Category: Реч Заветника

Данијел Игрец: “Хаг наставља са ширењем лажи о Сребреници!”

Члан Главног одбора Заветника, Данијел Игрец, огласио се поводом најновије одлуке хашког правосуђа у случају одговорности за наводни геноцид у Сребреници. Његово реаговање преносимо у целини:

“Апелациони суд у Хагу донео је одлуку којом се утврђује делимична одговорност Холандије за смрт 300 муслимана који су убијени у Сребреници.

Реч је о још једној у низу пресуда хашке судске машинерије која афирмише постојање „геноцида у Сребреници“. О пресуди која полази од „неспорне чињенице“ да се у Сребреници десио масакар широких размера, иако не постоји ниједан конкретан, објективан, у чињеницама утемељен доказ да је код руководства босанских Срба уопште постојала „унапред смишљена намера, план делимичног или потпуног биолошког уништења босанских Муслимана“.

Не постоји ниједан западни политичар, аналитичар или правни стручњак који би могао да докаже да је војска Републике Српске починила геноцид у јулу 1995. године. Не постоји јер се нешто што се никада није ни десило не може ни доказати као историјска чињеница.   

Све досадашње пресуде хашких судова које су несумњиво писане под утицајем антисрпског наратива доношене су у политички мотивисаним поступцима, на основу мноштва лажираних доказа, плаћених сведока и безочне манипулације чињеницама. То је био основ да се у западним кухињама створи „сребренички мит“; мит који од жртве прави злочинца, а од злочинца жртву. Мит о томе како су муслимани једине жртве рата у БиХ, а Срби џелати и агресори, мит који борбу српског народа за слободу представља као етничко чишћење и злочин против човечности.

Да та подвала нема своје утемељење у стварности сведоче нам и сами припадници холандских снага које је њихов национални суд осудио јер нису благовремено реаговали да заштите муслиманске „цивиле“ од „најезде српских агресорских јединица“.

Пуковник Томас Кареманс, заповедник холандског батаљона, је у Загребу на конференцији за штампу 25. јула 1995. године изјавио да Војска РС није спровела етничко чишћење, већ брилијантно извела акцију ослобађања српског града Сребренице. Дневник „Хет Фароол“ је 27. јула исте године пренео изјаву капетана М. Схутена, јединог официра УН који је више дана био очевидац на локацијама наводних крвопролића и који је у потпуности негирао причу о геноциду:

„Свако брбља о свакоме, али нико не показује чврсте доказе. Запажам да холандска, па и читава западна политика хоће по сваку цену да докаже како се збило крвопролиће, за које желе да окриве Србе“.

Непосредно по паду Сребренице око тридесетак страних новинара боравило је на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке.

Војник из редова холандских плавих шлемова Арнолд Блом је пред државном комисијом Холандије био изричит: „Када смо патролирали у енклави, муслимани су провоцирали српску ватру. Они су пуцали преко нас и тиме хтели да постигну да Срби погоде неког од нас како би спољни свет опет на њих свалио кривицу!“

Немачки лист „Ди велт“ је 25. јула 1995. године известио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор:

„У Сребреници се није збио геноцид!“

Да ли се геноцидом може назвати ситуација када српски војници све муслиманке, њихову децу и мушкарце који нису били војници, организовано превозе до Тузле и Кладња, на територију под контролом муслиманске владе у Сарајеву? Наравно да не може. На тај начин спашено је више од 20.000 муслимана. Да су снаге босанских Срба заиста имале намеру да истребе  муслимане у Сребреници оне би прво уништиле њихов животно највиталнији и репродуктивни дио – жене и децу. Срби су њихове жене и децу чували, а они су наше мајке, сестре и ћерке сакатили и силовали.

Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном сведочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида у Сребреници налазе и имена најмање 800 припадника злочиначке Армије БиХ.

Сребреница је одавно постала политички пројекат Запада. Пројекат у који је уложено на стотине хиљада еура и долара страних донација, због којег су као печурке после кише ницале разне НВО чији циљ је промовисање тезе да је српски народ геноцидан. Најгласније међу њима је свакако удружење „Мајке Сребренице“ које на сваком кораку испољава своју мржњу и нетрпељивост према Србији и њеним жртвама, које на све начине покушава да тезу о српској кривици за непостојећи геноцид афирмише и пред Уједињеним нацијама.

Сребреница је пројекат који служи као средство сталних притисака на Бањалуку да се одрекне своје самосталности, средство удара на историјски континуитет Срба у Босни и Херцеговини. Она је средство путем којег се врше покушаји утапања Републике Српске у унитаристичку БиХ, а српском народу оспорава право на државност тврдећи како је та државност створена геноцидом. Сребреница је постала оруђе за одржавање србофобичне атмосфере у западним друштвима, инструмент демонизације српског народа.

Зато је наша дужност да данас свуда у свету сведочимо праву истину о дешавањима у Сребреници. Јер је истина само једна, а она гласи: „Срби су жртве геноцида!“

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Данијел Игрец: “Оснивањем Министарства за ЕУ власт интересе Србије подређује Бриселу!”

Одлуком да се за мандатара нове Владе именује миљеница атлантистичких структура, Ана Брнабић, оправдано се могло наслутити да ће “безалтернативни” пут у Европску унију, који је широм отворио врата политичком, привредном и безбедносном урушавању Србије, и даље остати кључни спољнополитички приоритет Београда.

На потврду тих слутњи нисмо морали да чекамо дуго; није прошло ни пуних 24 часа, а будућа премијерка еуфорично је најавила формирање два нова ресора, међу којима је и Министарство за европске интеграције. Светлосном брзином посланици владајуће партије поднели су Народној Скупштини на усвајање измене Закона о министарствима којима желе да запечате европски правац Србије, правац којим већ годинама плови наш државни брод, а на чијем крају га чека судбина Титаника.

Са правом се поставља питање: “Какву ће то корист грађани Србије имати од новог владиног ресора?” Одговор је кратак и једноставан: Никакву. Имаће само додатну обавезу, јер ће њихов порез од сада одлазити и на финансирање нечега за шта велика већина њих никада није ни гласала.

Као пример наведимо постојећу Канцеларију за европске интеграције у коју се годишње слије преко 70 милиона динара буџетских средстава, а да заузврат од ње грађани Србије немају апсолутно ништа. Осим из Брисела диригованих саопштења у којима се осуђује српско-руска стратешка сарадња, критикује јачање руског медијског утицаја у Србији, а Београд позива да што пре усклади своју политику са европским директивама.

Предлог законских измена ни у једном делу не наводи које су конкретне, опипљиве надлежности новог министарства за ЕУ нити не одређује које опште правне акте ће доносити нити какав ће управни поступак оно водити. Ствара се недопустива правна празнина која пружа могућност арбитрарног деловања и отвара врата новим притисцима на Србију да своју спољну и безбедносну политику усагласи са Бриселом. Нема сумње да ће евроатлантске структуре у Србији ову прилику искористити да инсистирају на доношењу уставних промена и усвајању законских решења која ће водити даљој деградацији атрибута државности.

Ако узмемо у обзир да су Београд и Брисел пре пар дана отпочели преговоре о царинској унији са земљама чланицама ЕУ оправдано је могуће тврдити да ће нови министарски ресор радити на што бржој имплементацији правила европске царинске политике. Подсетимо само да она подразумевају и заједничку царинску тарифу према трећим земљама, чиме се озбиљно доводи у питање даље постојање Споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом.

Европска унија безброј пута је показала своје право лице када су у питању Србија и њени интереси. Замишљена као потрчко Сједињених Америчких Држава, као “савремена тамница народа” у којој државе губе свој суверенитет, народи свој национални идентитет, а грађани постају безлична маса појединаца аутократска ЕУ увек је водила и води антисрпску политику.

На њено признање тзв. Косова, прећутно толерисање великоалбанских претензија и хрватског усташтва, подршку војвођанским аутономашима, гашење Републике Српске, уцене, диктате и ултиматуме Србија сада одговара још једним понижењем сопственог народа – оснивањем министарства које ће промовисати сарадњу са Бриселом, једним од гробара нашег суверенитета.

Ово је још један показатељ сервилног односа државне власти према Западу и доказ да она уместо гласа свог народа радије слуша наређења Берлина, Брисела, Лондона и Вашингтона, која јој упакована у дипломатски речник стижу из америчке, британске и немачке амбасаде у Београду.

Она је овим потезом још једном показала да не разуме (или не жели да разуме) промене геополитичких прилика у свету. Форсирање сарадње са онима који губе примат у међународним односима одраз је недостатка државотворне свести у редовима владајуће коалиције и непостојања јасне стратегије у којој би дефинисали приоритете своје спољне политике у складу са сопственим државним и националним интересима.

Више је него очигледно да грађани Србије од будуће Владе не могу очекивати да ће водити државотворну политику, руковођену поштовањем народне воље. Јер да је тако онда би се пред народним посланицима нашао предлог закона који би предвиђао обнављање Министарства за Косово и Метохију, који би буџетска средства преусмерио у финансирање пројеката од националног значаја, у подстицај наталитета, помоћ социјално угроженим породицама и деци са посебним потребама, у побољшање положаја ратних војних инвалида и ветерана, у економски опоравак српског села и повећање субвенција за развој домаће пољопривреде.

Уместо да ојача своје билатералне везе са Москвом тако што би коначно отворила преко потребну Канцеларију за сарадњу са Руском Федерацијом будућа председница Влада се радије одлучила да ризикује стратешке односе са Кремљом само да би удовољила својим евроатлантским менторима. Уместо да омогући адекватну финансијску и логистичку подршку како би српски сељак успешно пласирао своје производе на руско тржиште, будућа премијерка, дајући предност европским интеграцијама, форсира даљу примену ССП-ја и промовише погубни неолиберални концепт; концепт који је Србију претворио у колонијално тржиште ЕУ на које западни економски гиганти пласирају робу лошег квалитета, а српске раднике и сељаке доводе на ивицу пропасти.

Шта је следећи потез?
Увођење санкција Русији?
Отварање Министарства за НАТО интеграције?

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Данијел Игрец

члан Главног одбора Заветника

Данијел Игрец: Руско-српски хуманитарни центар „на нишану“ Брисела и Вашингтона

У последњих неколико месеци Балкан је заузео једно од кључних места на западном геополитичком радару. Он се поново нашао у средишту спољне политике великих сила, пре свега Немачке (оличене у политици ЕУ), Велике Британије, САД и Турске.

Поред посебних, специфичних геостратешких интереса које свака од ових држава већ вековима испољава према Балкану све оне имају нешто заједничко што их подстиче да на овим просторима делују усклађено. Тај заједнички интерес је борба против јачања руског утицаја у региону и још увек присутна хладноратовска перцепција Москве као „највећег геополитичког противника Запада“.

То нам потврђује и мноштво координисаних изјава западних званичника у којима се Русија означава за „највећу претњу европској безбедности и главни реметилачки фактор на Балкану“. Из брлога русофобичне ЕУ Тереза Меј, Дејвид Мекалистер и Урсула фон дер Лајен поручују нам да је са Москвом неопходно разговарати са „позиције силе“ и позивају чланице НАТО и ЕУ да више учине на промоцији „европске перспективе Западног Балкана“ и сузбијању руског утицаја у региону и Европи. Најновија у низу хистеричних испада је порука германског атлантисте, немачког министра финансија, Волфганга Шојблеа, у којој он позива САД да задрже улогу „светског полицајца“, заштитника либералних и демократских вредности јер ће се у супротном планета наћи под шапом руског медведа и крилом кинеског змаја.

Такав поглед на Москву влада управо из разлога јер утицај на кључна спољнополитичка усмерења и одлуке Лондона, Брисела, Беча, Берлина, па и Анкаре још увек врше атлантистичке структуре моћи у тим државама, финансиране и контролисане из центра западног управљања, центра који режира сукобе и производи кризе широм света – америчке „дубоке државе„.

Да се доласком Доналда Трампа спољнополитичко интересовање Вашингтона за овај простор није умањило (као што је било прогнозирано) јасно се види и по томе да је НАТО пакт прогутао Црну Гору док слична судбина по свој вероватноћи ускоро чека и Македонију. Наивно је мислити да такав интервенционистички курс према Балкану диригује нова администрација у Белој кући. Напротив, што се тиче односа САД према Балкану треба истаћи да њега и даље кроје и усмеравају људи који проистичу још из времена Клинтонове, Бушеве и Обамине администрације, амерички политички јастребови и „пси рата“ који су задржали кључне позиције у Пентагону и Стејт департменту и који у Русији виде извор сваког зла“, „источног Голијата.

Та „држава у држави“ још увек покушава да задржи своју позицију ексклузивног колонијалног господара на Балкану. Ту намеру њени верни изасланици остварују у виду нове антируске балканске дипломатске офанзиве, још једне геополитичке игре Запада у којој главне улоге заузимају службеник Стејт департмента Брајан Хојт Ји и Кајл Скот, актуелни амерички амбасадор у Србији. На њиховој мети сада се нашао и Руско-српски хуманитарни центар у Нишу.

Клинтонистичке пудлице, Кајл Скот и Брајан Хојт Ји, изражавају стрепњу да ће пружањем дипломатског статуса тај центар постати „централни шпијунски центар Москве на Балкану“.

Гласноговорницима америчког „imperium in imperio“ смета центар који је од вишеструког хуманитарног и безбедносног значаја за подручје читаве Југоисточне Европе, који је до сада спасао на стотине људских живота приликом природних непогода. Да не говорим о његовом доприносу разминирању и уклањању касетних бомби са којима су наши НАТО  „пријатељи“ ширили своју крваву демократију по читавој Србији.

Признањем дипломатских привилегија, нарочито у домену пореза и царинских дажбина РСХЦ би оснажио своје логистичко-техничке капацитете и постао вишеструко ефикаснији у обављању своје основне функције–пружању хуманитарне помоћи, адекватном реаговању на све кључне природне непогоде и пружању неопходних безбедносних услова за сигурност грађана.

Међутим, у очима америчких каубоја постоји другачија (намерно погрешна) слика. Према логици Хојт Јија, бившег саветника Хавијера Солане, управо оног који је 1999. године жестоко лобирао код европских земаља да подрже НАТО интервенцију на СРЈ, јачање капацитета центра у Нишу, близу границе са Косовом, где САД имају око 600 америчких војника и 4.000 припадника НАТО мировних снага, није позитиван помак. „Добијање имунитета значило би да је Србија дозволила Русији да оформи центар за шпијунажу, чиме Београд губи контролу над делом своје територије“, рекао је Хојт Ји.

Питам се одакле Американцима право да воде бригу о заштити српског суверенитета и територијалног интегритета? Одакле онима који су једнострано интервенисали у нашој држави, окупирали део њене територије, растурили њену војску и полицију, бацили на колена њене обавештајне службе, сада право да стрепе од (непостојећих) покушаја Москве да преузме контролу над делом српског неба и земље?

Како се то Брајан Хојт Ји није сетио да каже да ће Американци у духу „пријатељства“ са Србима укинути Бондстил, највећу војну базу изван територије САД, своје поступање по питању КиМ вратити у оквире Резолуције 12 44, престати да подржавају великоалбанске терористе? Зашто службенику Стејт департмента смета један обичан хуманитарни центар у Нишу, а не смета му марширање НАТО трупа кроз Србију, и то без икакве прекршајне, кривичне и материјалне одговорности за штету коју нанесу држави и грађанима? Зашто му, примера ради, не смета НАТО канцеларија у Београду, која већ одавно важи за седиште евроатлантске шпијунаже у Србији? Зашто се Брајан Хојт Ји и Кајл Скот нису сетили да помену мултинационалне приватне америчке корпорације које разједају српску привреду или агенте западних обавештајних служби који вршљају по Србији, својим субверзивним деловањем промовишући глобалистичке интересе трансатлантског економског и финансијског картела?

Одговор је једноставан. Зато што „оно што важи за остале, не важи за Србе“ и „оно што важи за Србе, не важи за остале“. Ово је постала главна полуга и принцип деловања америчких дипломата на Балкану. Политика двоструких аршина је једина политика коју бриселско-вашингтонска клика познаје када су у питању Србија и њен народ.

Како би нас подсетили да је ово правило и даље на снази војвођански аутономаши, верне слуге Сорошевог НВО империја, брже боље пожурили су да поздраве изјаве америчких дипломата, својих омиљених спонзора, и још једном потврде да им је НАТО чизма дража и милија него суверена Србија. Тако је захтев за затварање Руско-српског хуманитарног центра у Нишу стигао и из легла војвођанских сепаратиста, Чанкове Лиге социјалдемократа Војводине.

Гласноговорник осведочене антисрпске политике, Бојан Костреш, упозорио је Београд да ће због своје привржености јачању српско-руске сарадње Ниш постати „обавештајни пункт Москве“, а Србија „губернија Русије и рупа на персијском тепиху Европе“. „Србија не сме бити талац недемократских процеса већ будућа чланица Европске уније, која ће своју спољну политику према Русији ускладити са Резолуцијом Европског парламента“, поручује нам у свом русофобичном тону генерални секретар ЛСВ.

Очигледно је да су Брисел, Берлин и Вашингтон јако нервозни могућношћу да Руско-српски центар у Нишу добије дипломатски статус, а његови припадници имунитет.

Они у сваком потезу Србије који барем мало наговештава повратак на пут обнове безбедносног суверенитета и заштите државних и националних интереса виде претњу од „руске агресије“, па потежу читаву плејаду својих марионета, аутономашку пешадију на северу Србије како би нас упозорили да има оних који се неће помирити са покушајима да Србија скине НАТО омчу са свог врата.

Управо ти покушаји ће у наредном периоду који ће бити обележен премијерским мандатом протагонисте западних интереса, Ане Брнабић, бити све учесталији и све извеснији. Запад је Србији под тактирком своје либералне миљенице наменио судбину даљег геостратешког, привредног, безбедносног и културно-духовног пропадања. Постоји озбиљна и реална опасност да ће политика Ане Брнабић, припремана у кухињи западних центара моћи, бити оличена у курсу „постепеног дистанцирања од Русије и Кине и минимизације сарадње са Москвом и Пекингом“ и резултовати укидањем Руско-српског центра у Нишу. Заметке те политике већ можемо да уочимо у најави будућег премијера о формирању Министарства за европске интеграције као и у отварању новог преговарачког поглавља са ЕУ и то ни мање ни више него управо о царинској унији.

Ако знамо да царински прописи и стандарди које форсира Брисел подразумевају постојање јединствене царинске тарифе према трећим земљама онда се као оправдано поставља питање: „Да ли ће нова протестантска, веберовска Србија, оличена у Ани Брнабић, славити тријумф своје анационалне политике укидањем Споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом? Да ли је то увод у увођење санкција Русији? Да ли нас након Министарства за ЕУ очекује и Министарство за НАТО интеграције?“ Председник Вучић нас убеђује да се то неће десити. Председник Вучић мисли да ће успети да задржи досадашњи курс балансирања, контролу над Аном Брнабић и кормило државне политике у својим рукама. Нажалост, председник Вучић је усамљен у том (свом) мишљењу.

Властодршци Србије морају коначно схватити неколико геополитичких законитости, геополитичких аксиома који важе на овим просторима. Коначни стратешки циљ Запада, ма колико год хетероген он на први поглед изгледао, је свеопшта изолација Србије, преко које се затварају врата руском излазу на топло Јадранско море. Потчињавањем српског фактора на Балкану који једини има потенцијал да буде самосталан геостратешки чинилац у региону, сузбија се руски утицај и балкански римланд ставља под потпуну контролу англоамеричких, германских и неоосманистичких сила. Тај циљ се некад остварује отвореним ратним сукобима, а некад инструментима „меке моћи“, контролисаним хаосом и хибридним ратовима.

Пошто ударна империјалистичка песница америчке „дубоке државе“, НАТО пакт, тренутно нити је у позицији нити има жељу да након кризе у трансатлантским односима и распламсавања тензија на Блиском истоку, северу Африке и Корејском полуострву отвара нови ратни фронт на Балкану он Србију покушава да баци на колена путем добро опробаних метода хибридног рата – подстицањем унутрашње дестабилизације, субверзивним деловањем у режији прозападних НВО, офанзивним дипломатским речником, уценама, претњама и застрашивањем. Уплашена Србија, Србија у стању „перманентног страха“  је управо карта на коју игра Запад јер само таква она ће бити спремна да се повинује, да делује дефанзивно и да испуњава све његове диктате.

Једини излаз из такве ситуације је спремност Србије да иступи са јасном проактивном стратегијом и демонстрира одлучну, непоколебљиву, енергичну али дипломатску и мирну политику заштите државних и националних интереса. Београд је можда баш сада у позицији да по хитном поступку парафира и имплементира Споразум о дипломатском статусу за РСХЦ, да изведе својеврсни дипломатски „блицкриг“ и стави НАТО и ЕУ пред свршен чин.

Сматрам да би се тиме створила геополитичка равнотежа, услови за одређени компромис, па чак и уступке са западне стране у виду да Вашингтон и Брисел дођу у ситуацију да, желели они то или не, прихвате настали статус кво.

То би била и порука свим њиховим марионетама у Србији. Порука Ненаду Чанку и Бојану Кострешу да Резолуцију ЕУ могу да окаче мачку о реп. Порука да српска држава и народ за разлику од њих никада нису и неће љубити НАТО ланце, већ само српску слободу.

На крају крајева ако НАТО може да износи своје захтеве, изнесимо и ми свој. Затражимо да се затвори амерички Бондстил, центар колонијалне управе и војно-логистички стожер великоалбанских терориста.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Мр Данијел Игрец

“Мирдита, добар дан” – промоција независног “Косова” усред Београда!

Замислите да у новинама прочитате вест како се у Тел Авиву одржала трећа заредом изложба о “промоцији палестинско-израелских односа и унапређењу културне сарадње између две суседне државе“. Или да у шпанској штампи налетите на оглас у којем се најављује организација фестивала на којем ће учесници из Каталоније и (остатка) Шпаније дискутовати о “јачању међукултурног дијалога и промоцији модерне каталонске културе и уметности“.

Каква би то тек научна фантастика била када би се усред Вашингтона одржала манифестација о културном животу самосталног Тексаса или Калифорније. Рекао би човек “па овако нешто нигде није могуће“. Погрешио би. Могуће је. Баш у центру српске престонице. У Београду, где ће се ових дана одржати четврти по реду фестивал, намењен “промоцији модерног културно – уметничког живота суседног Косова“, под називом “Мирдита, добар дан“. Ове године, за поприште презентације „културне сцене Косова“ предвиђени су Дом омладине и „Центaр за културну деконтаминацију“ у главном граду.

festival-miredita1-560x374

Организатори овај фестивал описују као “сусрет представника културних и друштвених заједница Србије и “Косова” који желе да иницирају континуиране размене уметничких идеја и створе традицију сарадње и окупљања на јединственом културном простору, чиме ће посредно бити дат допринос трајној нормализацији односа између Београда и Приштине“. Они истичу како је ово заправо добро дошао и преко потребан културни догађај који може допринети продубљивању српско-косовских односа и олакшати процес међусобног помирења два народа.

Да ли је “Мирдита, добар дан” заиста нешто што можемо назвати кораком ка помирењу или је у питању бескрупулозно величање (велико)албанског сепаратизма?

Ево неколико чињеница:

1.) Реч је о манифестацији коју у Србији медијски највише промовише неолибералистичка штампа и они анархо-левичарски електронски портали у којима се јужна српска покрајина већ годинама представља као независна и суверена држава. У њиховим текстовима и чланцима Београд се позива да “одлучно” пресече историјски гордијски чвор који нас спутава на путу ка “просперитетној ЕУ” и прихвати “косовску реалност” што би се одразило у пуном признању Приштине. Искуство нам говори да оно што хвале медији попут Данас-а, Слободне Европе, Б92, Блица, Пешчаника, магазина Време и сличних не може да буде у српском интересу; пројекти под њиховим медијским покровитељством увек у себи садрже антисрпску ноту и само су део опште медијске сатанизације српске државе и народа која је на овим просторима присутна већ деценијама.

2.) “Мирдита, добар дан” је фестивал који се обавезно спроводи у режији прозападног невладиног сектора и оних представника цивилног друштва чија србофобија је неупитна. Међу организаторима и пријатељима ове манифестације налази се читава булумента невладиних институција, удружења и фондова попут Иницијативе младих за људска права, Жена у црном, Фонда за хуманитарно право, Дома омладине у Београду, Грађанских иницијатива, Хелсиншког одбора за људска права као и група другосрбијанских “друштвених радника“, осведочених србомрзаца попут Наташе Кандић, Соње Бисерко, Миљенка Дерете, Сташе Зајовић и Мирјане Карановић. Њихова заједничка карактеристика је тежња по ширењу нетрпељивости, мржње, предрасуда и нетолеранције према сопственом народу. Другим речима, аутошовинизам је њихова врховна идеологија и парадигма деловања.

13348848_1193924243953965_2089139957_n-495x768

3.) Занимљиво је погледати финансијску позадину овог фестивала. На списку његових највећих спонзора се налазе најутицајније испоставе атлантистичких центара моћи на Балкану, експозитуре англоамеричке “меке моћи” у Србији – фондација браће Рокфелер, амбасаде САД и Норвешке, Савезни одбор за спољне послове Швајцарске конфедерације, америчка фондација Чарлса Стјуарта (Charles Stuart Moot Foundation) као и Интегра из Приштине, Косовска фондација за отворено друштво па чак и Министарство културе, омладине и спорта тзв. ”Републике Косово”.

Чињеница да у финансирању фестивала који се одржава на територији Србије отворено учествује сецесионистичка власт из Приштине сама по себи довољно говори о његовим циљевима. Свака прича о помирењу је сувишна уколико то “помирење” форсирају институције, саграђене помоћу етничког чишћења српског народа и које почивају на бруталном кршењу суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије.

4.) На антисрпску природу овог фестивала и његову упереност против интереса државе Србије указује и учешће појединаца који су у самопроглашеној терористичкој држави заузимали највише политичке функције. Тако ће ове године на позив организатора своје излагање на манифестацији имати и бивша “председница” тзв. Косова, Атифете Јахјага. Она ће на једној од трибина у склопу фестивала говорити о женама жртвама сексуалног насиља током последњег рата на Косову и Метохији. Овом приликом желим да подсетим српску јавност на то ко је заправо Атифете Јахјага.

Реч је о особи која је од самих почетака своје политичке каријере дубоко умрежена са америчким и енглеским обавештајним структурама на Балкану. У својству генерал пуковника косовске полиције Јахјага је завршила обуку у Европском центру за безбедност “Џорџ Маршал” у Немачкој и националну академију ФБИ у САД. Као англоамерички пијун она је за време свог “председничког мандата” жестоко лобирала код влада западних земаља да тзв. Косово добије пропусну карту за улазак у што већи број међународних организација. Не треба заборавити да је Атифете Јахјага снажно подржавала кандидатуру Хилари Клинтон на протеклим председничким изборима у САД, што и не чуди, јер је у њој видела гарант опстанка (гео)политичке осовине Приштина-Тирана и континуитет албанске иредентистичке политике на Балкану.

atifete-jahjaga-foto-ap-1412630985-578899

Атифете Јахјага је поводом 15 година од НАТО агресије на СРЈ поручила да је за Приштину то била “једна добра хуманитарна интервенција, која је спасила хиљаде живота грађана Косова, довела да краја угњетавање и окончала српску репресију; која је пружила нову могућност за један слободан живот, у једном демократском и развијеном друштву“. Подсећам и на њену изјаву, дату на Глобалном женском самиту 2016. године у Варшави, у којој је директно оптужила српске снаге за “монструозна силовања и насиље над грађанима Косова” и позвала Београд да “призна своје злочине“.

Знајући ово нема сумње да ће најављено предавање Јахјаге у Београду бити у бојама заташкивања албанских злочина над српским народом и у циљу афирмације српске кривице за ратове 90-их година.

Шта нас још очекује током “Мирдите, добар дан“?

Организатори најављују мноштво филмских пројекција, округлих столова, трибина и промоција књига. Међу њима највише падају у очи оне са називом “Срби и Албанци кроз векове” и документарни филм “Албанке су наше сестре” који је урађен у сарадњи косовског БИРН-а, београдског форума ZFD (немачка НВО) и Независног удружења новинара Војводине. Када имамо на окупу овако познате западне агентуре нема дилеме да је на делу покушај креирања јавног мнења у Србији и његовог прилагођавања западној матрици према којој је “Косово наш комшија“, а они који су нас до јуче немилосрдно клали, сакатили и палили наше светиње “наша браћа и најдражи пријатељи“. Све док су највећи ратни злочинци из редова албанског народа на слободи, све док се „балкански касапин“ Рамуш Харадинај несметано шета Приштином и гради своју политичку каријеру на великоалбанској реторици и прети новим погромом над Србима, истинског помирења неће и не може бити. Оно не може да се гради на ниподаштавању српских жртава и грубом нарушавању српске државности и њеног уставног поретка.

83077456-4585-4E98-AFAD-35BE9AB4ED87_w1023_r1_s

Иза лепо увијених речи организатора о неопходности “дијалога” и “помирења” крије се све друго осим покушаја да се разобличи истина и разоткрију чињенице о стварним дешавањима на Косову и Метохији. “Под паролом ”иницирања културне размене”, спроводи се једнострана пропаганда која Албанце представља као жртве ратних сукоба. Сувишно је и напоменути да осим терористичких подухвата и рушилачких настојања према српској културној баштини Албанци на Косову и Метохији немају шта друго да понуде у конструисању историје светског културног наслеђа.

Иза поменутог фестивала крије се покушај безочне ревизије историје и афирмације једнострано проглашене косовске независности. Он је параван за промоцију квазидржавних косовских институција, за промоцију некакве косовске културе и историје, како би се у јавности створила слика о томе да су “Косовари” (читај: Албанци са КиМ) народ са сопственом културном самобитношћу, аутохтони етнос на Балкану, који полаже историјску тапију на подручја која тренутно насељава.

Албанија, Косово и Метохија, југ Србије, јужни и југоисточни део Црне Горе, северозападни део Грчке и западни део Македоније тако постају “јединствен културни простор” албанског народа, а корак од културног ка јединственом политичком и државном простору врло је мали. Управо промоција тог корака нашла је своје место и на фестивалу “Мирдита, добар дан“.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Аутор: Данијел Игрец

члан ГО Заветника

Извор: Видовдан.орг

Данијел Игрец: “Лажна србофилија Зорана Заева”

Западна марионета, рушилац македонског Устава, шиптарска пудлица, Зоран Заев, окривљује Србију за вођење “националистичке” политике у региону. Оптужује државу која већ годинама води политику неизазивања конфликта, некада чак и по цену угрожавања сопствених националних интереса, како би се сачувала стабилност и избегао нови балкански рат, у који нас гурају експозитуре западног утицаја у региону.

Зоран Заев, заговорник стварања треће албанске државе на Балкану, помиње братске односе Срба и Македонаца, жали јер је македонско-српска економска сарадња због пораста “националистичких” тенденција у Београду и Скопљу потпуно замрла и критикује став званичног Скопља према КиМ, истичући како је “Косово срце Србије”.

zaev_siptarsko_znaem-520x277

Реторика Зорана Заева је типичан пример политике борбе против туђе „агресивности“ како би се оправдале сопствене сепаратистичке, антидржавне аспирације. Као симпатизер великоалбанске идеологије он одобрава иредентистичке захтеве државног руководства у Тирани јер се помоћу њих и сам позиционира на политичкој сцени Македоније. Према његовом резоновању актуелне ситуације, Србија је та која позивима на очување мира у региону спроводи ратнохушкачку политику и спречава политичке партнере Зорана Заева, Едија Раму, Талата Џаферија, Јонуза Муслијуа и Хашима Тачија у спровођењу идеје свеалбанског уједињења.

Један од твораца антисрпске и антимакедонске “Тиранске платформе” користи већ добро познати метод западне политике и пребацује кривицу за ескалацију насиља и дестабилизацију региона на Србију. А на кога ће другог? Па управо демонизација Србије иде у прилог политичким ставовима лидера СДСМ. Иза њих стоје оне западне структуре којима је у интересу сузбијање руског политичко-безбедносног и кинеског економског утицаја на Балкану. Србија окренута стратешкој сарадњи са Москвом и кинеским инвестицијама, Србија која представља трговински и финансијски мост на осовини Берлин-Београд-Москва-Пекинг је трн у оку глобалистичком естаблишменту, остацима старе америчке администрације која је на Балкану још увек задржала кључне позиције моћи. О томе сведочи и недавна посета изасланика Стејт департмента Брајана Хојта Скопљу, и то без званичног одобрења од стране садашње америчке администрације. Једина сврха његовог доласка била је дати ветар у леђа опозицији окупљеној око Зорана Заева и подржати сецесионистичке захтеве албанских политичара у Македонији.

makedonija

Поруком како “ће нас Европа више волети ако унапредимо нашу међусобну сарадњу” лидер СДСМ заправо прижељкује дестабилизацију Србије, извоз нестабилности на њено тле, нови македонски сценарио и у Београду, који би отерао “националистичке вође”, а на власт довео оне који ће свесрдно подржати припајање тзв. Косова и југа Србије албанској држави.

Питам се која ће нас то Европа према речима господина Заева више волети? Да ли је то она аутократска ЕУ која гази изборну вољу македонског народа и позива на антиуставну федерализацију његове државе? Да ли је то она бриселска ЕУ која је већ једном подржала стварање албанске државе на Косову и Метохији, а сада то исто ради и у Македонији? Нама не треба “љубав” такве Европе. Нама треба моментално дистанцирање од таквог геополитичког монструма, испоставе интереса НАТО пакта на Балкану.

skopljehaos02

Речи о српско-македонском братству и Косову као срцу Србије Заев само користи како би се обрачунао са политичким неистомишљеницима у самој Македонији. Он покушава да увери Србе у тој држави да је тобоже велики србофил, политичар који је на њиховој страни, док са албанским представницима договара усвајање резолуције којом би српску државу оптужио за (непостојећи) геноцид над Албанцима у периоду између 1912. и 1956. године. Ко то може “сопствену браћу” да прогласи за ратне злочинце и крвнике? Одговор је: западни плаћеник.

Већ колико сутра Заев не само да не би санирао грешке које је македонско државно руководство у последњим годинама начинило према Србији. Он би отишао корак даље. Задао би смртни ударац српско-македонским односима, угрозио безбедност Србије, пружио руку албанским терористима на југу наше државе и подржао њену даљу дезинтеграцију, све до реализације коначног циља његових западних ментора – стварања “Велике Албаније”.

Аутор: Данијел Игрец, ГО Заветника

Извор: Видовдан.орг

Данијел Игрец: “Мир и стабилност – стратешки циљ Русије на Балкану”

У Москви је пре два дана одржан састанак руског шефа државе и председника Владе Србије. Многи светски и домаћи медији известили су о темама које су приликом свог сусрета отворила двојица председника. Међу њима посебно су истакнута питања (гео)политичке ситуације у свету, Европи и региону као и односи на пољу билатералне српско-руске сарадње.

Почетак разговора обележила је Путинова изјава у којој је руски председник нагласио да “ма како се развијала политичка ситуација, не сумња да ће се односи између Србије и Русије развијати исто овако позитивно и у духу пријатељства као и до сада“. Он је изразио очекивање да ће предстојећи председнички избори у Србији протећи на највишем нивоу, пожелевши успех „актуелним властима“, након чега је уследио разговор о економској и војно-техничкој сарадњи две државе.

Сусрет на највишем нивоу привукао је пажњу многих и пред коментаторе политичких прилика поставио следећа питања: “Како тумачити изјаву руског председника? “Какав значај за Београд има састанак у Москви? Какву поруку је Владимир Путин послао Србији?”

Одговоре на ова питања најлакше ћемо добити уколико се укратко осврнемо на актуелну геополитичку ситуацију у региону и размотримо шта су кључни геостратешки интереси државне политике Москве и Београда.

srbija-nato-rusija

Главни (и сасвим легитиман) спољнополитички циљ Кремља је обезбедити услове за даље јачање руског утицаја у свету и афирмацију своје улоге као гаранта глобалне безбедности. Стабилност у међународним односима немогуће је постићи и сачувати без сарадње са Руском Федерацијом. Она је незаобилазан фактор у процесу неутрализације свих постојећих као и потенциалних кризних жаришта у свету.

Свет без Русије је свет анархије, сукоба, политике једностраних потеза и двоструких стандарда. То смо видели крајем 20. века када су САД као држава-тиранин вршиле бруталну прекомпозицију светског поретка и систем међународног права кројиле према својим потребама. Као пример наведимо само агресију на Савезну Републику Југославију, без одобрења СБ УН. Директна последица тога била је општа геополитичка неравнотежа снага у међународној заједници и могућност да економски просперира само западна (англоамеричка) цивилизација која је у својим рукама држала машинерију за контролисање осталих народа и држава. Свеукупним политичким, привредним и војним јачањем Русије отпочео је процес који је Хенри Кисинџер назвао “ограничавање да се успостави хегемонија САД (оп.а.)”. Створена је глобална равнотежа снага. Овим је униполарни свет у америчкој режији доживео крах. Његове рушевине јасно се виде у Украјини и на Блиском Истоку где је Москва демонстрирала одлучан став да заштити своје стратешке одбрамбене интересе. Отворена су врата другачијем међународном поретку-мултиполаризму, у којем се међудржавни односи уместо на страху и подређивању заснивају на равноправности, сарадњи, солидарности и уважавању интереса сваке нације. Да би опстала као непогрешив фактор у стварању таквог поретка и сачувала своје обновљене позиције светске силе Русији су неопходни мир и стабилност у свету, Европи и на Балкану.

Управо је постизање тог мира предмет смишљеног опструисања у режији политичког Запада. Оно се врши како на глобалној тако и на нижим, локалним разинама деловања. Међу прве можемо убројати западну подршку глобалним факторима нестабилности као што је финансирање терористичких групација широм света, пре свега Исламске државе. Јавна тајна је да су највећи спонзор исламског милитаризма управо амерички обавештајни кругови који делују у спрези са разним организацијама попут Клинтонове фондације. Њихов циљ је да под плаштом “борбе за људска права и демократију” у Ираку, Ирану и Сирији што више дестабилизују Блиски Исток и стварајући “анакондин обруч” око руских граница угрозе њене виталне интересе. То аутоматски спречава војно и логистичко повезивање Москве, Дамаска и Техерана.

nato-balkan

Пример локалног спектра деловања се последњих месеци најбоље уочава у дешавањима на Балкану где се опробаном политиком “контролисаног хаоса” и “стварања ограничених жаришних зона” дестабилизују безбедносне прилике. Насилно увлачење Црне Горе у НАТО пакт и стварање заједничких специјалних ваздушних снага Словеније, Мађарске, Хрватске и Бугарске под патронатом Западне алијансе очигледан су пример (индиректне) војне претње српским интересима и порука упозорења Москви. Један и једини циљ атлантистичких испостава моћи, оличених у структурама НАТО-а и реповима старе америчке администрације попут Сорошеве мреже невладиних фондација, је елиминација руског утицаја из овог дела Европе. Западу, који се налази у поприличној пометњи због све крупнијих политичких промена у сопственом дворишту, је од круцијалног значаја да спречи дубинско геостратешко позиционирање Русије у “стомаку Европе”-Балканском полуострву. Он то чини тако да помоћу процеса евроинтеграција које све више личе на “Сизифов никад остварени пут ка врху брега” политички и економски исцрпљује најпоузданијег руског савезника у региону-Србију.

“Што слабија Србија, то даља Русија” је крилатица која у пар речи описује актуелни политички приступ западних сила у односу према балканским државама. Конкретизација тог приступа се најбоље огледа у недавном изливу русофобије од стране британске премијерке Терезе Меј и европског парламентарца Дејвида Мекалистера који су позвали на “хитно избацивање Русије са Балкана”, јер је политика Москве отворена претња “европској безбедности”. Не схватају Тереза и Дејвид да је без Русије европска безбедност само мртво слово на папиру!

Распламсавање институционалне кризе у Македонији и подршка великоалбанском монструм-пројекту доказ су да су циљ НАТО пакта и ЕУ сукоби и немир, а циљ Русије мир на Балкану! Исто спољнополитичко стремљење треба да има и политика званичног Београда. Мир и стабилност треба да буду императив заједничког наступања Русије и Србије у региону.

309929888

Управо је то темељ српско-руске сарадње коју је Путин имао у мислима када се састао са премијером Србије. У првом плану није била подршка владајућој опцији у Србији. Русија је у више наврата јасно не само рекла већ и доказала да њена политика нема никаквих додирних тачака са политиком уцена и ултиматума коју према Србији деценијама спроводе западни центри моћи. Русија се не меша у унутрашња питања Србије, Русија не намеће своја решења Србији и нема намеру да је као НАТО увлачи у интеграције које су за њу штетне, већ жели сарадњу на равноправним основама. Она подржава суверене одлуке Србије. Зато је изјава Путина превасходно била порука српском народу да ће, без обзира на све западне притиске и турбуленције у политичкој ситуацији Русија остати стратешки савезник и поуздан партнер српске државе. Пријатељ који ће принципијелно бранити њен суверенитет у међународној заједници и заступати заједничке интересе Москве и Београда како на Балкану тако и у Европи.

Владимир Путин је као председник највеће светске силе јасно испољио став званичне државне политике Руске Федерације – Москва ће поздравити и подржати сваки корак званичне власти у Србији којим се стреми ка очувању стабилности и афирмацији државотворних позиција Београда. Јака и снажна Србија, окренута ка својим националним интересима осигурава преко потребно присуство Русије у политичким процесима на Балкану. Јер је то гарант слободе и независности, економског просперитета, социјалне сигурности и безбедности, гарант српских, а не евроатлантских интеграција! Стратешки интереси Москве и Београда не противрече једни другима. Они су компатибилни!

kosovo-foto-profimedia

Та компатибилност треба да се одрази у постизању таквог геополитичког окружења које ће пружити оптималне услове за обнову државности над српским земљама. Она мора да значи институционално, привредно, безбедносно и културно повезивање Београда, Новог Сада, Приштине, Подгорице, Бањалуке, Скопља и Книна, хомоген приступ решавању српског националног питања и стварање јединственог српског цивилизацијског простора на Балкану. Погледајмо укратко каква је то државна стратегија са којом можемо да постигнемо наведено. Она треба да се састоји од следећих корака:

1.) Инсистирање на политици војне неутралности и њена имплементација у националну стратегију безбедности. Концепт ванблоковске позиције када је у питању чланство у војним савезима кључан је како би Србија била независна од утицаја НАТО пакта. Тиме се умањује могућност његовог даљег ширења ка Истоку и опкољавања руских граница.

Москва је кључни међународни гарант војне неутралности Србије чиме се обезбеђују стратешки безбедносни приоритети и јачају војно-одбрамбени, обавештајни и логистички потенцијали српске војске. Међутим, за пуну примену неутралног статуса неопходно је да Србија ту своју позицију озваничи и законом као општим актом. Упоредо са тиме треба радити и на стратешком повезивању са Босном и Херцеговином, Црном Гором и Македонијом у циљу стварања “Балканске четворке”-савеза војно неутралних балканских држава. Он ће се у будућности показати као дугорочно одржива форма за рестаурацију утицаја Београда у његовим историјско легитимним интересним сферама-српским земљама.

2.) Свеобухватно јачање економске и енергетске сарадње са Руском Федерацијом и њеним кључним савезницима, пре свега Народном Републиком Кином и Индијом. Повећање српско-руске трговинске размене која за сада износи 1,7 милијарди долара у првих девет месеци 2016. године. Потенцијали на том пољу су огромни и још увек у великој мери неискориштени.

Србија би морала да се заузме за пуну имплементацију постојећег Споразума о слободној трговини са Русијом и да сарадњу две државе осим на пољу пољопривреде прошири и на тзв. “индустријску кооперацију”. У питању су друге привредне гране попут индустрије високе технологије, производње аутомобила, туризма и заједничких финансијских аранжмана. Постоје и области у којима тек треба успоставити сарадњу, у производњи семена, на пример, што може да донесе приходе који се мере милијардама евра, или у сфери медицине, контакти “Росатом фарма” и Винче, на пример. Потребно је заједнички производити и извозити у треће земље. То може донети значајан раст робне размене и много нових радних места у Србији.

Додатна предност продубљивања српско-руских привредних односа је и могућност да Србија искористи позитивне ефекте тзв. “економске дипломатије Кремља”. Реч је о стратешким трговинским споразумима Москве са “највећим економијама данашњице” попут Кине и Индије. Вештим позиционирањем у тим односима Србија би могла да отвори своје тржиште за инвестиције тих држава, реализује капиталне економске пројекте, кроз њих унапреди своју инфраструктуру и постигне конкурентност и самоодрживост своје економије. У том погледу се као сјајна прилика намеће и присуство Београда на кинеском “новом путу свиле” што се са геостратешког аспекта показује као велика компаративна предност Србије јер пружа прилику за отварање нових тржишта. Као нечланица ЕУ она би тиме могла да неутрализује негативне консеквенце Споразума о стабилизацији и придруживању (постане мање зависна од економског утицаја Брисела), ојача своје домаће привредне потенцијале и наметне се као незаобилазан европски економски фактор, као трговински и финансијски мост на осовини Берлин-Београд-Москва-Пекинг.

3.) Поспешивање преговора са Евроазијском економском унијом о зони слободне трговине. За Србију је кључно да обнови свој економски суверенитет што ће постићи редефиницијом својих економских веза са ЕУ и јасним приступом у односу према Евроазијској унији. Тај приступ уопште не мора да подразумева чланство у тој унији већ само одржавање таквих односа који ће у најбољој могућој мери задовољити српске интересе. Конкретно, то подразумева следеће: “Економска сарадња са појединачним државама чланицама ЕУ на принципима равноправности, реципроцитета и обостраних интереса. Стратешки ангажман у привредним токовима Евроазијске економске уније који неће значити чланство већ неке врсте “привилеговано партнерство” са њеним државама чланицама по узору на економске односе Швајцарске и ЕУ.

4.) Снажнија кооперација на дипломатском и културно-образовном нивоу. Србија и Русија би могле да предузму више заједничких дипломатских иницијатива у оквиру важнијих међународних организација. Такође је приметан и мањак спровођења заједничких културних, образовних и научних пројеката за шта већ годинама постоји велики, али још увек неискориштен потенцијал.

Сада када смо навели све главне предиспозиције за пуни развој српско-руских стратешких односа није тешко уочити једну важну ствар. Да је он могућ само и једино у условима мира и стабилности! То је суштинска порука Владимира Путина. Сачувати безбедност и спречити сукобе!

Мир значи развој Русије. Немири и рат значе њено назадовање. Зато ни не чуди да је таласократија увек покушавала да спречи геополитичко и економско”васкрсење Русије”. Сетимо се само од стране британских елита подржану и финансирану крваву Октобарску револуцију, својеврсну претечу данашњих обојених револуција, и то баш у време највећег привредног процвата Русије.

Историја нам сведочи да је Србија одувек била својеврсни полигон за тренирање Запада у његовом обрачуну са Москвом. Пробни балон за све покушаје “сламања и коначног геополитичког пораза Русије”. Та чињеница се потврдила и ових дана када су представници појединих невладиних организација, предвођени Алексејем Наваљним, иначе пионом атлантиста, покушали да помоћу методологије “Жуте патке” дестабилизују прилике у Русији и сруше њеног председника. Срећом, неуспешно. Савремена Русија није Русија 90-их. Путин није Јељцин. А ни Запад није више оно што је некад био.

Данијел Игрец: “НАТО новом дестабилизацијом региона тежи ка избацивању Русије са Балкана!”

Током 20. века Запад на челу са САД заузео је посебан геополитички приступ према Балкану. Његова суштина огледа се у политици стварања ограничених и споља диригованих жаришта чија практична вредност је у томе да могу, када затреба, да послуже за постизање главних геостратешких интереса атлантиста.

Тог добро увежбаног рецепта контроле непослушних државица Запад се придржава и у новом миленијуму. Руковођени принципом да “оно што је добро, не треба мењати” западни центри моћи ових дана поново прибегавају изазивању новог балканског жаришта како би у борби са тектонским променама на међународној сцени сачували своје интересе у овом делу света. Југоисточна Европа у последњих месец дана поново постаје балканско буре барута.

1106447685

Главна препрека остварењу такве потпуне доминације Запада на Балкану јесте Србија. Као традиционални савезник Москве и држава са изразитом континенталном (телулократском) геополитичком природом Србија представља спону Балкана са Русијом, “отворена врата” даљем ширењу евроазијског утицаја у “стомаку Европе”.

Зато сваки покушај Србије да учврсти своју улогу кључне балканске државе и фактора регионалне стабилности за таласократски Запад представља озбиљну претњу и страх пред пуним повратком “Трећег Рима” на Јадран и у Европу.

Другим речима, идеја евроатлантског партнерства која је изнедрила два највећа геополитичка монструма савременог света-Европску унију и НАТО пакт-озбиљно је угрожена све приметнијим јачањем међународне улоге Русије и њеним геостратешким позиционирањем на Балкану.

Узнемирене стратешким савезништвом између Москве и Београда НАТО структуре у региону покушавају да изазову дестабилизацију безбедносних прилика и путем политике контролисаног хаоса спрече даље оснаживање руског економског и војног утицаја у региону.

the-tensions-map-of-the-balkans

У том светлу морамо посматрати и најновија дешавања у нашем непосредном комшилуку која су производ поменуте западне парадигме стварања контролисаних жаришних зона:

1.) директно мешање НАТО званичника у унутрашњу политику Скопља и покушај формирања (антисрпске) македонске Владе. Претња обојеном револуцијом у циљу “федерализације државног уређења”, чему отворено теже албанске партије у Скопљу заправо би означила почетак краја македонске државе и њену насилну интеграцију у Велику Албанију.

2.) подршка оснивању “војске Косова”;

3.) лажирање државног удара у Црној Гори са циљем да се Русија представи као фактор угрожавања регионалне безбедности и оправда даље постојање НАТО пакта;

4.) подстрек Сарајеву да поднесе ревизију пресуде пред Међународним судом правде и поново актуелизује питање “српске кривице” за геноцид у БиХ;

5.) прећутна подршка ревитализацији усташке политике у Хрватској и афирмацији великоалбанске идеје на међународном плану.

У ту сврху је и основан тзв. Фонд за Западни Балкан у којем учествује Косово као независна држава што доприноси учвршћивању међународног положаја Приштине као субјекта европских политичких дешавања. У ту сврху прозападни режими у Загребу, Тирани и Подгорици позивају НАТО да осигура своје позиције на Балкану, прими Косово у своје чланство и ојача војну компоненту свеалбанског експанзионизма. У ту сврху терористички дуо Тачи-Рама подстиче урушавање македонског уставног поретка, позива Шиптаре на Балкану “да преузму своја права у своје руке” и крену у албанско уједињење.

Управо је подршка пројекту “Велике Албаније” језгро антисрпске (а тиме и антируске) политике Запада на Балкану. Управо се преко актуелизације “шиптарског питања” ствара ново регионално жариште. Његова иницијална каписла био је захтев Албанаца за ревизијом граница и норми међународног права која се одразила у нелегалној сецесији јужне српске покрајине. Његов крај треба да резултира стварањем “природне албанске државе” на Балкану.

У томе пресудну улогу игра и Европска унија која годинама ради на томе да се Београду постепено одузму сви атрибути државности. Политичко, економско и војно срозавање Србије које Брисел врши путем (уцењивачких) приступних преговора узрочно-последично повезано је са јачањем албанског политичког фактора у региону.

gazimestan_0

Спречавање српских интеграција на једној и (убрзана) подршка кохезији албанског “етничког” простора на другој страни окосница су политике евроатлантских интеграција. То неминовно доводи до пресецања српско-руских веза и геополитичког избацивања Русије са Балкана.

Много је примера који нам указују да је данашњи “бриселски болесник” у својој намери да од српског народа створи бесправну масу појединаца без вере, језика, државе и историјског континуитета јако сличан некадашњој “тамници народа”, званој СФРЈ.

Свима нама познату комунистичку крилатицу “Што слабија Србија, то јача Југославија” заменила је она англоамеричка “Што мања Србија, то већа Албанија”.

Већ годинама трају добро смишљени покушаји у виду различитих регионалних иницијатива да се албански фактор на Балкану хомогенизује, албанске територије повежу у једну државну целину, а српске земље трајно дезинтегришу и сведу на ниво обичних, међусобно дубоко подељених окупационих јединица.

Прошлогодишња најава изградње аутопута Ниш-Приштина заправо је један од предуслова за оперативно функционисање најављене царинске уније на Балкану у режији Брисела и Берлина и представља додатан вид јачања великоалбанске геополитичке вертикале. То ће створити услове за даљу експанзију милитаристичке и експанзионистичке политике Тиране у региону.

На делу је активан рад наших “комшија и западних партнера” на слабљењу српске државности. Како би постигли то они се послужују већ опробане методе генерисања вештачки произведене кризе. Кризе која треба да створи обруч тензија око Србије и нашу државу заплаши избијањем ширег сукоба како би она била спремна да добровољно пристане на свој потпуни нестанак са политичке мапе Балкана.

Крајњи циљ таквих испланираних сукоба је опкољавање Србије, слабљење њеног стратешког потенцијала на Балкану и спречавање да Београд ојача свој суверенитет и оживи државотворну политичку идеју.

1110015186

Кључни разлог новог НАТО похода на Србију лежи у тежњи да се Москва једном заувек искључи из регионалних политичких процеса. То треба да се одрази у рушењу јединог одрживог геополитичког пандана евроатлантизму – руског концепта “Балканске четворке” (Б4). Другим речима: “У борби за свој утицај Запад ће учинити све да спречи сваки покушај стварања савеза Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније на Балкану под покровитељством Руске Федерације”.

У таквом геополитичком контексту Србији се не нуди много алтернатива. Заправо, постоји само један избор. Једини могући уколико желимо да сачувамо своју државност. То је суверенистичка политика! Политика која ће показати Западу да је његова антисрпска геополитичка парадигма заувек пропала.

Одговор Београда на нову дестабилизацију прилика у региону мора да гласи: “Србија прекида интеграције у ЕУ и НАТО пакт. Србија постаје лидер политике војне неутралности у региону и уз дипломатску подршку Русије и Кине креће у формирање савеза војно неутралних држава!”

16708332_10210461304756658_1960097074191243098_n

Аутор

Данијел Игрец: “Одлазећа америчка администрација режира нове притиске на Србију!”

На годишњицу стварања једног од највећих националних бисера српске државности, Републике Српске, која је пре два дана прославила свој 25. јубилеј, представници савремене тамнице народа у Бриселу су расправљали о припреми нових уцена и ултиматума за српски народ.

evropski_parlament_copy2-632x420

Док су Срби од Призрена до Суботице, од Скопља до Невесиња и Бањалуке сложно обележавали дан када су њихова браћа западно од Дрине извојевала битку за слободу и обновила своју историјску државност челници ЕУ смишљали су како да убрзају процес растакања српског националног и политичког бића на Балкану.

Узнемирена широким националним консензусом када је у питању опстанак Републике Српске одлазећа америчка администрација користи своје последње дане да учини све могуће како би спречила јачање стратешких позиција Србије на Балкану. Поред гурања Црне Горе у НАТО пакт Београд треба дотући и на КиМ, спречавајући сваки покушај обнове српског суверенитета у јужној покрајини која се назире све извеснијим отопљавањем односа Америке и Русије након инаугурације Доналда Трампа за председника.

У светлу тих дешавања Спољнополитички одбор Европског парламента отпочео је прекјуче расправу о новом предлогу Резолуције о Косову коју је сачинила известилац ЕУ за Приштину, Улрике Луначек. Нацрт Резолуције, писан испод пера госпође Луначек, једног од највећих србофоба у Европи, предвиђа мноштво уступака које Београд мора да учини по питању КиМ како би постао “пуноправни” слуга атлантистичке(русофобне, антихришћанске) ЕУ.

lunacek_kosovo-597x420

Но, погледајмо укратко шта нам то у својој Резолуцији спремају наши “западни партнери и пријатељи”:

1.) Европски посланици траже од Приштине да “одмах успостави Асоцијацију (Заједницу) српских општина на северу Косова, сагласно Бриселском споразуму, уз уважавање одлуке косовског Уставног суда”.

Неупућени би рекли како ЕУ овим захтевом стаје на српску страну и пружа подршку нашој држави у заштити српског народа на северу КиМ. Међутим, истина је другачија. У Резолуцији се нигде не помиње оно што је став Београда: да је ЗСО предвиђена као територијална или нека друга врста аутономије у оквиру Аутономне покрајине КиМ већ се она третира као “асоцијација”; као и свака друга невладина организација локалног карактера која функционише према косовском Уставу и косовским законима.

Позивањем на одлуку Уставног суда тзв. Косова којом се Заједници општина оспорава посебан политички субјективитет и везе са Србијом Брисел покушава да афирмише власт Приштине на читавом северу Косова и Метохије. Заједница општина формираће се на основу декрета Владе у Приштини као извршног акта косовске државе и неће имати никакве законодавне надлежности. Њен Статут чије доношење тражи Брисел биће само обичан подзаконски акт без могућности да ЗСО буде ентитет са српским, државотворним прерогативима.

mccallister-346-639x420

Изјаве Дејвида Мекалистера, известиоца ЕУ за Србију, које су пратиле расправу о новом нацрту Резолуције говоре да се чак и тај наводни притисак на Приштину да формира ЗСО условљава обавезом Србије да своју спољну политику усагласи са политиком Брисела. Другим речима, Србима се поручује: “Уколико хоћете да добијете Заједницу српских општина прво уведите санкције Руској Федерацији!”

2.) Предлог Резолуције позива пет преосталих држава чланица ЕУ које не признају самопроглашену независност Косова да то учине, уз тврдњу да би то допринело нормализацији односа Београда и Приштине. Упоредо са тим Резолуција тражи од Србије да под хитно укине своје “паралелне” структуре на северу КиМ.

Оваквом формулацијом Европски парламент погазио је дату реч да никада неће својим поступцима прејудицирати статус Косова и Метохије. Тиме је игнорисан и Заједнички извештај ЕП и Европског Савета, усвојен 24. априла 2013. године у којем ЕУ истиче свој неутралан став када је у питању међународно-правни положај КиМ. Брисел је овим још једном показао да има активну улогу у ревизији Резолуције 12 44 и нарушавању српског територијалног интегритета. Ово ни не чуди ако знамо да је огромна већина европских посланика већ 2007. године лобирала код појединих чланица Савета безбедности да Уједињене нације пруже легитимитет Ахтисаријевом плану и пониште важећу Резолуцију 12 44.

3.) Предлог Резолуције поздравља то што је Косово добило статус посматрача у Савету Европе и “позива Србију да се не уплиће у улазак Приштине у међународна и регионална тела”.

Циљ одлазеће Обамине администрације је да путем својих експозитура у ЕУ натера Београд да пристане на чланство Приштине у свим важнијим међународним форумима. Тиме се учвршћује државност Косова у међународним односима и отварају врата његовом чланству у НАТО пакту и кровној организацији данашњице -Уједињеним нацијама. У томе важну улогу игра и званична Тирана која је пре неколико месеци постала седиште Фонда за Западни Балкан, регионалне организације у чијем оснивању је поред Албаније, БиХ, Македоније, Црне Горе и Србије учествовало и тзв. Косово. Потпис Приштине на Споразум о оснивању Фонда према ставовима албанских дипломата јача међународни уговорни капацитет сецесионистичке косовске државе.

4.) Резолуцијом се налаже српској и “косовској” страни да пронађу задовољавајуће и прихватљиво решење за статус Трепче.

trepča-1-630x420

Ако имамо пред очима огромне финансијске интересе појединих моћних западних компанија и америчких економских структура када је у питању имовина Трепче јасно нам је да је за Брисел једино “прихватљиво и задовољавајуће” решење оно које Србију лишава свих њених суверених права над природним богаствима на КиМ. Бриселски преговори се користе како би Приштина постепено успоставила пуну контролу над свим стратешким ресурсима попут Трепче, Газивода, инфраструктуре Телекома и осталих. О томе сведочи и најновији извештај Европске службе за спољне послове у којем јасно стоји да ће сва српска телекомуникациона инфраструктура на КиМ бити пренета на новоформирану ћерку-фирму Телекома Србије. Та фирма, како се наводи у извештају, мораће да се региструје код “Косовске агенције за привредне регистре”, сепаратистичке институције која делује у оквиру за Србију неприхватљивог косовског правног поретка.

То су кључне тачке нацрта нове ЕУ резолуције која ће по свој прилици ускоро бити усвојена и на пленарном заседању Европског парламента. Са њом се потврђује континуитет западне политике распарчавања српске територије и легализација окупације Косова и Метохије. Доказ за то видимо у свим досадашњим уступцима Приштини који су само дали ветар у леђа њеним сепаратистичким аспирацијама – потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, додела међународног позивног броја, интеграција српских судова у косовски правни поредак и многи други.

Политички естаблишмент који је после пораза Хилари Клинтон приморан да напусти Белу кућу свом силом се труди да што пре доврши свој пројекат “независног Косова”. У тој борби Вашингтон користи и преговарачки процес Србије са ЕУ, нарочито Поглавље 35. Суочене са опасношћу да би Доналд Трамп могао да допусти даље јачање руског утицаја у Европи и олабави атлантистичку омчу око српских земаља на Балкану актуелне англоамеричке структуре у ЕУ журе да свеобухватну нормализацију односа Београда и Приштине што пре приведу крају.

3_0-630x420

Међутим, изгледи за остварење тог циља су из дана у дан све мањи. Србија полако постаје свесна геополитичких промена у свету и чињенице да ЕУ више није оно што је некада била. Београд се заиста налази пред судбоносним избором: или ће да настави старим путем или ће направити државотворан политички заокрет у спољној политици како би искористио нове околности на међународној сцени и заштитио стратешке националне интересе. Међу њима кључно место мора да заузима афирмација државности над српским земљама.

Нека нам на том путу надахнуће буде Република Српска која је пример националног јединства српског народа и остварење његове вишевековне тежње за слободом и самосталношћу!

13233035_10208075055261912_4249523031037621681_n-420x420

Аутор: Данијел Игрец, члан Главног одбора Заветника

Данијел Игрец: “Како ће победа Трампа утицати на руско-америчке односе и на положај Србије?”

Календарска година иза нас остаће у светској историји упамћена као једна од најбурнијих када су у питању велики политички помаци на међународној сцени.

Након Брегзита који је затресао ионако крхке темеље Европске Уније и ојачао позиције евроскептичких снага у њеним државама чланицама атлантистичка елита доживела је још један озбиљан ударац, овога пута на другој страни океана – контроверзни кандидат Републиканске партије, Доналд Трамп, однео је убедљиву победу на америчким председничким изборима.

Кључно питање које се поставља пред нас гласи: “Какве промене нам победа Доналда Трампа доноси у спољнополитичкој оријентацији САД, какве импликације ће то имати на односе између Москве и Вашингтона у наредним годинама и како ће нови политички ветрови у Белој кући утицати на (гео)полиитчки положај Србије?”

tramp-putin-sinhua-pravda-696x389-640x358

Непосредно уочи председничких избора у Америци писао сам о суштинским разликама у поимању спољнополитичке стратегије САД између Доналда Трампа и Хилари Клинтон. Кандидаткиња демократа, миљеница неолибералне империјалистичке струје у америчкој спољној политици, представница моћног војно-индустријског комплекса и експонент великих транснационалних корпорација, већ од самог почетка своје кампање најављивала је да ће као председник САД заузети оштрији став према непослушним државама „Трећег света“, које нису спремне да се у потпуности повинују америчкој визији међународног поретка; поретка у којем један геополиитчки господар са седиштем у Вашингтону диктира унутрашњи и спољашњи политички курс остатку света.

Клинтонова се отворено заузимала за наставак политике једностраних војних интервенција, афирмацију принципа двоструких аршина и устројство међународног права искључиво према америчким интересима. Истакавши да САД морају да сруше „варварски режим“ Башара ал Асада у Сирији, Русију прогласе за агресора и подстакну њену међународну изолацију, ојачају своје војно присуство у Европи (а нарочито на Балкану) и обезбеде даљу глобализацију света (читај: американизацију) Клинтонова се показала као заговорница Фукујамине геополитичке концепције „Краја Историје“ и „Јединственог света“ у којем је Америка, својом коначном победом у Хладном рату, задобила право да читав свет претвори у своје домаће двориште; да буде владар јединствене, светске, општечовечанске цивилизације засноване на принципима анационализма, либералног империјализма, негације суверенитета и економске превласти англоамеричких мултинационалних компанија. У таквом свету амерички интерес изједначава се са глобалним интересом којем морају да се подреде све остале државе. Оваквој концепцији спољне политике САД били су привржени Бил Клинтон, Џорџ Буш млађи као и Барак Обама. Та концепција не тражи сарадњу, не тражи партнере; та концепција тражи послушност и перманенто подређивање њеним диктатима, које оправдава изузетношћу америчке нације и њеном позваношћу да предводи свет.

hilari_i_tramp-676x420

На другој страни имали смо Доналда Трампа, представника конзервативне, републиканске политичке опције, који је у својој кампањи наступио са слоганом „Учинимо Америку поново великом!“ Заузевши нешто негативнији став према америчкој интервенционистичкој политици у оквиру НАТО пакта, оштро критикујући благонаклон однос Вашингтона и Брисела према имиграционим процесима у САД и ЕУ и посредно подржавајући политику Владимира Путина Доналд Трамп се показао као неко ко је по први пут под знак питања поставио тезу о „апсолутној исправности“ досадашње америчке спољне политике.

Трампову спољнополитичку оријентацију најбоље нам осликава управо Хантингтонова концепција „умереног неоатлантизма“. Према њој америчка победа у Хладном рату није била коначна, већ привремена; закључак је, да се поред англоамеричке цивилизације може предвидети тренд геополитичког утврђивања и јачања још неколико цивилизацијских центара моћи, међу којима кључно место заузимају исламски свет, Јапан и руско-православни свет. У таквом поретку ствари и сама Америка је принуђена да ради одржавања својих геополитичких позиција на Западу сарађује са оним центрима који представљају мању опасност по њене интересе.

За разлику од Клинтонове која персонификује Фукујамину доктрину према којој је Русија кључни, главни геополитички противник САД Трамп персонификује умеренију доктрину која у Русији види „нужног привременог партнера Америке “ за одржавање глобалне стабилности у свету. За Трампа није Русија та која је главна претња геополитичком препороду „Велике Америке“, већ су то оне државе и творевине чије постојање је кобно како за америчке тако и за руске интересе. Данас је то Исламска држава (чедо политичког клана Клинтон-Буш) и јачање терористичких активности широм света.

Међутим, из горњих ставова не може се извести закључак да ће се сама суштина америчке спољне политике битно променити. Наивно је мислити да Трампова политика Русију сматра за правог пријатеља и да је спремна да са њом оствари пуноправну стратешку сарадњу. Америчка спољнополитичка агенда ће у свом језгру остати иста. САД ће увек тежити ка томе да у свету задрже примат главне таласократске силе и да буду гласноговорник “слободног света” и кључни заступник демократских принципа на глобалном нивоу. Међутим, избор Трампа за председника ублажиће и неутрализовати најдеструктивније струје у америчком наступању на међународној сцени. Трамп ће у Русији уместо непомирљивог противника тражити нужног партнера. Нужног како би свет избегао ново крвопролиће у које би га одвела Хилари Клинтон да је победила у америчкој председничкој трци.

Политички профил Доналда Трампа указује на то да је он конзервативнији тип Американца, онај тип који није спреман аутоматски да стави знак једнакости између америчког и глобалног интереса. Његов слоган у кампањи “Учинимо Америку поново великом” говори нам довољно о његовом политичком правцу. Правцу који тежи ка политички, економски и безбедносно јакој Америци, Америци која ће уместо стратегије тоталне глобалне доминације радије одабрати да буде лидер западног дела света. Кључни геополитички циљ Трампа тако више није успостављање протектората и вазалних државица широм планете већ тражење партнера са којима ће имати онај нужни, неопходни део сарадње који ће спречити избијање сукоба глобалних размера, а тиме обезбедити и стабилност у међународним односима и гарантовати позицију САД као најјаче економске и војне силе на Западу. Према погледу нове америчке администрације више није неопходно да САД владају светом како би биле безбедне и просперитетне. Довољно је да сачувају хегемонију на западној хемисфери и спрече да неко други успостави хегемонију на источној. У том погледу се као опасност појављује економско јачање Пекинга што Вашингтону никако не одговара па ће и то бити један од могућих разлога за тешњу руско-америчку сарадњу у циљу одбране од кинеске опасности.

Оваква спољнополитичка преоријентација Вашингтона послужила би и сређивању нестабилних економско-политичких прилика у самим САД. Трампова победа не означава само почетак нове ере у односима Америке према остатку света већ је она на неки начин и пораз одређеног дела естаблишмента оличеног у шароликом невладином сектору и војно-индустријском комплексу који ће на све начине покушати да спречи значајнија померања у америчкој спољној политици.

Тај тренд можемо да приметимо последњих недеља када одлазећа Обамина администрација на све начине покушава да угрози будуће зближавање Москве и Вашингтона и отежа Трампу нормализацију односа са Путином. О томе говори атентат на руског амбасадора у Анкари у режији мреже Фетулаха Гилена, иначе великог пријатеља фондације Клинтон иза које стоје обавештајне структуре америчке ЦИА-е са којим је актуелна америчка власт покушала да угрози даље јачање стратешких односа Москве и Анкаре. О томе говори и одлука да се из САД протера 35 руских дипломата и продужи санкције према Русији што је очајнички потез Обамине администрације која броји своје последње дане у Белој кући.

68005548257e5887d97eae991902211_v4_big

Данијел Сервер, познати русо-и србофоб и гласноговорник либералистичких елита у САД, већ је означио победу Трампа катастрофалним догађајем који ће угрозити не само светску, већ и безбедност унутар саме Америке. Међутим, охрабрује чињеница да је Трамп за сада у свом непосредном политичком окружењу предвидео људе који нису изразити русофоби и који се залажу за сарадњу са Москвом (као што су Мајкл Флин, шеф за националну безбедност и Рекс Тајлерсон, будући шеф америчке дипломатије, који је од руског председника 2013. године чак примио и орден пријатељства).

Јасно је да је један од првих задатака нове америчке администрације унутрашња консолидација прилика у држави и учвршћивање Трамповог председничког положаја за шта је неопходно да Вашингтон обезбеди (барем привремени) мир и стабилност у међународним односима. Из тога произилази и спремност нове америчке администрације да по питању кључних глобалних проблема и изазова сарађује са једином велесилом на источној полобли – Руском Федерацијом.

Већ током своје председничке кампање Трамп је показивао позитивне назнаке када је у питању однос према Москви. Изјавом да руског председника Владимира Путина сматра државником са којим ће моћи да се договори о свим кључним питањима која оптерећују две државе Трамп је предузео прве кораке у отварању новог дипломатског поглавља са Русијом. Он схвата да Руска Федерација свог непријатеља не види у Америци као таквој и њеном народу већ у политици скоро свих претходних америчких администрација које су од Русије тражиле да се одрекне своје независности, статуса велике силе и културне самобитности. Трамп за разлику од својих претходника Русији не оспорава њен геополитички субјективитет и поштује њену улогу кључног фактора у обезбеђивању глобалног мира и стабилности. САД на челу са Трампом у Русији више не виде непријатеља број један већ неопходног савезника у борби против онога што је заиста највећи безбедносни изазов данашњице – међународног тероризма.

Данас више нико не може да сакрије чињеницу да се и сама Америка суочава са катастрофалним последицама економске стагнације коју продубљује из године у годину све већи вал нових миграната. Узроци за такво стање леже највише у политици војног и економског интервенционизма коју је Вашингтон уз помоћ НАТО пакта спроводио током последњих година широм света. Овакве околности плодно су тле за развој међунационалних тензија, економског колапса и пораст тероризма што су према Трампу рак ране америчке државе и друштва. Свестан чињенице да је управо исламски тероризам, чије јачање је подстакнуто америчком доктрином контролисаног хаоса и пенетрацијом војног утицаја у државама Блиског Истока, главни фактор дестабилизације и претња независности САД Трамп тежи ка томе да са Русијом која је данас кључни предводник у борби против свих облика екстремизма постигне начелни договор о заједничкој борби против Исламске државе и отпочне процес нормализације односа између Москве и Вашингтона.

Да би тај процес био успешан потребно је да САД предузму одређене кораке који ће означити спремност Беле куће да ради зближавања са Русијом пристане и на одређене геополитичке уступке Москви.

Ти уступци се огледају у следећим конкретним потезима:

1.) Одустајање од даљег ширења НАТО пакта и преиспитивање досадашњег проширења и улоге овог војног савеза. Потребно је да САД као држава која је у војном и логистичком смислу стуб Западне алијансе учини све како би се НАТО свео на дефанзивни војни савез за одбрану њених стратешких лидерских позиција на Западу од потенцијалних претњи, међу којима није и не сме да буде Руска Федерација.

Русија је у више наврата истакла да сматра да је дијалог са Америком од светског значаја, али се нада да ће САД поштовати међународно право. Ширење НАТО пакта, постављање противракетног штита у Источној Европи и одржавање војних вежби НАТО трупа на границама Русије (вежбе под називом Анаконда 2016) Москва са правом доживљава као претњу. Кремаљ ће сарађивати са НАТО пактом али само до оне мере у којој је НАТО спреман да прихвати Русију као равноправног партнера.

НАТО пакт више не сме да буде офанзивно средство Америке за успостављање њене глобалне доминације и оруђе у рукама Пентагона за нарушавање елементарних норми међународног права на којима почива стабилност међународних односа (као што су случајеви агресије на СРЈ, Либију, Ирак и Авганистан). Систем једнострано наметнутих “хуманитарних” интервенција које нису ништа друго до грубо задирање у суверенитет држава треба да замени систем недељиве колективне безбедности у којем ће приоритет имати борба против заједничког непријатеља – исламског милитаризма оличеног у ИСИЛ-у.

Русија и САД као кључне државе у том систему имају посебну одговорност да кроз дијалог обезбеде решавање свих глобалних безбедносних изазова, што је више могуће у оквиру СБ Уједињених нација као кровног органа за очување међународног мира и стабилности. Охрабрујућа је и изјава Доналда Трампа да УН имају велики потенцијал за решавање међународних сукоба, који се нажалост не користи на адекватан начин као и чињеница да у документу Трампових одбрамбених приоритета нема Русије. Он је у више наврата јавно истакао да је НАТО превазиђена форма војног савеза и да је неодржива.
“Највећа грешка Алијансе је то што се не фокусира на тероризам. Мислим да би НАТО требало да се бори против ИСИС на Блиском истоку”, рекао је Трамп приликом обиласка САД.

amerika_sad_rusija_ministarstvo_odbrane_rf-630x420

2.) Други корак САД тиче се положаја Украјине. Наивно је очекивати да Трамп може да призна прикључење Крима Русији али је неопходно да нова америчка администрација прихвати да је питање Украјине за Русију питање заштите легитимних одбрамбених интереса. Вашингтон мора да престане да војно и финансијски потпомаже украјинске пучистичке власти као и да са своје стране пружи гаранције за примену решења договорених у споразумима из Минска.

Решавање украјинског сукоба мора да се заснива на обостраном трагању компромисне солуције уз уважавање интереса Москве. Оно мора да значи инсистирање на будућој војној и политичкој неутралности Украјине. Америка мора да престане да подржава интеграцију Кијева у ЕУ по сваку цену јер ће то само продубити регионалну нестабилност. Вашингтон треба на неки начин са Русијом да постигне договор о подели интересних сфера у Европи како би се избегла даља конфронтација са Москвом.

3.) Трећи уступак САД мора да се односи на положај Сирије и окончање вишегодишњег грађанског рата подстакнутог жељом Америке да сруши легитимно изабрано државно руководство у Дамаску. Питање Сирије заправо поприма шире геополитичке димензије; она је пример дебакла америчке доктрине постепеног опкољавања Русије са циљем њене изолације и распарчавања на мноштво мањих делова, економски и војно зависних од Вашингтона. Амерички интервенционизам и политика контролисаног хаоса у Сирији су доживели пораз јер се Руска Федерација, схвативши да би пад Сирије означио и почетак њеног краја, по први пут одлучније ангажовала у заштити сиријског суверенитета, а тиме и својих граница.

На рушевинама пропале америчке (противправне) интервенције у Сирији Москва је уз подршку Турске и Ирана успела да изгради темеље примирја између зараћених страна што ће неминовно водити до компромисног политичког решења сиријског сукоба. Оно што преостаје Америци, ако заиста жели руско партнерство у борби против Исламске државе у Сирији јесте да подржи постигнуто примирје и пружи чврсте гаранције да неће инсистирати на рушењу Башара ал Асада. Порука Доналда Трампа да Вашингтон више неће насилно смењивати легитимно изабране режиме у свету чини овакав сценарио могућим.

Када сада сагледамо све наведене уступке које би Вашингтон морао да учини како би показао своје опредељење за другачију спољнополитичку агенду биће нам јасно да је више од тога нереално и очекивати. Као што сам већ истакао од нове америчке администрације није могуће очекивати да измени саму суштину своје спољне политике, већ да ту суштину прилагоди промени геополитичких прилика у свету и направи избор између важних и мање важних приоритета. Приоритет Вашингтона свакако ће бити да и даље задржи своју лидерску позицију у западном делу Европе као и у свом непосредном дворишту – Централној и Јужној Америци. Међутим, због упада своје глобалне моћи Америка више неће бити спремна да по сваку цену оствари доминацију и у остатку света, већ ће се трудити да са Русијом постигне договор о подели интересних сфера. Другим речима, САД биће приморане на политику делимичног попуштања и уважавања легитимних руских интереса како би се са Москвом задржао минимум заједничких позиција када је у питању борба против ИСИС-а.

Спремност Америке на тај корак која се по први пут после много деценија назире доласком Доналда Трампа у Овални кабинет биће заправо корак ка мултиполарности светске политике. То ће не само гарантовати неопходни ниво безбедности у међународним односима већ означити и историјску геополитичку победу Русије која ће допринети афирмацији њене визије међународне заједнице као заједнице суверених и равноправних земаља. Најаве Трампа да ће преузимањем државног кормила покренути поништавање свих Обаминих прописа којима се отежава нормализација руско-америчких односа и ублажити политику санкција према Москви добар су знак у том правцу.

59284242156641c5523521283368566_v4_big-560x420

У закључку ћу се укратко осврнути и на повољне ефекте које Србији доноси преломни политички догађај са друге стране Атлантика. Срби су несумњиво једини балкански народ који је у протеклих неколико година био на највећем удару америчког империјализма. Као прва која се нашла у фокусу америчке доктрине интервенционизма српска држава била је 90-их година пробни балон за легитимизацију политике “хуманитарног рата” у циљу “заштите људских права” оних који су починили најстрашније злочине над њеним народом на Косову и Метохији и Републици Српској Крајини.

Агресија без дозволе СБ УН, окупација Косова и Метохије, подстицање сепаратизма у северним и јужним деловима државе, урушавање Републике Српске, разбијање српског националног и етничког корпуса у Црној Гори само су неке од последица америчке стратегије глобалне доминације која се руководила крилатицом “Слаба Србија је и слаба Русија на Балкану”.

Доласком Доналда Трампа на власт и тиме повезаним ресетовањем америчко-руских односа Србија после много година добија историјску шансу да промену геополитичких прилика у свету искористи за преко потребну заштиту својих виталних државних и националних интереса. Велика превирања на међународној сцени које је иницирала Трампова изборна победа представљаће у наредним годинама оквир у којем ће Србија морати да делује промишљено, енергично и национално одговорно ако жели да започне процес свеукупне обнове свог суверенитета.

Навешћу само неколико индица који указују на чињеницу да се Србија заиста суочава са таквом историјском приликом:

1.) Питање Косова и Метохије; иако је нереално очекивати од нове америчке администрације да повуче признање лажне косовске државе што би представљало исувише радикалан потез у овом тренутку сасвим је могуће да ће безрезервна подршка коју је Вашингтон ових година пружао Приштини избледети. Трамп није спреман да због једне мале нарко-државице на Балкану ризикује добре односе са Владимиром Путином па ће се сасвим вероватно то одразити и на однос према Приштини. За почетак нова гарнитура у Белој кући могла би да откаже подршку косовским Албанцима на плану минирања успостављања Заједнице српских општина што би довело до већег маневарског простора Београда у бриселским преговорима, па чак и до могућности да се отпочне процес повратка питања КиМ под окриље УН. Интересантно је поменути чињеницу да по први пут после много година ниједан косовски политичар није позван на инаугурацију новог америчког председника. Да ли је то показатељ да САД више нису спремне да се баве пропалим политичким пројектом званим “независно Косово?”

2.) Питање Црне Горе; до сада су сви покушаји одлазеће америчке администрације када је у питању ратификација Приступног споразума Подгорице и НАТО пакта неславно пропали. Најновија вест гласи да је америчка делегација која је требала ове недеље да допутује у Подгорицу ради подршке приступању Црне Горе НАТО-у хитно позвана да се врати назад у Вашингтон. Из овога се назире да Трампу више није у интересу даље ширење НАТО пакта на Балкану јер не жели да се замера Руској Федерацији, па чак и одређена спремност Вашингтона да ако не већ подржи онда бар не опструише стварање савеза војно неутралних земаља у оквиру безбедносне концепције Б-4 коју заговара Кремаљ.

3.) Република Српска; позив председнику Додику да буде гост приликом инаугурације Доналда Трампа осликава спремност Вашингтона да се уздржи од даљих притисака на Српску и прекине са захтевима по унитаризацији БиХ. Трамп схвата да је сваки корак ка централизацији БиХ ветар у леђа исламистичким круговима на Балкану што значи угрожавање регионалне безбедности. Он је овим посредно показао и да је спреман да допусти добре односе Бањалуке и Москве.

615643_rusija-srbija_f

На крају треба констатовати следеће: у периоду који нам предстоји Србија ће осетити упад америчког интересовања за Балкан. Тиме ће уједно ослабити и притисци Брисела на Београд јер ће ЕУ изгубити безусловну подршку Вашингтона. У таквим околностима отопљавања америчко-руских односа Србија има могућност да њена политика стратешке сарадње са Русијом, која подразумева војну неутралност (читај: независност од НАТО пакта) и економску независност од ЕУ добије и међународне гаранције.

Нека у следећој календарској години будемо сведоци да је Србија остварила прве конкретне резултате у афирмацији своје државности на Балкану!

Аутор: Данијел Игрец, члан ГО Заветника

Данијел Игрец: “Изјава Столтенберга ново понижење за српски народ!”

Изјавом да је сврха НАТО интервенције у Савезној Републици Југославији била заштита цивила генерални секретар Северноатлантског савеза, Јенс Столтенберг, дочекао је Вучића у седишту НАТО-а у Бриселу.

Тешко могу да поверујем да Столтенберг не зна за преко 2 хиљаде побијених мушкараца, жена и деце током 78 дана западне “хуманитарне интервенције”, назване “Милосрдни анђео”, јер су нас “милосрдно и хумано” убијали. Зна то Јенс. Али није “политички коректно” да о томе прича. Јер како би онда оправдао рушење “режима последњег европског диктатора” који се у европским уџбенцима и музејима представља као “српски Хитлер” иако су неки данашњи западни лидери ближи Хитлеру него што је Милошевић икада био. Западни цинизам нема граница.

Но, без обзира на то Вучић и Јенс, у пријатељској атмосфери, поносни што их обојицу краси протестантски морал који се гнуша невиних жртава, славећи моћ, новац и злочин, срдачно су проћаскали о новим плановима НАТО-а за Србију.

И док би свака озбиљна држава (читај: суверена) моментално прекинула сваки вид сарадње са организацијом чији челници ниподаштавају њене невино настрадале цивиле актуелни режим спреман је да са таквима још више продуби сарадњу. Врли нам премијер спреман је да да зелено светло за даљу војно-безбедносну разградњу Србије и даље отимање КиМ без обзира на штету и уцене које ћемо приликом тога морати да претрпимо.

Руку на срце, било је ту речи и о “војној неутралности као сувереном праву Србије” које НАТО поштује, али га у исто време нарушава. Стара добра политика двоструких аршина. Мисли Јенс: “Навикла је Србија на то. Неће јој сметати.”

Међутим, у једном су се два протестантска пријатеља преварила. Требао би неко да их обавести, да не живе у незнању. Наиме, Руси долазе.