској реторици и прети новим погромом над Србима, истинског помирења неће и не може бити. Оно не може да се гради на ниподаштавању српских жртава и грубом нарушавању српске државности и њеног уставног поретка.

83077456-4585-4E98-AFAD-35BE9AB4ED87_w1023_r1_s

Иза лепо увијених речи организатора о неопходности “дијалога” и “помирења” крије се све друго осим покушаја да се разобличи истина и разоткрију чињенице о стварним дешавањима на Косову и Метохији. “Под паролом ”иницирања културне размене”, спроводи се једнострана пропаганда која Албанце представља као жртве ратних сукоба. Сувишно је и напоменути да осим терористичких подухвата и рушилачких настојања према српској културној баштини Албанци на Косову и Метохији немају шта друго да понуде у конструисању историје светског културног наслеђа.

Иза поменутог фестивала крије се покушај безочне ревизије историје и афирмације једнострано проглашене косовске независности. Он је параван за промоцију квазидржавних косовских институција, за промоцију некакве косовске културе и историје, како би се у јавности створила слика о томе да су “Косовари” (читај: Албанци са КиМ) народ са сопственом културном самобитношћу, аутохтони етнос на Балкану, који полаже историјску тапију на подручја која тренутно насељава.

Албанија, Косово и Метохија, југ Србије, јужни и југоисточни део Црне Горе, северозападни део Грчке и западни део Македоније тако постају “јединствен културни простор” албанског народа, а корак од културног ка јединственом политичком и државном простору врло је мали. Управо промоција тог корака нашла је своје место и на фестивалу “Мирдита, добар дан“.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Данијел Игрец

члан ГО Заветника

Извор: Видовдан.орг

Данијел Игрец: “Лажна србофилија Зорана Заева”

Западна марионета, рушилац македонског Устава, шиптарска пудлица, Зоран Заев, окривљује Србију за вођење “националистичке” политике у региону. Оптужује државу која већ годинама води политику неизазивања конфликта, некада чак и по цену угрожавања сопствених националних интереса, како би се сачувала стабилност и избегао нови балкански рат, у који нас гурају експозитуре западног утицаја у региону.

Зоран Заев, заговорник стварања треће албанске државе на Балкану, помиње братске односе Срба и Македонаца, жали јер је македонско-српска економска сарадња због пораста “националистичких” тенденција у Београду и Скопљу потпуно замрла и критикује став званичног Скопља према КиМ, истичући како је “Косово срце Србије”.

zaev_siptarsko_znaem-520x277

Реторика Зорана Заева је типичан пример политике борбе против туђе „агресивности“ како би се оправдале сопствене сепаратистичке, антидржавне аспирације. Као симпатизер великоалбанске идеологије он одобрава иредентистичке захтеве државног руководства у Тирани јер се помоћу њих и сам позиционира на политичкој сцени Македоније. Према његовом резоновању актуелне ситуације, Србија је та која позивима на очување мира у региону спроводи ратнохушкачку политику и спречава политичке партнере Зорана Заева, Едија Раму, Талата Џаферија, Јонуза Муслијуа и Хашима Тачија у спровођењу идеје свеалбанског уједињења.

Један од твораца антисрпске и антимакедонске “Тиранске платформе” користи већ добро познати метод западне политике и пребацује кривицу за ескалацију насиља и дестабилизацију региона на Србију. А на кога ће другог? Па управо демонизација Србије иде у прилог политичким ставовима лидера СДСМ. Иза њих стоје оне западне структуре којима је у интересу сузбијање руског политичко-безбедносног и кинеског економског утицаја на Балкану. Србија окренута стратешкој сарадњи са Москвом и кинеским инвестицијама, Србија која представља трговински и финансијски мост на осовини Берлин-Београд-Москва-Пекинг је трн у оку глобалистичком естаблишменту, остацима старе америчке администрације која је на Балкану још увек задржала кључне позиције моћи. О томе сведочи и недавна посета изасланика Стејт департмента Брајана Хојта Скопљу, и то без званичног одобрења од стране садашње америчке администрације. Једина сврха његовог доласка била је дати ветар у леђа опозицији окупљеној око Зорана Заева и подржати сецесионистичке захтеве албанских политичара у Македонији.

makedonija

Поруком како “ће нас Европа више волети ако унапредимо нашу међусобну сарадњу” лидер СДСМ заправо прижељкује дестабилизацију Србије, извоз нестабилности на њено тле, нови македонски сценарио и у Београду, који би отерао “националистичке вође”, а на власт довео оне који ће свесрдно подржати припајање тзв. Косова и југа Србије албанској држави.

Питам се која ће нас то Европа према речима господина Заева више волети? Да ли је то она аутократска ЕУ која гази изборну вољу македонског народа и позива на антиуставну федерализацију његове државе? Да ли је то она бриселска ЕУ која је већ једном подржала стварање албанске државе на Косову и Метохији, а сада то исто ради и у Македонији? Нама не треба “љубав” такве Европе. Нама треба моментално дистанцирање од таквог геополитичког монструма, испоставе интереса НАТО пакта на Балкану.

skopljehaos02

Речи о српско-македонском братству и Косову као срцу Србије Заев само користи како би се обрачунао са политичким неистомишљеницима у самој Македонији. Он покушава да увери Србе у тој држави да је тобоже велики србофил, политичар који је на њиховој страни, док са албанским представницима договара усвајање резолуције којом би српску државу оптужио за (непостојећи) геноцид над Албанцима у периоду између 1912. и 1956. године. Ко то може “сопствену браћу” да прогласи за ратне злочинце и крвнике? Одговор је: западни плаћеник.

Већ колико сутра Заев не само да не би санирао грешке које је македонско државно руководство у последњим годинама начинило према Србији. Он би отишао корак даље. Задао би смртни ударац српско-македонским односима, угрозио безбедност Србије, пружио руку албанским терористима на југу наше државе и подржао њену даљу дезинтеграцију, све до реализације коначног циља његових западних ментора – стварања “Велике Албаније”.

Аутор: Данијел Игрец, ГО Заветника

Извор: Видовдан.орг

Данијел Игрец: “Мир и стабилност – стратешки циљ Русије на Балкану”

У Москви је пре два дана одржан састанак руског шефа државе и председника Владе Србије. Многи светски и домаћи медији известили су о темама које су приликом свог сусрета отворила двојица председника. Међу њима посебно су истакнута питања (гео)политичке ситуације у свету, Европи и региону као и односи на пољу билатералне српско-руске сарадње.

Почетак разговора обележила је Путинова изјава у којој је руски председник нагласио да “ма како се развијала политичка ситуација, не сумња да ће се односи између Србије и Русије развијати исто овако позитивно и у духу пријатељства као и до сада“. Он је изразио очекивање да ће предстојећи председнички избори у Србији протећи на највишем нивоу, пожелевши успех „актуелним властима“, након чега је уследио разговор о економској и војно-техничкој сарадњи две државе.

Сусрет на највишем нивоу привукао је пажњу многих и пред коментаторе политичких прилика поставио следећа питања: “Како тумачити изјаву руског председника? “Какав значај за Београд има састанак у Москви? Какву поруку је Владимир Путин послао Србији?”

Одговоре на ова питања најлакше ћемо добити уколико се укратко осврнемо на актуелну геополитичку ситуацију у региону и размотримо шта су кључни геостратешки интереси државне политике Москве и Београда.

srbija-nato-rusija

Главни (и сасвим легитиман) спољнополитички циљ Кремља је обезбедити услове за даље јачање руског утицаја у свету и афирмацију своје улоге као гаранта глобалне безбедности. Стабилност у међународним односима немогуће је постићи и сачувати без сарадње са Руском Федерацијом. Она је незаобилазан фактор у процесу неутрализације свих постојећих као и потенциалних кризних жаришта у свету.

Свет без Русије је свет анархије, сукоба, политике једностраних потеза и двоструких стандарда. То смо видели крајем 20. века када су САД као држава-тиранин вршиле бруталну прекомпозицију светског поретка и систем међународног права кројиле према својим потребама. Као пример наведимо само агресију на Савезну Републику Југославију, без одобрења СБ УН. Директна последица тога била је општа геополитичка неравнотежа снага у међународној заједници и могућност да економски просперира само западна (англоамеричка) цивилизација која је у својим рукама држала машинерију за контролисање осталих народа и држава. Свеукупним политичким, привредним и војним јачањем Русије отпочео је процес који је Хенри Кисинџер назвао “ограничавање да се успостави хегемонија САД (оп.а.)”. Створена је глобална равнотежа снага. Овим је униполарни свет у америчкој режији доживео крах. Његове рушевине јасно се виде у Украјини и на Блиском Истоку где је Москва демонстрирала одлучан став да заштити своје стратешке одбрамбене интересе. Отворена су врата другачијем међународном поретку-мултиполаризму, у којем се међудржавни односи уместо на страху и подређивању заснивају на равноправности, сарадњи, солидарности и уважавању интереса сваке нације. Да би опстала као непогрешив фактор у стварању таквог поретка и сачувала своје обновљене позиције светске силе Русији су неопходни мир и стабилност у свету, Европи и на Балкану.

Управо је постизање тог мира предмет смишљеног опструисања у режији политичког Запада. Оно се врши како на глобалној тако и на нижим, локалним разинама деловања. Међу прве можемо убројати западну подршку глобалним факторима нестабилности као што је финансирање терористичких групација широм света, пре свега Исламске државе. Јавна тајна је да су највећи спонзор исламског милитаризма управо амерички обавештајни кругови који делују у спрези са разним организацијама попут Клинтонове фондације. Њихов циљ је да под плаштом “борбе за људска права и демократију” у Ираку, Ирану и Сирији што више дестабилизују Блиски Исток и стварајући “анакондин обруч” око руских граница угрозе њене виталне интересе. То аутоматски спречава војно и логистичко повезивање Москве, Дамаска и Техерана.

nato-balkan

Пример локалног спектра деловања се последњих месеци најбоље уочава у дешавањима на Балкану где се опробаном политиком “контролисаног хаоса” и “стварања ограничених жаришних зона” дестабилизују безбедносне прилике. Насилно увлачење Црне Горе у НАТО пакт и стварање заједничких специјалних ваздушних снага Словеније, Мађарске, Хрватске и Бугарске под патронатом Западне алијансе очигледан су пример (индиректне) војне претње српским интересима и порука упозорења Москви. Један и једини циљ атлантистичких испостава моћи, оличених у структурама НАТО-а и реповима старе америчке администрације попут Сорошеве мреже невладиних фондација, је елиминација руског утицаја из овог дела Европе. Западу, који се налази у поприличној пометњи због све крупнијих политичких промена у сопственом дворишту, је од круцијалног значаја да спречи дубинско геостратешко позиционирање Русије у “стомаку Европе”-Балканском полуострву. Он то чини тако да помоћу процеса евроинтеграција које све више личе на “Сизифов никад остварени пут ка врху брега” политички и економски исцрпљује најпоузданијег руског савезника у региону-Србију.

“Што слабија Србија, то даља Русија” је крилатица која у пар речи описује актуелни политички приступ западних сила у односу према балканским државама. Конкретизација тог приступа се најбоље огледа у недавном изливу русофобије од стране британске премијерке Терезе Меј и европског парламентарца Дејвида Мекалистера који су позвали на “хитно избацивање Русије са Балкана”, јер је политика Москве отворена претња “европској безбедности”. Не схватају Тереза и Дејвид да је без Русије европска безбедност само мртво слово на папиру!

Распламсавање институционалне кризе у Македонији и подршка великоалбанском монструм-пројекту доказ су да су циљ НАТО пакта и ЕУ сукоби и немир, а циљ Русије мир на Балкану! Исто спољнополитичко стремљење треба да има и политика званичног Београда. Мир и стабилност треба да буду императив заједничког наступања Русије и Србије у региону.

309929888

Управо је то темељ српско-руске сарадње коју је Путин имао у мислима када се састао са премијером Србије. У првом плану није била подршка владајућој опцији у Србији. Русија је у више наврата јасно не само рекла већ и доказала да њена политика нема никаквих додирних тачака са политиком уцена и ултиматума коју према Србији деценијама спроводе западни центри моћи. Русија се не меша у унутрашња питања Србије, Русија не намеће своја решења Србији и нема намеру да је као НАТО увлачи у интеграције које су за њу штетне, већ жели сарадњу на равноправним основама. Она подржава суверене одлуке Србије. Зато је изјава Путина превасходно била порука српском народу да ће, без обзира на све западне притиске и турбуленције у политичкој ситуацији Русија остати стратешки савезник и поуздан партнер српске државе. Пријатељ који ће принципијелно бранити њен суверенитет у међународној заједници и заступати заједничке интересе Москве и Београда како на Балкану тако и у Европи.

Владимир Путин је као председник највеће светске силе јасно испољио став званичне државне политике Руске Федерације – Москва ће поздравити и подржати сваки корак званичне власти у Србији којим се стреми ка очувању стабилности и афирмацији државотворних позиција Београда. Јака и снажна Србија, окренута ка својим националним интересима осигурава преко потребно присуство Русије у политичким процесима на Балкану. Јер је то гарант слободе и независности, економског просперитета, социјалне сигурности и безбедности, гарант српских, а не евроатлантских интеграција! Стратешки интереси Москве и Београда не противрече једни другима. Они су компатибилни!

kosovo-foto-profimedia

Та компатибилност треба да се одрази у постизању таквог геополитичког окружења које ће пружити оптималне услове за обнову државности над српским земљама. Она мора да значи институционално, привредно, безбедносно и културно повезивање Београда, Новог Сада, Приштине, Подгорице, Бањалуке, Скопља и Книна, хомоген приступ решавању српског националног питања и стварање јединственог српског цивилизацијског простора на Балкану. Погледајмо укратко каква је то државна стратегија са којом можемо да постигнемо наведено. Она треба да се састоји од следећих корака:

1.) Инсистирање на политици војне неутралности и њена имплементација у националну стратегију безбедности. Концепт ванблоковске позиције када је у питању чланство у војним савезима кључан је како би Србија била независна од утицаја НАТО пакта. Тиме се умањује могућност његовог даљег ширења ка Истоку и опкољавања руских граница.

Москва је кључни међународни гарант војне неутралности Србије чиме се обезбеђују стратешки безбедносни приоритети и јачају војно-одбрамбени, обавештајни и логистички потенцијали српске војске. Међутим, за пуну примену неутралног статуса неопходно је да Србија ту своју позицију озваничи и законом као општим актом. Упоредо са тиме треба радити и на стратешком повезивању са Босном и Херцеговином, Црном Гором и Македонијом у циљу стварања “Балканске четворке”-савеза војно неутралних балканских држава. Он ће се у будућности показати као дугорочно одржива форма за рестаурацију утицаја Београда у његовим историјско легитимним интересним сферама-српским земљама.

2.) Свеобухватно јачање економске и енергетске сарадње са Руском Федерацијом и њеним кључним савезницима, пре свега Народном Републиком Кином и Индијом. Повећање српско-руске трговинске размене која за сада износи 1,7 милијарди долара у првих девет месеци 2016. године. Потенцијали на том пољу су огромни и још увек у великој мери неискориштени.

Србија би морала да се заузме за пуну имплементацију постојећег Споразума о слободној трговини са Русијом и да сарадњу две државе осим на пољу пољопривреде прошири и на тзв. “индустријску кооперацију”. У питању су друге привредне гране попут индустрије високе технологије, производње аутомобила, туризма и заједничких финансијских аранжмана. Постоје и области у којима тек треба успоставити сарадњу, у производњи семена, на пример, што може да донесе приходе који се мере милијардама евра, или у сфери медицине, контакти “Росатом фарма” и Винче, на пример. Потребно је заједнички производити и извозити у треће земље. То може донети значајан раст робне размене и много нових радних места у Србији.

Додатна предност продубљивања српско-руских привредних односа је и могућност да Србија искористи позитивне ефекте тзв. “економске дипломатије Кремља”. Реч је о стратешким трговинским споразумима Москве са “највећим економијама данашњице” попут Кине и Индије. Вештим позиционирањем у тим односима Србија би могла да отвори своје тржиште за инвестиције тих држава, реализује капиталне економске пројекте, кроз њих унапреди своју инфраструктуру и постигне конкурентност и самоодрживост своје економије. У том погледу се као сјајна прилика намеће и присуство Београда на кинеском “новом путу свиле” што се са геостратешког аспекта показује као велика компаративна предност Србије јер пружа прилику за отварање нових тржишта. Као нечланица ЕУ она би тиме могла да неутрализује негативне консеквенце Споразума о стабилизацији и придруживању (постане мање зависна од економског утицаја Брисела), ојача своје домаће привредне потенцијале и наметне се као незаобилазан европски економски фактор, као трговински и финансијски мост на осовини Берлин-Београд-Москва-Пекинг.

3.) Поспешивање преговора са Евроазијском економском унијом о зони слободне трговине. За Србију је кључно да обнови свој економски суверенитет што ће постићи редефиницијом својих економских веза са ЕУ и јасним приступом у односу према Евроазијској унији. Тај приступ уопште не мора да подразумева чланство у тој унији већ само одржавање таквих односа који ће у најбољој могућој мери задовољити српске интересе. Конкретно, то подразумева следеће: “Економска сарадња са појединачним државама чланицама ЕУ на принципима равноправности, реципроцитета и обостраних интереса. Стратешки ангажман у привредним токовима Евроазијске економске уније који неће значити чланство већ неке врсте “привилеговано партнерство” са њеним државама чланицама по узору на економске односе Швајцарске и ЕУ.

4.) Снажнија кооперација на дипломатском и културно-образовном нивоу. Србија и Русија би могле да предузму више заједничких дипломатских иницијатива у оквиру важнијих међународних организација. Такође је приметан и мањак спровођења заједничких културних, образовних и научних пројеката за шта већ годинама постоји велики, али још увек неискориштен потенцијал.

Сада када смо навели све главне предиспозиције за пуни развој српско-руских стратешких односа није тешко уочити једну важну ствар. Да је он могућ само и једино у условима мира и стабилности! То је суштинска порука Владимира Путина. Сачувати безбедност и спречити сукобе!

Мир значи развој Русије. Немири и рат значе њено назадовање. Зато ни не чуди да је таласократија увек покушавала да спречи геополитичко и економско”васкрсење Русије”. Сетимо се само од стране британских елита подржану и финансирану крваву Октобарску револуцију, својеврсну претечу данашњих обојених револуција, и то баш у време највећег привредног процвата Русије.

Историја нам сведочи да је Србија одувек била својеврсни полигон за тренирање Запада у његовом обрачуну са Москвом. Пробни балон за све покушаје “сламања и коначног геополитичког пораза Русије”. Та чињеница се потврдила и ових дана када су представници појединих невладиних организација, предвођени Алексејем Наваљним, иначе пионом атлантиста, покушали да помоћу методологије “Жуте патке” дестабилизују прилике у Русији и сруше њеног председника. Срећом, неуспешно. Савремена Русија није Русија 90-их. Путин није Јељцин. А ни Запад није више оно што је некад био.

Данијел Игрец: “НАТО новом дестабилизацијом региона тежи ка избацивању Русије са Балкана!”

Током 20. века Запад на челу са САД заузео је посебан геополитички приступ према Балкану. Његова суштина огледа се у политици стварања ограничених и споља диригованих жаришта чија практична вредност је у томе да могу, када затреба, да послуже за постизање главних геостратешких интереса атлантиста.

Тог добро увежбаног рецепта контроле непослушних државица Запад се придржава и у новом миленијуму. Руковођени принципом да “оно што је добро, не треба мењати” западни центри моћи ових дана поново прибегавају изазивању новог балканског жаришта како би у борби са тектонским променама на међународној сцени сачували своје интересе у овом делу света. Југоисточна Европа у последњих месец дана поново постаје балканско буре барута.

1106447685

Главна препрека остварењу такве потпуне доминације Запада на Балкану јесте Србија. Као традиционални савезник Москве и држава са изразитом континенталном (телулократском) геополитичком природом Србија представља спону Балкана са Русијом, “отворена врата” даљем ширењу евроазијског утицаја у “стомаку Европе”.

Зато сваки покушај Србије да учврсти своју улогу кључне балканске државе и фактора регионалне стабилности за таласократски Запад представља озбиљну претњу и страх пред пуним повратком “Трећег Рима” на Јадран и у Европу.

Другим речима, идеја евроатлантског партнерства која је изнедрила два највећа геополитичка монструма савременог света-Европску унију и НАТО пакт-озбиљно је угрожена све приметнијим јачањем међународне улоге Русије и њеним геостратешким позиционирањем на Балкану.

Узнемирене стратешким савезништвом између Москве и Београда НАТО структуре у региону покушавају да изазову дестабилизацију безбедносних прилика и путем политике контролисаног хаоса спрече даље оснаживање руског економског и војног утицаја у региону.

the-tensions-map-of-the-balkans

У том светлу морамо посматрати и најновија дешавања у нашем непосредном комшилуку која су производ поменуте западне парадигме стварања контролисаних жаришних зона:

1.) директно мешање НАТО званичника у унутрашњу политику Скопља и покушај формирања (антисрпске) македонске Владе. Претња обојеном револуцијом у циљу “федерализације државног уређења”, чему отворено теже албанске партије у Скопљу заправо би означила почетак краја македонске државе и њену насилну интеграцију у Велику Албанију.

2.) подршка оснивању “војске Косова”;

3.) лажирање државног удара у Црној Гори са циљем да се Русија представи као фактор угрожавања регионалне безбедности и оправда даље постојање НАТО пакта;

4.) подстрек Сарајеву да поднесе ревизију пресуде пред Међународним судом правде и поново актуелизује питање “српске кривице” за геноцид у БиХ;

5.) прећутна подршка ревитализацији усташке политике у Хрватској и афирмацији великоалбанске идеје на међународном плану.

У ту сврху је и основан тзв. Фонд за Западни Балкан у којем учествује Косово као независна држава што доприноси учвршћивању међународног положаја Приштине као субјекта европских политичких дешавања. У ту сврху прозападни режими у Загребу, Тирани и Подгорици позивају НАТО да осигура своје позиције на Балкану, прими Косово у своје чланство и ојача војну компоненту свеалбанског експанзионизма. У ту сврху терористички дуо Тачи-Рама подстиче урушавање македонског уставног поретка, позива Шиптаре на Балкану “да преузму своја права у своје руке” и крену у албанско уједињење.

Управо је подршка пројекту “Велике Албаније” језгро антисрпске (а тиме и антируске) политике Запада на Балкану. Управо се преко актуелизације “шиптарског питања” ствара ново регионално жариште. Његова иницијална каписла био је захтев Албанаца за ревизијом граница и норми међународног права која се одразила у нелегалној сецесији јужне српске покрајине. Његов крај треба да резултира стварањем “природне албанске државе” на Балкану.

У томе пресудну улогу игра и Европска унија која годинама ради на томе да се Београду постепено одузму сви атрибути државности. Политичко, економско и војно срозавање Србије које Брисел врши путем (уцењивачких) приступних преговора узрочно-последично повезано је са јачањем албанског политичког фактора у региону.

gazimestan_0

Спречавање српских интеграција на једној и (убрзана) подршка кохезији албанског “етничког” простора на другој страни окосница су политике евроатлантских интеграција. То неминовно доводи до пресецања српско-руских веза и геополитичког избацивања Русије са Балкана.

Много је примера који нам указују да је данашњи “бриселски болесник” у својој намери да од српског народа створи бесправну масу појединаца без вере, језика, државе и историјског континуитета јако сличан некадашњој “тамници народа”, званој СФРЈ.

Свима нама познату комунистичку крилатицу “Што слабија Србија, то јача Југославија” заменила је она англоамеричка “Што мања Србија, то већа Албанија”.

Већ годинама трају добро смишљени покушаји у виду различитих регионалних иницијатива да се албански фактор на Балкану хомогенизује, албанске територије повежу у једну државну целину, а српске земље трајно дезинтегришу и сведу на ниво обичних, међусобно дубоко подељених окупационих јединица.

Прошлогодишња најава изградње аутопута Ниш-Приштина заправо је један од предуслова за оперативно функционисање најављене царинске уније на Балкану у режији Брисела и Берлина и представља додатан вид јачања великоалбанске геополитичке вертикале. То ће створити услове за даљу експанзију милитаристичке и експанзионистичке политике Тиране у региону.

На делу је активан рад наших “комшија и западних партнера” на слабљењу српске државности. Како би постигли то они се послужују већ опробане методе генерисања вештачки произведене кризе. Кризе која треба да створи обруч тензија око Србије и нашу државу заплаши избијањем ширег сукоба како би она била спремна да добровољно пристане на свој потпуни нестанак са политичке мапе Балкана.

Крајњи циљ таквих испланираних сукоба је опкољавање Србије, слабљење њеног стратешког потенцијала на Балкану и спречавање да Београд ојача свој суверенитет и оживи државотворну политичку идеју.

1110015186

Кључни разлог новог НАТО похода на Србију лежи у тежњи да се Москва једном заувек искључи из регионалних политичких процеса. То треба да се одрази у рушењу јединог одрживог геополитичког пандана евроатлантизму – руског концепта “Балканске четворке” (Б4). Другим речима: “У борби за свој утицај Запад ће учинити све да спречи сваки покушај стварања савеза Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније на Балкану под покровитељством Руске Федерације”.

У таквом геополитичком контексту Србији се не нуди много алтернатива. Заправо, постоји само један избор. Једини могући уколико желимо да сачувамо своју државност. То је суверенистичка политика! Политика која ће показати Западу да је његова антисрпска геополитичка парадигма заувек пропала.

Одговор Београда на нову дестабилизацију прилика у региону мора да гласи: “Србија прекида интеграције у ЕУ и НАТО пакт. Србија постаје лидер политике војне неутралности у региону и уз дипломатску подршку Русије и Кине креће у формирање савеза војно неутралних држава!”

16708332_10210461304756658_1960097074191243098_n

Аутор

Данијел Игрец: “Одлазећа америчка администрација режира нове притиске на Србију!”

На годишњицу стварања једног од највећих националних бисера српске државности, Републике Српске, која је пре два дана прославила свој 25. јубилеј, представници савремене тамнице народа у Бриселу су расправљали о припреми нових уцена и ултиматума за српски народ.

evropski_parlament_copy2-632x420

Док су Срби од Призрена до Суботице, од Скопља до Невесиња и Бањалуке сложно обележавали дан када су њихова браћа западно од Дрине извојевала битку за слободу и обновила своју историјску државност челници ЕУ смишљали су како да убрзају процес растакања српског националног и политичког бића на Балкану.

Узнемирена широким националним консензусом када је у питању опстанак Републике Српске одлазећа америчка администрација користи своје последње дане да учини све могуће како би спречила јачање стратешких позиција Србије на Балкану. Поред гурања Црне Горе у НАТО пакт Београд треба дотући и на КиМ, спречавајући сваки покушај обнове српског суверенитета у јужној покрајини која се назире све извеснијим отопљавањем односа Америке и Русије након инаугурације Доналда Трампа за председника.

У светлу тих дешавања Спољнополитички одбор Европског парламента отпочео је прекјуче расправу о новом предлогу Резолуције о Косову коју је сачинила известилац ЕУ за Приштину, Улрике Луначек. Нацрт Резолуције, писан испод пера госпође Луначек, једног од највећих србофоба у Европи, предвиђа мноштво уступака које Београд мора да учини по питању КиМ како би постао “пуноправни” слуга атлантистичке(русофобне, антихришћанске) ЕУ.

lunacek_kosovo-597x420

Но, погледајмо укратко шта нам то у својој Резолуцији спремају наши “западни партнери и пријатељи”:

1.) Европски посланици траже од Приштине да “одмах успостави Асоцијацију (Заједницу) српских општина на северу Косова, сагласно Бриселском споразуму, уз уважавање одлуке косовског Уставног суда”.

Неупућени би рекли како ЕУ овим захтевом стаје на српску страну и пружа подршку нашој држави у заштити српског народа на северу КиМ. Међутим, истина је другачија. У Резолуцији се нигде не помиње оно што је став Београда: да је ЗСО предвиђена као територијална или нека друга врста аутономије у оквиру Аутономне покрајине КиМ већ се она третира као “асоцијација”; као и свака друга невладина организација локалног карактера која функционише према косовском Уставу и косовским законима.

Позивањем на одлуку Уставног суда тзв. Косова којом се Заједници општина оспорава посебан политички субјективитет и везе са Србијом Брисел покушава да афирмише власт Приштине на читавом северу Косова и Метохије. Заједница општина формираће се на основу декрета Владе у Приштини као извршног акта косовске државе и неће имати никакве законодавне надлежности. Њен Статут чије доношење тражи Брисел биће само обичан подзаконски акт без могућности да ЗСО буде ентитет са српским, државотворним прерогативима.

mccallister-346-639x420

Изјаве Дејвида Мекалистера, известиоца ЕУ за Србију, које су пратиле расправу о новом нацрту Резолуције говоре да се чак и тај наводни притисак на Приштину да формира ЗСО условљава обавезом Србије да своју спољну политику усагласи са политиком Брисела. Другим речима, Србима се поручује: “Уколико хоћете да добијете Заједницу српских општина прво уведите санкције Руској Федерацији!”

2.) Предлог Резолуције позива пет преосталих држава чланица ЕУ које не признају самопроглашену независност Косова да то учине, уз тврдњу да би то допринело нормализацији односа Београда и Приштине. Упоредо са тим Резолуција тражи од Србије да под хитно укине своје “паралелне” структуре на северу КиМ.

Оваквом формулацијом Европски парламент погазио је дату реч да никада неће својим поступцима прејудицирати статус Косова и Метохије. Тиме је игнорисан и Заједнички извештај ЕП и Европског Савета, усвојен 24. априла 2013. године у којем ЕУ истиче свој неутралан став када је у питању међународно-правни положај КиМ. Брисел је овим још једном показао да има активну улогу у ревизији Резолуције 12 44 и нарушавању српског територијалног интегритета. Ово ни не чуди ако знамо да је огромна већина европских посланика већ 2007. године лобирала код појединих чланица Савета безбедности да Уједињене нације пруже легитимитет Ахтисаријевом плану и пониште важећу Резолуцију 12 44.

3.) Предлог Резолуције поздравља то што је Косово добило статус посматрача у Савету Европе и “позива Србију да се не уплиће у улазак Приштине у међународна и регионална тела”.

Циљ одлазеће Обамине администрације је да путем својих експозитура у ЕУ натера Београд да пристане на чланство Приштине у свим важнијим међународним форумима. Тиме се учвршћује државност Косова у међународним односима и отварају врата његовом чланству у НАТО пакту и кровној организацији данашњице -Уједињеним нацијама. У томе важну улогу игра и званична Тирана која је пре неколико месеци постала седиште Фонда за Западни Балкан, регионалне организације у чијем оснивању је поред Албаније, БиХ, Македоније, Црне Горе и Србије учествовало и тзв. Косово. Потпис Приштине на Споразум о оснивању Фонда према ставовима албанских дипломата јача међународни уговорни капацитет сецесионистичке косовске државе.

4.) Резолуцијом се налаже српској и “косовској” страни да пронађу задовољавајуће и прихватљиво решење за статус Трепче.

trepča-1-630x420

Ако имамо пред очима огромне финансијске интересе појединих моћних западних компанија и америчких економских структура када је у питању имовина Трепче јасно нам је да је за Брисел једино “прихватљиво и задовољавајуће” решење оно које Србију лишава свих њених суверених права над природним богаствима на КиМ. Бриселски преговори се користе како би Приштина постепено успоставила пуну контролу над свим стратешким ресурсима попут Трепче, Газивода, инфраструктуре Телекома и осталих. О томе сведочи и најновији извештај Европске службе за спољне послове у којем јасно стоји да ће сва српска телекомуникациона инфраструктура на КиМ бити пренета на новоформирану ћерку-фирму Телекома Србије. Та фирма, како се наводи у извештају, мораће да се региструје код “Косовске агенције за привредне регистре”, сепаратистичке институције која делује у оквиру за Србију неприхватљивог косовског правног поретка.

То су кључне тачке нацрта нове ЕУ резолуције која ће по свој прилици ускоро бити усвојена и на пленарном заседању Европског парламента. Са њом се потврђује континуитет западне политике распарчавања српске територије и легализација окупације Косова и Метохије. Доказ за то видимо у свим досадашњим уступцима Приштини који су само дали ветар у леђа њеним сепаратистичким аспирацијама – потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, додела међународног позивног броја, интеграција српских судова у косовски правни поредак и многи други.

Политички естаблишмент који је после пораза Хилари Клинтон приморан да напусти Белу кућу свом силом се труди да што пре доврши свој пројекат “независног Косова”. У тој борби Вашингтон користи и преговарачки процес Србије са ЕУ, нарочито Поглавље 35. Суочене са опасношћу да би Доналд Трамп могао да допусти даље јачање руског утицаја у Европи и олабави атлантистичку омчу око српских земаља на Балкану актуелне англоамеричке структуре у ЕУ журе да свеобухватну нормализацију односа Београда и Приштине што пре приведу крају.

3_0-630x420

Међутим, изгледи за остварење тог циља су из дана у дан све мањи. Србија полако постаје свесна геополитичких промена у свету и чињенице да ЕУ више није оно што је некада била. Београд се заиста налази пред судбоносним избором: или ће да настави старим путем или ће направити државотворан политички заокрет у спољној политици како би искористио нове околности на међународној сцени и заштитио стратешке националне интересе. Међу њима кључно место мора да заузима афирмација државности над српским земљама.

Нека нам на том путу надахнуће буде Република Српска која је пример националног јединства српског народа и остварење његове вишевековне тежње за слободом и самосталношћу!

13233035_10208075055261912_4249523031037621681_n-420x420

Аутор: Данијел Игрец, члан Главног одбора Заветника