Category: Реч Заветника

Данијел Игрец: “Како ће победа Трампа утицати на руско-америчке односе и на положај Србије?”

Календарска година иза нас остаће у светској историји упамћена као једна од најбурнијих када су у питању велики политички помаци на међународној сцени.

Након Брегзита који је затресао ионако крхке темеље Европске Уније и ојачао позиције евроскептичких снага у њеним државама чланицама атлантистичка елита доживела је још један озбиљан ударац, овога пута на другој страни океана – контроверзни кандидат Републиканске партије, Доналд Трамп, однео је убедљиву победу на америчким председничким изборима.

Кључно питање које се поставља пред нас гласи: “Какве промене нам победа Доналда Трампа доноси у спољнополитичкој оријентацији САД, какве импликације ће то имати на односе између Москве и Вашингтона у наредним годинама и како ће нови политички ветрови у Белој кући утицати на (гео)полиитчки положај Србије?”

tramp-putin-sinhua-pravda-696x389-640x358

Непосредно уочи председничких избора у Америци писао сам о суштинским разликама у поимању спољнополитичке стратегије САД између Доналда Трампа и Хилари Клинтон. Кандидаткиња демократа, миљеница неолибералне империјалистичке струје у америчкој спољној политици, представница моћног војно-индустријског комплекса и експонент великих транснационалних корпорација, већ од самог почетка своје кампање најављивала је да ће као председник САД заузети оштрији став према непослушним државама „Трећег света“, које нису спремне да се у потпуности повинују америчкој визији међународног поретка; поретка у којем један геополиитчки господар са седиштем у Вашингтону диктира унутрашњи и спољашњи политички курс остатку света.

Клинтонова се отворено заузимала за наставак политике једностраних војних интервенција, афирмацију принципа двоструких аршина и устројство међународног права искључиво према америчким интересима. Истакавши да САД морају да сруше „варварски режим“ Башара ал Асада у Сирији, Русију прогласе за агресора и подстакну њену међународну изолацију, ојачају своје војно присуство у Европи (а нарочито на Балкану) и обезбеде даљу глобализацију света (читај: американизацију) Клинтонова се показала као заговорница Фукујамине геополитичке концепције „Краја Историје“ и „Јединственог света“ у којем је Америка, својом коначном победом у Хладном рату, задобила право да читав свет претвори у своје домаће двориште; да буде владар јединствене, светске, општечовечанске цивилизације засноване на принципима анационализма, либералног империјализма, негације суверенитета и економске превласти англоамеричких мултинационалних компанија. У таквом свету амерички интерес изједначава се са глобалним интересом којем морају да се подреде све остале државе. Оваквој концепцији спољне политике САД били су привржени Бил Клинтон, Џорџ Буш млађи као и Барак Обама. Та концепција не тражи сарадњу, не тражи партнере; та концепција тражи послушност и перманенто подређивање њеним диктатима, које оправдава изузетношћу америчке нације и њеном позваношћу да предводи свет.

hilari_i_tramp-676x420

На другој страни имали смо Доналда Трампа, представника конзервативне, републиканске политичке опције, који је у својој кампањи наступио са слоганом „Учинимо Америку поново великом!“ Заузевши нешто негативнији став према америчкој интервенционистичкој политици у оквиру НАТО пакта, оштро критикујући благонаклон однос Вашингтона и Брисела према имиграционим процесима у САД и ЕУ и посредно подржавајући политику Владимира Путина Доналд Трамп се показао као неко ко је по први пут под знак питања поставио тезу о „апсолутној исправности“ досадашње америчке спољне политике.

Трампову спољнополитичку оријентацију најбоље нам осликава управо Хантингтонова концепција „умереног неоатлантизма“. Према њој америчка победа у Хладном рату није била коначна, већ привремена; закључак је, да се поред англоамеричке цивилизације може предвидети тренд геополитичког утврђивања и јачања још неколико цивилизацијских центара моћи, међу којима кључно место заузимају исламски свет, Јапан и руско-православни свет. У таквом поретку ствари и сама Америка је принуђена да ради одржавања својих геополитичких позиција на Западу сарађује са оним центрима који представљају мању опасност по њене интересе.

За разлику од Клинтонове која персонификује Фукујамину доктрину према којој је Русија кључни, главни геополитички противник САД Трамп персонификује умеренију доктрину која у Русији види „нужног привременог партнера Америке “ за одржавање глобалне стабилности у свету. За Трампа није Русија та која је главна претња геополитичком препороду „Велике Америке“, већ су то оне државе и творевине чије постојање је кобно како за америчке тако и за руске интересе. Данас је то Исламска држава (чедо политичког клана Клинтон-Буш) и јачање терористичких активности широм света.

Међутим, из горњих ставова не може се извести закључак да ће се сама суштина америчке спољне политике битно променити. Наивно је мислити да Трампова политика Русију сматра за правог пријатеља и да је спремна да са њом оствари пуноправну стратешку сарадњу. Америчка спољнополитичка агенда ће у свом језгру остати иста. САД ће увек тежити ка томе да у свету задрже примат главне таласократске силе и да буду гласноговорник “слободног света” и кључни заступник демократских принципа на глобалном нивоу. Међутим, избор Трампа за председника ублажиће и неутрализовати најдеструктивније струје у америчком наступању на међународној сцени. Трамп ће у Русији уместо непомирљивог противника тражити нужног партнера. Нужног како би свет избегао ново крвопролиће у које би га одвела Хилари Клинтон да је победила у америчкој председничкој трци.

Политички профил Доналда Трампа указује на то да је он конзервативнији тип Американца, онај тип који није спреман аутоматски да стави знак једнакости између америчког и глобалног интереса. Његов слоган у кампањи “Учинимо Америку поново великом” говори нам довољно о његовом политичком правцу. Правцу који тежи ка политички, економски и безбедносно јакој Америци, Америци која ће уместо стратегије тоталне глобалне доминације радије одабрати да буде лидер западног дела света. Кључни геополитички циљ Трампа тако више није успостављање протектората и вазалних државица широм планете већ тражење партнера са којима ће имати онај нужни, неопходни део сарадње који ће спречити избијање сукоба глобалних размера, а тиме обезбедити и стабилност у међународним односима и гарантовати позицију САД као најјаче економске и војне силе на Западу. Према погледу нове америчке администрације више није неопходно да САД владају светом како би биле безбедне и просперитетне. Довољно је да сачувају хегемонију на западној хемисфери и спрече да неко други успостави хегемонију на источној. У том погледу се као опасност појављује економско јачање Пекинга што Вашингтону никако не одговара па ће и то бити један од могућих разлога за тешњу руско-америчку сарадњу у циљу одбране од кинеске опасности.

Оваква спољнополитичка преоријентација Вашингтона послужила би и сређивању нестабилних економско-политичких прилика у самим САД. Трампова победа не означава само почетак нове ере у односима Америке према остатку света већ је она на неки начин и пораз одређеног дела естаблишмента оличеног у шароликом невладином сектору и војно-индустријском комплексу који ће на све начине покушати да спречи значајнија померања у америчкој спољној политици.

Тај тренд можемо да приметимо последњих недеља када одлазећа Обамина администрација на све начине покушава да угрози будуће зближавање Москве и Вашингтона и отежа Трампу нормализацију односа са Путином. О томе говори атентат на руског амбасадора у Анкари у режији мреже Фетулаха Гилена, иначе великог пријатеља фондације Клинтон иза које стоје обавештајне структуре америчке ЦИА-е са којим је актуелна америчка власт покушала да угрози даље јачање стратешких односа Москве и Анкаре. О томе говори и одлука да се из САД протера 35 руских дипломата и продужи санкције према Русији што је очајнички потез Обамине администрације која броји своје последње дане у Белој кући.

68005548257e5887d97eae991902211_v4_big

Данијел Сервер, познати русо-и србофоб и гласноговорник либералистичких елита у САД, већ је означио победу Трампа катастрофалним догађајем који ће угрозити не само светску, већ и безбедност унутар саме Америке. Међутим, охрабрује чињеница да је Трамп за сада у свом непосредном политичком окружењу предвидео људе који нису изразити русофоби и који се залажу за сарадњу са Москвом (као што су Мајкл Флин, шеф за националну безбедност и Рекс Тајлерсон, будући шеф америчке дипломатије, који је од руског председника 2013. године чак примио и орден пријатељства).

Јасно је да је један од првих задатака нове америчке администрације унутрашња консолидација прилика у држави и учвршћивање Трамповог председничког положаја за шта је неопходно да Вашингтон обезбеди (барем привремени) мир и стабилност у међународним односима. Из тога произилази и спремност нове америчке администрације да по питању кључних глобалних проблема и изазова сарађује са једином велесилом на источној полобли – Руском Федерацијом.

Већ током своје председничке кампање Трамп је показивао позитивне назнаке када је у питању однос према Москви. Изјавом да руског председника Владимира Путина сматра државником са којим ће моћи да се договори о свим кључним питањима која оптерећују две државе Трамп је предузео прве кораке у отварању новог дипломатског поглавља са Русијом. Он схвата да Руска Федерација свог непријатеља не види у Америци као таквој и њеном народу већ у политици скоро свих претходних америчких администрација које су од Русије тражиле да се одрекне своје независности, статуса велике силе и културне самобитности. Трамп за разлику од својих претходника Русији не оспорава њен геополитички субјективитет и поштује њену улогу кључног фактора у обезбеђивању глобалног мира и стабилности. САД на челу са Трампом у Русији више не виде непријатеља број један већ неопходног савезника у борби против онога што је заиста највећи безбедносни изазов данашњице – међународног тероризма.

Данас више нико не може да сакрије чињеницу да се и сама Америка суочава са катастрофалним последицама економске стагнације коју продубљује из године у годину све већи вал нових миграната. Узроци за такво стање леже највише у политици војног и економског интервенционизма коју је Вашингтон уз помоћ НАТО пакта спроводио током последњих година широм света. Овакве околности плодно су тле за развој међунационалних тензија, економског колапса и пораст тероризма што су према Трампу рак ране америчке државе и друштва. Свестан чињенице да је управо исламски тероризам, чије јачање је подстакнуто америчком доктрином контролисаног хаоса и пенетрацијом војног утицаја у државама Блиског Истока, главни фактор дестабилизације и претња независности САД Трамп тежи ка томе да са Русијом која је данас кључни предводник у борби против свих облика екстремизма постигне начелни договор о заједничкој борби против Исламске државе и отпочне процес нормализације односа између Москве и Вашингтона.

Да би тај процес био успешан потребно је да САД предузму одређене кораке који ће означити спремност Беле куће да ради зближавања са Русијом пристане и на одређене геополитичке уступке Москви.

Ти уступци се огледају у следећим конкретним потезима:

1.) Одустајање од даљег ширења НАТО пакта и преиспитивање досадашњег проширења и улоге овог војног савеза. Потребно је да САД као држава која је у војном и логистичком смислу стуб Западне алијансе учини све како би се НАТО свео на дефанзивни војни савез за одбрану њених стратешких лидерских позиција на Западу од потенцијалних претњи, међу којима није и не сме да буде Руска Федерација.

Русија је у више наврата истакла да сматра да је дијалог са Америком од светског значаја, али се нада да ће САД поштовати међународно право. Ширење НАТО пакта, постављање противракетног штита у Источној Европи и одржавање војних вежби НАТО трупа на границама Русије (вежбе под називом Анаконда 2016) Москва са правом доживљава као претњу. Кремаљ ће сарађивати са НАТО пактом али само до оне мере у којој је НАТО спреман да прихвати Русију као равноправног партнера.

НАТО пакт више не сме да буде офанзивно средство Америке за успостављање њене глобалне доминације и оруђе у рукама Пентагона за нарушавање елементарних норми међународног права на којима почива стабилност међународних односа (као што су случајеви агресије на СРЈ, Либију, Ирак и Авганистан). Систем једнострано наметнутих “хуманитарних” интервенција које нису ништа друго до грубо задирање у суверенитет држава треба да замени систем недељиве колективне безбедности у којем ће приоритет имати борба против заједничког непријатеља – исламског милитаризма оличеног у ИСИЛ-у.

Русија и САД као кључне државе у том систему имају посебну одговорност да кроз дијалог обезбеде решавање свих глобалних безбедносних изазова, што је више могуће у оквиру СБ Уједињених нација као кровног органа за очување међународног мира и стабилности. Охрабрујућа је и изјава Доналда Трампа да УН имају велики потенцијал за решавање међународних сукоба, који се нажалост не користи на адекватан начин као и чињеница да у документу Трампових одбрамбених приоритета нема Русије. Он је у више наврата јавно истакао да је НАТО превазиђена форма војног савеза и да је неодржива.
“Највећа грешка Алијансе је то што се не фокусира на тероризам. Мислим да би НАТО требало да се бори против ИСИС на Блиском истоку”, рекао је Трамп приликом обиласка САД.

amerika_sad_rusija_ministarstvo_odbrane_rf-630x420

2.) Други корак САД тиче се положаја Украјине. Наивно је очекивати да Трамп може да призна прикључење Крима Русији али је неопходно да нова америчка администрација прихвати да је питање Украјине за Русију питање заштите легитимних одбрамбених интереса. Вашингтон мора да престане да војно и финансијски потпомаже украјинске пучистичке власти као и да са своје стране пружи гаранције за примену решења договорених у споразумима из Минска.

Решавање украјинског сукоба мора да се заснива на обостраном трагању компромисне солуције уз уважавање интереса Москве. Оно мора да значи инсистирање на будућој војној и политичкој неутралности Украјине. Америка мора да престане да подржава интеграцију Кијева у ЕУ по сваку цену јер ће то само продубити регионалну нестабилност. Вашингтон треба на неки начин са Русијом да постигне договор о подели интересних сфера у Европи како би се избегла даља конфронтација са Москвом.

3.) Трећи уступак САД мора да се односи на положај Сирије и окончање вишегодишњег грађанског рата подстакнутог жељом Америке да сруши легитимно изабрано државно руководство у Дамаску. Питање Сирије заправо поприма шире геополитичке димензије; она је пример дебакла америчке доктрине постепеног опкољавања Русије са циљем њене изолације и распарчавања на мноштво мањих делова, економски и војно зависних од Вашингтона. Амерички интервенционизам и политика контролисаног хаоса у Сирији су доживели пораз јер се Руска Федерација, схвативши да би пад Сирије означио и почетак њеног краја, по први пут одлучније ангажовала у заштити сиријског суверенитета, а тиме и својих граница.

На рушевинама пропале америчке (противправне) интервенције у Сирији Москва је уз подршку Турске и Ирана успела да изгради темеље примирја између зараћених страна што ће неминовно водити до компромисног политичког решења сиријског сукоба. Оно што преостаје Америци, ако заиста жели руско партнерство у борби против Исламске државе у Сирији јесте да подржи постигнуто примирје и пружи чврсте гаранције да неће инсистирати на рушењу Башара ал Асада. Порука Доналда Трампа да Вашингтон више неће насилно смењивати легитимно изабране режиме у свету чини овакав сценарио могућим.

Када сада сагледамо све наведене уступке које би Вашингтон морао да учини како би показао своје опредељење за другачију спољнополитичку агенду биће нам јасно да је више од тога нереално и очекивати. Као што сам већ истакао од нове америчке администрације није могуће очекивати да измени саму суштину своје спољне политике, већ да ту суштину прилагоди промени геополитичких прилика у свету и направи избор између важних и мање важних приоритета. Приоритет Вашингтона свакако ће бити да и даље задржи своју лидерску позицију у западном делу Европе као и у свом непосредном дворишту – Централној и Јужној Америци. Међутим, због упада своје глобалне моћи Америка више неће бити спремна да по сваку цену оствари доминацију и у остатку света, већ ће се трудити да са Русијом постигне договор о подели интересних сфера. Другим речима, САД биће приморане на политику делимичног попуштања и уважавања легитимних руских интереса како би се са Москвом задржао минимум заједничких позиција када је у питању борба против ИСИС-а.

Спремност Америке на тај корак која се по први пут после много деценија назире доласком Доналда Трампа у Овални кабинет биће заправо корак ка мултиполарности светске политике. То ће не само гарантовати неопходни ниво безбедности у међународним односима већ означити и историјску геополитичку победу Русије која ће допринети афирмацији њене визије међународне заједнице као заједнице суверених и равноправних земаља. Најаве Трампа да ће преузимањем државног кормила покренути поништавање свих Обаминих прописа којима се отежава нормализација руско-америчких односа и ублажити политику санкција према Москви добар су знак у том правцу.

59284242156641c5523521283368566_v4_big-560x420

У закључку ћу се укратко осврнути и на повољне ефекте које Србији доноси преломни политички догађај са друге стране Атлантика. Срби су несумњиво једини балкански народ који је у протеклих неколико година био на највећем удару америчког империјализма. Као прва која се нашла у фокусу америчке доктрине интервенционизма српска држава била је 90-их година пробни балон за легитимизацију политике “хуманитарног рата” у циљу “заштите људских права” оних који су починили најстрашније злочине над њеним народом на Косову и Метохији и Републици Српској Крајини.

Агресија без дозволе СБ УН, окупација Косова и Метохије, подстицање сепаратизма у северним и јужним деловима државе, урушавање Републике Српске, разбијање српског националног и етничког корпуса у Црној Гори само су неке од последица америчке стратегије глобалне доминације која се руководила крилатицом “Слаба Србија је и слаба Русија на Балкану”.

Доласком Доналда Трампа на власт и тиме повезаним ресетовањем америчко-руских односа Србија после много година добија историјску шансу да промену геополитичких прилика у свету искористи за преко потребну заштиту својих виталних државних и националних интереса. Велика превирања на међународној сцени које је иницирала Трампова изборна победа представљаће у наредним годинама оквир у којем ће Србија морати да делује промишљено, енергично и национално одговорно ако жели да започне процес свеукупне обнове свог суверенитета.

Навешћу само неколико индица који указују на чињеницу да се Србија заиста суочава са таквом историјском приликом:

1.) Питање Косова и Метохије; иако је нереално очекивати од нове америчке администрације да повуче признање лажне косовске државе што би представљало исувише радикалан потез у овом тренутку сасвим је могуће да ће безрезервна подршка коју је Вашингтон ових година пружао Приштини избледети. Трамп није спреман да због једне мале нарко-државице на Балкану ризикује добре односе са Владимиром Путином па ће се сасвим вероватно то одразити и на однос према Приштини. За почетак нова гарнитура у Белој кући могла би да откаже подршку косовским Албанцима на плану минирања успостављања Заједнице српских општина што би довело до већег маневарског простора Београда у бриселским преговорима, па чак и до могућности да се отпочне процес повратка питања КиМ под окриље УН. Интересантно је поменути чињеницу да по први пут после много година ниједан косовски политичар није позван на инаугурацију новог америчког председника. Да ли је то показатељ да САД више нису спремне да се баве пропалим политичким пројектом званим “независно Косово?”

2.) Питање Црне Горе; до сада су сви покушаји одлазеће америчке администрације када је у питању ратификација Приступног споразума Подгорице и НАТО пакта неславно пропали. Најновија вест гласи да је америчка делегација која је требала ове недеље да допутује у Подгорицу ради подршке приступању Црне Горе НАТО-у хитно позвана да се врати назад у Вашингтон. Из овога се назире да Трампу више није у интересу даље ширење НАТО пакта на Балкану јер не жели да се замера Руској Федерацији, па чак и одређена спремност Вашингтона да ако не већ подржи онда бар не опструише стварање савеза војно неутралних земаља у оквиру безбедносне концепције Б-4 коју заговара Кремаљ.

3.) Република Српска; позив председнику Додику да буде гост приликом инаугурације Доналда Трампа осликава спремност Вашингтона да се уздржи од даљих притисака на Српску и прекине са захтевима по унитаризацији БиХ. Трамп схвата да је сваки корак ка централизацији БиХ ветар у леђа исламистичким круговима на Балкану што значи угрожавање регионалне безбедности. Он је овим посредно показао и да је спреман да допусти добре односе Бањалуке и Москве.

615643_rusija-srbija_f

На крају треба констатовати следеће: у периоду који нам предстоји Србија ће осетити упад америчког интересовања за Балкан. Тиме ће уједно ослабити и притисци Брисела на Београд јер ће ЕУ изгубити безусловну подршку Вашингтона. У таквим околностима отопљавања америчко-руских односа Србија има могућност да њена политика стратешке сарадње са Русијом, која подразумева војну неутралност (читај: независност од НАТО пакта) и економску независност од ЕУ добије и међународне гаранције.

Нека у следећој календарској години будемо сведоци да је Србија остварила прве конкретне резултате у афирмацији своје државности на Балкану!

Аутор: Данијел Игрец, члан ГО Заветника

Данијел Игрец: “Изјава Столтенберга ново понижење за српски народ!”

Изјавом да је сврха НАТО интервенције у Савезној Републици Југославији била заштита цивила генерални секретар Северноатлантског савеза, Јенс Столтенберг, дочекао је Вучића у седишту НАТО-а у Бриселу.

Тешко могу да поверујем да Столтенберг не зна за преко 2 хиљаде побијених мушкараца, жена и деце током 78 дана западне “хуманитарне интервенције”, назване “Милосрдни анђео”, јер су нас “милосрдно и хумано” убијали. Зна то Јенс. Али није “политички коректно” да о томе прича. Јер како би онда оправдао рушење “режима последњег европског диктатора” који се у европским уџбенцима и музејима представља као “српски Хитлер” иако су неки данашњи западни лидери ближи Хитлеру него што је Милошевић икада био. Западни цинизам нема граница.

Но, без обзира на то Вучић и Јенс, у пријатељској атмосфери, поносни што их обојицу краси протестантски морал који се гнуша невиних жртава, славећи моћ, новац и злочин, срдачно су проћаскали о новим плановима НАТО-а за Србију.

И док би свака озбиљна држава (читај: суверена) моментално прекинула сваки вид сарадње са организацијом чији челници ниподаштавају њене невино настрадале цивиле актуелни режим спреман је да са таквима још више продуби сарадњу. Врли нам премијер спреман је да да зелено светло за даљу војно-безбедносну разградњу Србије и даље отимање КиМ без обзира на штету и уцене које ћемо приликом тога морати да претрпимо.

Руку на срце, било је ту речи и о “војној неутралности као сувереном праву Србије” које НАТО поштује, али га у исто време нарушава. Стара добра политика двоструких аршина. Мисли Јенс: “Навикла је Србија на то. Неће јој сметати.”

Међутим, у једном су се два протестантска пријатеља преварила. Требао би неко да их обавести, да не живе у незнању. Наиме, Руси долазе.

Споразум о телекомуникацијама нарушава суверенитет Србије на КиМ!

Постигнут договор Београда и Приштине о телекомуникацијама.
Ако смо прецизнији, Београд је дао сагласност да се настави са имплементацијом Споразума о телекомуникацијама из 2015. године и то на начин који су форсирали Брисел и Приштина.

Београд изјављује како је успео “трајно да сачува” имовину Телекома на КиМ.

Питам се како је то српска имовина трајно заштићена када смо дали сагласност да се на КиМ оснује фирма ћерка Телекома која ће деловати према Уставу и законима тзв. Косова? Како смо сачували имовину када смо косовским институцијама дали право да сходно свом правном поретку са том нашом имовином раде шта хоће? Нигде у Споразуму нема ни речи о томе да ће та фирма приликом свог деловања користити правне акте Републике Србије. Ако не признајемо косовске законе и ако тврдимо да имамо телекомуникациони суверенитет и на територију КиМ чему онда потреба да оснивамо посебну компанију Телекома на КиМ која је изван српског правног поретка?

Београд је исто тако обећао да ће при Међународној унији за телекомуникације захтевати да се тзв. Косову обезбеди међународни позивни број. Позитивна ствар овога треба да буде да грађани из остатка Србије приликом позива на КиМ неће морати да користе тај позивни број. Притом ће све друге државе, па и оне које нису признале тзв. Косово бити приморане да користе нови косовски позивни број.

Претерано је овај договор третирати као коначно српско признање Косова. Још нам нису укинули Устав; још нам нису избацили КиМ из преамбуле.

Али је овакав договор могао бити спречен. Са обзиром на промену међународних околности Србија је могла да замрзне даље бриселске преговоре. Међутим, Србија се одлучила да крене даље путањом постепеног заокруживања косовске државности.

Данијел Игрец, члан ГО Заветника

Споразум са ЕУ угрожава војну неутралност Србије!

Данијел Игрец, члан ГО Заветника

Пре пар дана у Бриселу је потписана нота о приступању Србије техничком споразуму о успостављању борбене групе „Хелброк“. Реч је о оружаној формацији под командом ЕУ која делује у оквиру заједничке европске безбедносне и одбрамбене политике. Приступном нотом српски генерал Диковић изразио је спремност да српска војска и правно и оперативно-технички постане део борбене групе под диригентском палицом НАТО-а и Вашингтона, чије чланице су Бугарска, Кипар, Румунија, Грчка и Украјина.

Званична изјава Министарства одбране да је Србија спремна да у борбеној групи „Хелброк“ учествује са водом војне полиције, тимом за цивилно-војну сарадњу и са до пет штабних официра у команди снага потврђује да овај Споразум Србији доноси обавезе према међународном праву. Та чињеница Споразум квалификује не само као “технички” већ и као обавезујући међународни уговор.

Према члану 99 Устава Републике Србије и члану 14 Закона о закључивању међународних уговора споразуме војне природе ратификује Народна Скупштина Републике Србије. Поменути војни споразум у оквиру ЕУ несумњиво је такве природе. Иако се у овом случају ради о приступању које тек треба да буде формализовано одлуком српске Владе (и предмет накнадне скупштинске расправе) треба истаћи разлоге због којих је неопходно да званични Београд одустане од учешћа у овој оружаној формацији ЕУ.

1.) Борбена група “Хелброк” је група која својим деловањем следи циљеве европске безбедносне политике, која је ништа друго до копија америчке војне доктрине о постепеном опкољавању Руске Федерације.

2.) Борбена група “Хелброк” окупља кључне балканске државе, пре свега Србију и Грчку. Циљ њеног успостављања је јасан; опструкција војно-безбедносне сарадње Москве са Београдом и Атином и пресецање кључних руских обавештајних веза у овом делу Европе. У коначном исходу то треба да доведе до потпуног избацивања Русије са Балкана.

3.) Учешће Украјине у овој формацији представља покушај веће интеграције те државе у европски војно-безбедносни оквир, чиме се угрожавају легитимни одбрамбени интереси Москве на Истоку Европе.

4.) Србија би се пуноправним прихватањем овог Споразума обавезала да њена војска учествује у мировним али и у борбеним војним операцијама у Европи и свету које одреди Брисел. То би подразумевало и учешће припадника Војске Србије у борбеним операцијама на Истоку Европе, пре свега у балтичким републикама што би имало врло озбиљне репрекусија на односе са Москвом.

5.) Борбена група “Хелброк” представља даљу имплементацију политике и стандарда НАТО пакта што може војске њених држава учесница ставити у директну конфронтацију са војном силом Русије.

6.) Приступање Србије овој групи знатно ће утицати на тренутно веома повољне односе Москве и Београда. Учешће Београда у ратним операцијама под командом Брисела отежаће јачање стратешке сарадње са Москвом. Тиме ће бити угрожен геополитички потенцијал Србије коју званична Москва апострофира као земљу која треба да преузме улогу лидера на Балкану.

7.) Реализација војног споразума са ЕУ озбиљно би нарушила војну неутралност Србије и нашу земљу гурнула под још већи утицај НАТО пакта. Уместо да се дистанцира од војне сарадње са Бриселом који је пука политичка експозитура Пентагона Србија даљим интеграцијама у ЕУ угрожава своју националну безбедност.

Уколико се извршна и законодавна власт оглуше о националне и безбедносне интересе Републике Србије неопходно је да се питање уставности овог Споразума изнесе пред Уставни суд. Као врховни чувар суверенитета овај судски орган треба да донесе само једну одлуку – одлуку о хитном поништавању војног Споразума са Бриселом!

Данијел Игрец: „Брисел отвара Приштини пут ка УН!“

У последњих неколико месеци сведоци смо појачаних напора западног дела међународне заједнице да се процес заокруживања косовске државности што пре приведе крају. Суочен са дестабилизацијом ситуације на Блиском Истоку, крахом доларског империјализма у глобалним економским токовима и јачањем геополитичке улоге Русије и њених савезника Запад тежи ка што бржем разрешењу косовског гордијског чвора; афирмацији тзв. Косова као пуноправног субјекта међународних односа кроз систем УН-а и његовој интеграцији у Европску Унију и НАТО пакт.

У ту сврху дипломатски кругови у Вашингтону константно врше политички притисак на званични Београд да пристане на сва „решења“ која му путем бриселских преговора наметне ЕУ, а која уважавају искључиво интересе приштинске стране. Реч је заправо о ултиматумима који имају за циљ да се Србија добровољно одрекне свих атрибута државности у јужној покрајини, створи услове за укидање Резолуције 1244 и ревизију државног Устава и тиме тзв. Косову омогући несметан пут ка чланству у Уједињеним нацијама.

un-kosovo

Поред актуелних притисака да се Београд одрекне целокупне државне имовине на КиМ и све привредне ресурсе преда у руке нелегалним косовским властима на дневном реду политичке агенде у режији Запада нашао се и захтев да Србија са тзв. Косовом потпише Споразум о оснивању Фонда за Западни Балкан, о чијем потврђивању ће одлучивати Народна Скупштина на својој редовној седници 25. октобра ове године.

Реч је о међународном споразуму између Албаније, Босне и Херцеговине, Македоније, Црне Горе, Србије и тзв. Косова, који је био потписан 13. новембра 2015. године у Прагу, уочи конференције држава централне Европе и Западног Балкана. Као главни задаци Фонда истичу се развој тешње сарадње између уговорних страна, јачање веза између уговорних страна, интеграција уговорних страна у Европску унију, као и заједничко представљање уговорних страна у трећим земљама.

У наставку ћу изнети кључне проблеме самог Споразума и указати зашто је његово потврђивање погубно за српске државне и националне интересе.

Пажљивом анализом садржине Споразума можемо уочити да се кроз цео његов текст провлачи идеја о тзв. Косову као независној и сувереној држави; Косово као једна од балканских држава ступа у међународне (правне) односе са осталих пет држава – Србијом, Црном Гором, БиХ, Албанијом и Македонијом. То произилази већ из почетних одредби самог Споразума где се каже да овај међународни уговор склапају „Владе“ наведених држава. Са обзиром на чињеницу да фактичку власт над већим делом јужне српске покрајине тренутно врше нелегитимне приштинске институције у својству „Владе, Скупштине, Председника и правосудних органа Републике Косово“, јасно је да се овим термином мисли на „Владу Косова“ као орган самопроглашене косовске државе, а не на привремену самоуправну институцију извршног карактера сходно Резолуцији 12 44 СБ УН.

Према тој Резолуцији као и према Уставу Републике Србије Привремене институције самоуправе у Приштини не поседују међународну уговорну способност (тј. способност склапања међународних уговора). Како је уговорна способност једно од суштинских обележја суверених држава аутономне покрајине према мишљењеу угледних стручњака међународног права не могу ни да имају уговорну способност јер би то значило да имају и својство државе.

У прилог томе говори и употреба термина „уговорне стране споразума“ која јасно указује на то да се тзв. Косово у процесу оснивања Фонда за Западни Балкан третира на исти, равноправан начин као и остале уговорне стране које несумњиво имају својство држава.

Споразумом о оснивању Фонда за Западни Балкан оснива се једна међународна организација регионалног карактера, која ће имати свој Статут, своје органе и своје надлежности. Да је ово тачно показује нам и Заједничко саопштење Западног Балкана из којег се види намера страна потписница да се оснује Фонд по узору на Међународни вишеградски фонд Вишеградске групе који је несумњиво међународна организација. Да је реч о регионалној међународној организацији произилази и из одредбе 37 Споразума у којој се јасно наводи да ће Фонд имати пуни правни субјективитет. Како су према међународном праву оснивачи међународних организација са пуним субјективитетом само и искључиво суверене државе које су и саме међународноправни субјекти јасно је да и ова одредба указује на то да тзв. Косово у овом Споразуму наступа као независна држава.

Следећи проблем Споразума проналазимо у одредби којом се дефинишу његова сврха и циљ. Према Статуту Фонда циљ сарадње „уговорних страна“ је и убрзавање процеса њихове интеграције у Европску Унију као и промовисање заједничког представљања „уговорних страна“ у трећим земљама. Ово значи ништа друго до могућност да Србија и тзв. Косово имају заједничка дипломатска представништва у трећим земљама. Ако знамо да је заједничко дипломатско представништво у односу према трећим земљама могуће успоставити само на основу претходног договора Београда и Приштине о међусобном признању оваква одредба значи да је Србија изразила своју спремност да тзв. Косово у међународним односима третира као државу са пуним дипломатским прерогативима. Ово је у непосредној вези и са првим циљем, промоцијом интеграција „уговорних страна“ у ЕУ чије чланице могу бити само независне државе. То нам показује да је овај Споразум заправо средство за имплементацију претходно постигнутих Бриселског споразума и Поглавља 35 у преговорима Србије са ЕУ од којих се од Београда захтева да се уздржи сваког облика блокаде Приштине на њеном путу ка чланству у свим међународним организацијама.

Коначни циљ такве политике одразио би се у столици тзв. Косова у Уједињеним нацијама чиме би се у потпуности уклонила из употребе Резолуција 12 44.

Додатни проблем Споразума о оснивању Фонда за Западни Балкан су и одредбе члана 11 и члана 39 према којима је свака од „уговорних страна“ дужна да из сопствених финансијских и материјалних извора обезбеди део новчаних средстава за деловање Фонда. Ово отвара могућност да Приштина настави са узурпацијом српске имовине на КиМ и третирајући је као своју помоћу ње испуњава своје обавезе према самом Споразуму.

Према члану 5 и 6 Споразума седиште Фонда налазиће се у Тирани. Албанија ће такође бити и депозитар Споразума. Сходно њеној државној политици која се заснива на непоштовању српског суверенитета и на територијалним претензијама ка српској територији за очекивати је да ће званична Тирана своју улогу депозитара обављати крајње пристрасно и то на штету српских државних интереса. Као депозитар Албанија може да покрене поступак регистрације Споразума код Генералног секретара УН што би могло да допринесе јачању међународне природе самог Споразума; тиме би се ојачао и међународни положај тзв. Косова јер би евентуалном успешном регистрацијом Споразума код УН Косово направило корак даље у процесу афирмације свог међународног субјективитета. Тиме би се додатно утабао пут његовом чланству у Генералној скупштини УН. У том погледу треба узети у обзир  и чињеницу да је потписник Споразума и БиХ која још није признала косовску независност и да је учешће Сарајева у његовом закључивању један вид подстрека да БиХ што пре призна лажну косовску државу.

Споразум о оснивању Фонда за Западни Балкан представља својеврсан политички преседан. Својим учешћем у његовом закључивању Србија наставља да даје легитимитет западној политици постепеног заокруживања косовске државности, оличене у уценама и диктатима упућеним званичном Београду. Прихватањем да као једна од страна потписница Споразума наступа и тзв. Косово Србија се опасно приближава тренутку формалног признања његове лажне државности, преузима улогу активног рушиоца Резолуције 12 44, а тиме и темеља своје суверене власти у јужној покрајини.

Упркос томе да се државни врх Србије приликом закључивања Споразума позвао на фамозну фусноту према којој термин „Косово“ у Споразуму подразумева само Привремене институције самоуправе у Приштини сама формулација фусноте говори другачије. Наиме, Влада Србије је већ 2012. године прихватила тумачење фусноте које је сугерисао Брисел, а према којем фуснота има само симболички значај и ни на који начин не нуди гаранције да ће тзв. Косово у међународним односима заиста и наступати као српска аутономна покрајина сходно Резолуцији 12 44. Напротив, фуснота према мишљењу ЕУ изражава само субјективан став Србије и не утиче на сам статус који Косову приписују западне државе, а то је статус независне државе. Због тога је уместо позивања на фусноту политички сврсисходније и нужније да се Србија уздржи и дистанцира од закључивања билокаквих даљих споразума у којима се тзв. Косово третира као суверена држава.

Постоји оправдана бојазан да се овакви и слични споразуми искористе за даље учвршћивање положаја Косова као пуноправног чиниоца међународних односа, а тиме и могућности Приштине да мимо свих норми и принципа савременог међународног права постане део Уједињених нација. То би био дан када би чланица УН постала творевина саздана на етничком чишћењу, сили и невиђеном ниподаштавању Повеље УН. То би био дан смрти Уједињених нација какве познајемо данас.

На крају је Народној Скупштини препуштена одлука да ли ће Србија ратификацијом дефинитивно прихватити овако штетан и лоше конципиран Споразум у којем се Косово препознаје као независна држава. У одсуству политичке одговорности и моралне савести народних посланика према народу који га је бирао, а који је већински против самопроглашене државе у Приштини тешко је очекивати одлуку која би се супротставила званичној режимској политици да ЕУ нема алтернативу, па чак ни када је у питању део територија на којем је утемељена српска државотворна мисао, на којем је утемељена Србија као слободна и суверена држава. Уколико се српски законодавац оглуши о вољу народа питање уставности оваквог Споразума неопходно је пренети на Уставни суд који би овога пута морао бити свестан да се одрицањем од Косова и Метохије, од камена темељца наше државности одричемо не само српских закона и српског Устава већ и саме Србије као суверене државе.

Сирија – гробница униполарног света и америчког империјализма!

Пише: Милица Ђурђевић, члан Председништва Заветника

Ових дана отпочињу две велике битке на Блиском Истоку које могу променити ситуацију, не само у Сирији и Ираку, него и на геополитичкој мапи света. То су битка за Мосул коју покреће ирачка војска уз помоћ Курда, на подстицај САД и завршна фаза битке за Алеп сиријске војске и руских ваздухопловних снага.

Управо се на примеру те две битке најбоље може разумети начин деловања НАТО пакта са једне стране и Руске Федерације са друге.

Подсетимо се да је Исламска држава настала као директна последица америчке агресије на Ирак. Након пада Садама Хусеина, хиљаде његових официра остало је без посла, па су се укључили у редове Исламске државе коју су од почетка Американци помагали.

Тзв. контролисани тероризам део је америчке и НАТО војне доктрине, толико пута виђене на разним ратним жариштима света. Можда најочитији такав случај био је обучавање и наоружавање талибана од стране САД и ЦИА-е у Авганистану. Присетимо се само инструмента пропаганде у виду филма „Рамбо“ у којем се амерички акциони јунак бори раме уз раме са талибанима против совјета. Лицемерна америчка администрација одговара да помаже мање зло. Али Русија никада није користила изговор да помаже терористе и екстремисте у некој земљи правдајући их да су мање зло од Американаца. Да не помињемо то што су совјети Авганистан изграђивали, а када се Америка умешала све је пропало, само је производња опијата порасла.

Зашто су САД дозволиле и помагале стварање Исламске државе? Свакако, јер су знале да ће Исламска држава кад заузме довољан део територије и ресурса у Ираку кренути на Сирију. Сирија је према речима папе Ратзингера била најтолерантнија исламска земља. У Сирији су једни поред других живели хришћани, сунити, алавити, језиди, шиити. Жене су имале сва права. Школовање, добар стандард и социјална сигурност били су на високом нивоу.

Имали су само један проблем, њихов председник, Башар Ал Асад (докторирао медицину на престижном Wестер Еyе Хоспитал у Лондону) није желео да буде америчка марионета. Иако је Башар Ал Асад на изборима 2014. освојио 88,7% гласова, и иако су регуларност избора потврдили посматрачи из 32 земље, Америка и НАТО прогласили су изборе недемократским.

Након што је ИСИЛ ушао у Сирију и извршио масовне покоље над цивилима, женама и децом, након што су слике одсечених глава обишле свет, а сиријска војска упркос храброј борби константно је узмицала, чинило се да ће Исламска држава тријумфовати и извршити геноцид невиђених размера и тиме подстакнути још већи избеглички егзодус. Тада се легална и легитимна сиријска влада за помоћ обратила Руској Федерацији и након годину дана руске интервенције ИСИЛ и сродне терористичке групе налазе се пред коначним поразом. Падом Алепа, Рака ће остати једино веће упориште Исламске државе у Сирији.

Импресивно је јуче изгледао пролазак руске флоте поред британских острва. Носач авиона Адмирал Кузњецов и још седам бродова примичу се обалама Сирије, а то значи само једно – почетак завршне битке за Алеп и крај Исламске државе у Сирији!

У исто време Американци су иницирали напад ирачке војске на Мосул, највећи град Исламске државе у Ираку, рачунајући да би пад Мосула довео до бега хиљаде терориста према Сирији.

Јасно је да су Америка и НАТО узроковали проблем, а да га Русија на његовом жаришту решава. Јасно је да су Америка и НАТО у Сирију дошли кршећи међународно право, чак и без дозволе УН, а да су Руску Федерацију у Сирију позвали демократски изабрани председник, легална и легитимна влада и сиријски народ који масовно у знак захвалности пева руске песме и истиче руске заставе. Јасно је да за разлику од Америке, која је све своје савезника од Садама, до Мубарака, преко Осаме Бин Ладена издала, Русија не издаје своје савезнике!

У Сирији се завршава сваки покушај лажне симетрије, свако релативизовање. То је земља где су све маске пале. Сирија је гроб униполарног света, место на којем је сахрањена англо-америчка доминација.

Сирија и Башар Ал Асад показали су свету да постоји избор пред сваком земљом: да ли да уђе у шињел Америке и НАТО пакта, да постане марионета, сателит и колонија или жели у заједницу једнаких, равноправних и слободних држава за коју се залажу Владимир Путин и Руска Федерација.

Текст Антонија Ђурића посвећен Заветницима: Молитва за моју браћу!

антоније ђурић заветници

Антоније Ђурић, почасни председник Национално-политичког савета Српског сабора Заветници, писаца многобројних књига који сведоче истину о страдањима и прогону српског народа за време титоистичког режима. Човек који нам је народним језиком описао наше претке у делу “Солунци говоре”, посветио је Заветницима текст охрабрења и подршке “Молитва за моју браћу”.

Господе Боже мој, радујући се и овом дану, хвалим Те и певам Твојој неисказаној слави и Твом безмерном величанству. Благодарим Ти што си ми, Твојом добротом, дао да постојим и удостојио ме да будем учесник Твојих спасоносних добара. Ти си ме непрекидно избављао од мојих невидљивих и видљивих непријатеља. Благодарим ти што си ме удаљавао од каљуге у коју сам могао да упаднем-јер са тим жигом вечне срамоте, не бих могао да изађем пред лице Твоје, Господе, и лице народа којем припадам.

Благодарим Ти што си ме сиромаштву препустио и тако изједначио с већином. Куда бих од данашње и сутрашење срамоте да сам стекао земаљско благо у доба владавине безбожника.

Обогатили су се у овој земљи само они који су окренули леђа Теби, Господе, они из богатих вила и са богатих трпеза не виде свопшту народну несрећу.

Погледај Господе, сузе рода мог, сагледај и патње његове саслишај и молитву његову, и помози му, дај му оно што је потребно за спасење, управи његов живот ка вечим вредностима, како би и он, оваки мален, а непокоран пред земаљским силницима славио пресвето име Твоје.

Поведи нас, Господе, из тмине ка светлости, кроз глад до ситости, кроз очај до самопоуздања, из малаксалости до снаге, из духевне тескобе ка духовним пространствима, из неслободе ка слободи, из тираније ка демократији, из невере ка чврстој вери у Тебе, Господе.

Милост за своју браћу иштем, Господе. За оне из Книнске крајне, из Славоније и Барање, из других делова хрватске, из Босне и Херцеговине. Светог Саве дедовине, са Косова и Метохије, које протераше са вековних огњишта. Они су још у туђим кућама и са туђим комадом хлеба.

Знам колико смо грешни Господе.

Ми смо једини народ у свету који је за вођу изабрао свога унесрећитеља. Броз је поклонио председнику комунистичке Албаније Косово и Метохију и још га окитио Орденом народног хероја Југославије. Милован Ђилас поклонио је Барању Хрватској, Петар Стамболић поклонио Шиптарима чисто српску општину Лепосавић и многа села, а српски комунисти поклонише секретару Комитерне, Димитрову српски град Цариброд-и данас је Димитровград! Неупућени оптужују за издају Косова и Метохије оне који у време издаје нису били рођени! Броз је посебно награђивао оне Србе који су умањивали своју отаџбину !

Господе Боже мој, благодарим Ти на свим даровима, али Те молим да посебну снагу подариш, овој српској младости, овим Заветницима Косова, који се Твојим именом заклеше, да тај драгуљ земље неће ни за тренутак сметнути с ума. Оснажи, Господе,и Милицу, Лазара, Стефана, Катарину, Јелену, Владимира, Немању, Николу, Теодору, Ивана, Александра, који су у свом имену додали да су заветници Косова. Умножи их, Господе, окрилати да могу прелете до Косова и увере се да је сваки кутак  Србинове земље слободан.

Заветници знају да Косово и Метохија није равница. Није ни долина, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и ситнице. Није ни костурница, ни јама непрегледна.

КОСОВО ЈЕ ДУША СРБИНОВА, КРВ ЊЕГОВА, РАНА НЕЗАЦЕЉЕНА, ЊЕГОВА КЛЕТВА И МОЛИТВА, ЊЕГОВО ПАМЋЕЊЕ, ЊЕГОВА КОЛЕВКА У КОЈОЈ ЈЕ СВАКО ДЕТЕ, СА СВАКОМ КАПИ МЛЕКА ИЗ МАЈЧИНИХ ГРУДИ ПРИМИЛО ПРИЧЕСТ И СВЕТУ ЗАВЕТ: МРЖЊУ НА РОПСТВО И СПРЕМНОСТ УМИРАЊА У БОРБИ ЗА СЛОБОДУ.

Косово је Небески врт одакле нас мотре бистре очи честитога кнеза Лазара који нас пита:,,Чиме то тргујете, о моји Срби ?!”

То питање непрекидно звони у слуху Косовских Заветника.

Србија је вечна док су јој деца верна ! Овај слоган Српског културног клуба из 1937. године не обавезује само заветнике Косова, већ целокупну српску младост.

 

 

Питање Косова и Метохије – где смо и куда идемо?

Последњих неколико месеци Република Србија налази се пред све учесталијим притисцима и захтевима западних структура власти да учини и последњи корак у процесу заокруживања државности тзв. Косова, а то је да и формално (а тиме и коначно) призна независност своје јужне покрајине. У том контексту поставља се питање какве су (правне и политичке) последице тзв. преговора између Београда и Приштине, вођених под окриљем ЕУ као и питање докле су српске власти (садашња и претходна) стигле у процесу заокруживања и признавања тзв. независности Косова и какве су могућности да питање Косова и Метохије решимо у своју корист, у складу са виталним државним и националним интересима нашег народа?

Процес преговора Београда и Приштине започет је на основу Резолуције Генералне Скупштине Уједињених Нација А/РЕС/64/298, донете 2010. године на предлог наше државе. Поменута резолуција предвидела је преговоре као облик мирног решења српско-албанског конфликта на подручју КиМ уз помоћ и посредство ЕУ. Поставља се питање из којих разлога је Република Србија пристала на преговоре са приштинским институцијама под окриљем ЕУ када Резолуција 1244 СБ УН налаже јасну обавезу да се преговори о решењу питања КиМ воде под окриљем УН? Одговор се крије у покушајима Брисела и Вашингтона да заобиђу обавезујући карактер Резолуције 1244 и изврше притисак на нашу државу да издејствује преговоре под окриљем ЕУ као организације која сама није чланица УН па као таква тобоже ни у обавези да поштује одредбе поменуте резолуције. Међутим, ЕУ као организација држава које су саме чланица УН и сходно члану 25 Повеље УН дужне да поштују резолуције Савета безбедности и сама сноси обавезу и одговорност за имплементацију поменуте резолуције. Свако другачије деловање је у директном сукобу са важећим међународноправним поретком.

Несумњиво је да постоји јасна обавеза како српских централних (државних) тако и приштинских аутономних (локалних) органа да воде политичке преговоре у циљу постизања мирног и за обе стране прихватљивог решења коначног статуса КиМ. На то упућује већ поменута Резолуција 1244. Међутим, исто тако је неопходно да се ти преговори воде у оквиру који је одређен самом резолуцијом, а то значи под контролом и уз посредовање УН (конкретно: Савета безбедности као њеног врховног органа), а не под покровитељством неке регионалне међународне организације као што је то ЕУ.

Очигледно је да преговори Београда и Приштине под окриљем ЕУ представљају игнорисање обавеза које проистичу из поменуте резолуције 1244. Пристајање на преговоре под окриљем ЕУ можемо сматрати за прву у низу грешака коју је учинила српска власт, угрозивши тиме виталне националне интересе Србије јер је њихова заштита у оквиру ЕУ сведена на минимум. У оквиру система УН постоји адекватан механизам заштите српских интереса који се огледа у праву вета њених доказаних савезника, Русије и Кине, док у политичком систему ЕУ тако нешто не постоји. Штавише, ЕУ као целина ни нема неутралан став по питању статуса КиМ што доказује и недавно постигнути Споразум о стабилизацији и придруживању са тзв. Косовом који у свом 2. члану јасно упућује на то да се ЕУ односи према Косову као према фактички независној држави.

Након тога уследио је званичан почетак тзв. техничког дијалога између Београда и Приштине марта 2011. године у Бриселу, чији резултат су били усмени договори о матичним књигама, слободи кретања, царинским печатима, питању катастра за подручје КиМ, обостраном признавању универзитетских диплома, интегрисаној контроли административне линије и регионалном заступању и сарадњи. Сви поменути договори, као речено, били су постигнути у усменој форми након чега их је српска власт имплементирала у домаћи правни сустав путем уредби као подзаконских аката. Овде долазимо до друге кључне и веома опасне грешке тадашњег српског режима. Наиме, поменути договори односе се на питања од суштинског уставног значаја чије регулисање је неопходно нормирати актима уставног и законског карактера, а нипошто актима подзаконске нарави. Наведено значи да би за легалност поменутих договора било потребно изменити Устав Србије и на сасвим другачији начин дефинисати положај КиМ у оквирима наше државе, који би омогућио ефикасну имплементацију поменутих договора. Свестан да то у датом тренутку није било могуће српски режим послужио се са аспкета српског правног система неприхватљивог начина имплементације тих договора, означавајући их као техничке споразуме без икаквог утицаја  на уставно-правни поредак наше државе. На срећу већину уредби које су послужиле за реализацију поменутих договора поништио је Уставни суд Србије, прогласивши их антиуставним правним актима.  Тиме је било свима стављено до знања да је свако одржавање у животу и даље спровођење тих уредби на подручју КиМ противзаконито деловање које мора бити под хитно обустављено.

Променом власти њени нови званичници покушали су да избегну сличан сценарио и да искључе Уставни суд из даљег контролисања процеса преговора Београда и Приштине. Један од таквих покушаја било је и потписивање тзв. Бриселског споразума између Београда и Приштине чија правна природа се крила чак до те мере да споразум као такав није ни био званично објављен у Републичком Службеном гласнику. Према томе он као необјављени документ не би ни смео да проузрокује никакве правне последице и тиме утиче на правни положај институција српске државе и њених грађана на подручју КиМ јер поменути нису ни имали могућност да се упознају са његовом садржином. Ово не само да представља једно од најгрубљих кршења уставног начела правне државе већ доводи и до урушавања елементарног устројства Републике Србије као демократске државе у којој су грађани носиоци суверенитета па према томе и права на коначно потврђивање да ли неки акт сме и може да утиче на њихов правни положај (што се обично спроводи путем референдума).

Бриселски споразум био је од стране српског режима проглашен за обичан политички акт без икаквих правних последица што је кроз своју недавну одлуку, нажалост, потврдио и Уставни суд Србије, игноришући при томе основне постулате свог деловања које је сам зацртао у својој дугогодишњој пракси. Међутим, овакво тумачење Бриселског споразума крајње је површно и са аспекта правне сигурности као основног постулата правне државе апсолутно недопустиво.

Бриселски споразум је настао као резултат преговора између Београда и Приштине уз посредовање ЕУ. Споразум додуше нигде експлицитно не наводи које су то „две стране“ које воде преговоре али се до одговора на то питање долази анализом околности у којима ти преговори потичу као и самог начина на који званична ЕУ третира поменуте „две стране“. Употреба израза „Београд и Приштина“ не значи да се тиме означава неутралност у погледу статуса КиМ као што то тврде званичници ЕУ већ се тиме жели нагласити да се преговори воде између Београда и Приштине као престоница двеју самосталних држава. Реч је о перфидној правно-политичкој игри чији циљ је обмана јавности како би се избегло директно помињање Косова и Србије као суверених држава. Овде долазимо до треће круциалне грешке српских власти која је пристала на чињеницу да преговара са представницима тзв. Косова у својству представника суверене државе уместо са представницима привремених институција самоуправе аутономне покрајине Косова и Метохије. Иако се у унутрашњим стварима (домаћем правном поретку) Бриселски споразум у извештају Владе и Одлуци Народне Скупштине назива „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа између Републике Србије и Привремених институција самоуправе у Приштини“, он би такав назив требао да има и на међународном нивоу, јер је то једини правно прихватљив термин, који је одређен нормативним оквиром Резолуције 1244. У супротном се ствара утисак да Република Србија у међународним односима третира КиМ као независну државу.

Долазимо до закључка да је Бриселски споразум већ у свом старту као такав нескладан са Резолуцијом СБ УН. Штавише, сама садржина Бриселског споразума представља грубу повреду српског уставно-правног поретка јер пружа могућност приштинским институцијама самоуправе да на подручју КиМ наступају и врше власт у својству суверене државе, а не у  својству аутономних органа самоуправе који треба да делују у складу са српским законима и Уставом и под окриљем суверенитета Републике Србије. Одредбе 10, 12 и 14 Бриселског споразума јасно указују на чињеницу да је српска власт признала приштинским институцијама самоуправе одређене елементе државности (као што су постојање косовског правног поретка, могућност аплицирања за чланство у међународним организацијама, способност скупштине Косова да усваја законе као опште правне акте у својству парламента независне државе, признање личних докумената које издају приштинске институције, итд.).  Све набројано представља материју која према важећим уставним и законским нормама наше државе и теорији међународног јавног права спада у поље искључиве надлежности централних органа Србије. Те ствари су инхерентан део државног суверенитета и као такве не могу да се преносе на неке локалне (са аспекта уставног поретка Србије чак непостојеће) косовске органе, а да то уједно не значи признање тих органа као органа суверене косовске државе.

Овде се је потребно осврнути и на већ поменуту одлуку Уставног суда Србије који је, означивши Бриселски споразум за политички акт, прогласио себе ненадлежним за оцену његове уставности. Међутим, аутор овог текста се придружује одвојеним мишљењима појединих уставних судија који су прецизном анализом садржине Бриселског споразума дошли до јединог правно логичног закључка, а то је да је без обзира на правну природу Бриселског споразума per se он кроз процес своје имплементације произвео одређене правне последице којима се на уставно недопустив начин ускраћују права српског народа и укидају институције српске државе на подручју КиМ. Логика правног система налаже закључак да чим имамо неки споразум који садржи апстрактно формулисане норме чија реализација на терену доводи до промене положаја правних субјеката (мења или ускраћује њихова права или им налаже додатне обавезе) онда се несумњиво ради о правном акту који као такав подлеже оцени уставности и законитости. Суочени са чињеницом да је на основу Бриселског споразума српска власт распустила српске скупштине општина на северу КиМ, допустила употребу тзв. косовских закона, допустила функционисање тзв. косовских судова и у одређеној мери прихватила као важеће косовске дипломе и личне исправе које издају приштински органи сасвим је јасно да је Бриселски споразум проузроковао правне последице до којих је могло доћи искључиво на основу посебног Уставног закона о суштинској аутономији КиМ. Са обзиром на чињеницу да такав закон није био усвојен сасвим је јасно да се одлука Уставног суда Србије морала одразити у хитној касацији Бриселског споразума и поништењу свих поменутих антиуставних последица.

Овде је јако битно истаћи да је Република Србија са горе поменутим радњама тренутно извршила само де факто признање КиМ. Докази да наша држава још није извршила формално признање КиМ су следећи: 1.) постојање важећих и обавезујућих правних докумената као што су Резолуција 1244 и Устав Србије који не омогућавају да Србија као држава део свог територија третира као независну државу; 2.) захтеви ЕУ и Запада да „Београд и Приштина“ потпишу правно обавезујући документ о нормализацији односа што указује на то да сам Запад третира Бриселски споразум као непотпуни документ јер у супротном не би инсистирао на постизању правно обавезујућег документа. Овде треба напоменути да је де факто признање за разлику од де јуре (формалног) могуће увек арбитрарно поништити.

Долазимо до следећег закључка: Република Србија се налази на корак до де јуре признања Косова. То јој тренутно спречавају Устав и Резолуција 1244. Међутим, притисци ЕУ и Запада су толики да постоји бојазан да би се даљим пријемом Косова у међународне организације (УНЕСКО, итд.), наставком бриселских преговора и променом државног Устава Србија нашла у ситуацији да изврши и формално признање Косова, чиме наша држава губи сваку могућност да икада поврати КиМ под своју власт. Питање је шта у оваквој ситуацији урадити.

Српски сабор Заветници је на недавно одржаном Првом конгресу у Београду представио своју програмску и политичку платформу у којој је борбу за одбрану и очување КиМ поставио као приоритет свог деловања у спољњој и унутрашњој политици. Заветници се залажу за вођење суверенистичке и национално одговорне политике, која се заснива на одбрани територијалног интегритета и политичке независности Републике Србије.

Суверенистичка политика означава деловање у складу са виталним државним и националним интересима српског народа, што подразумева очување Косова и Метохије као саставног и неотуђивог дела државне територије Републике Србије. Питање јужне српске покрајине потребно је под хитно вратити под окриље Уједињених Нација и у оквире, прописане државним Уставом и обавезујућом Резолуцијом СБ 1244. Поменуто подразумева званичан захтев, упућен ЕУ да своју посредничку улогу сведе у оквире, који су прописани Резолуцијом 1244 и да сваки споразум, који се постигне под њеним окриљем, буде накнадно предмет потврде у СБ УН.  На тај начин испоштовао би се захтев Резолуције 1244 да се процес преговора води под пуним надзором УН, а уједно би Република Србија на тај начин могла да санира евентуалне негативне последице које би настале у процесу преговора у Бриселу. Наиме, Србија има у СБ поуздане савезнике Русију и Кину са правом вета који би могли да блокирају сваки нежељени докуменат, који би се силом јачег наметнуо Србији од стране ЕУ.

Друга могућност је да Република Србија поднесе нови предлог Резолуције у Генералној скуптшини УН у којем се захтева решавање статуса КиМ у целости под окриљем УН. То је могуће управо из разлога јер резолуције Генералне скупштине нису обавезујуће (па ни горе поменута резолуција из 2010. године, која је очигледно донета на штету српских интереса), па Србија може увек да промени свој став и постави такав захтев.

Наша држава има право (па и уставну дужност) да једностраним међународним актом (дипломатском нотом) обавести ЕУ да више не жели да води преговоре под њеним окриљем и да замрзава процес преговора са Приштином све док се исти не сведе у границе, прописане Резолуцијом 1244 и државним Уставом. Тиме би се на адекватан начин спречило да у неком будућем дијалогу Србија и де јуре призна КиМ.

Потребно је и даље (на свим могућим међународним форумима, пред наступима у међународним организацијама и у дипломатским односима) инсистирати на томе да Србија поштује Резолуцију 1244 и свој Устав те да за њу бриселски преговори не представљају правно обавезујућих последица. На тај начин би се избегло формално признање КиМ. Штавише, у таквим изјавама мора се обавезно додатно образложити став Србије да ради уважавања националних интереса и Устава Србије повлачи своје претходно дато де факто признање КиМ и захтева преговоре са Приштином само и искључиво у оквиру мандата УН.

Да би се горе наведено постигло и де факто признање успешно поништило мора се под хитно обуставити имплементација Бриселског споразума и свих осталих споразума, донетих на његовој основи. Без обзира на чињеницу да Уставни суд Србије није обавио своју уставну дужност и поништио Бриселски споразум нова власт мора бити свесна чињенице да је неуставност Бриселског споразума у толикој мери очигледна да постоји сама по себи па тако и обавеза да се он не поштује постоји независно од одлуке надлежног судског органа. Власт је ограничена Уставом државе и као таква она је дужна да престане са даљим извршавањем Бриселског споразума. Устав Републике Србије у свом 182. члану јасно прецизира обавезу доношења уставног закона о суштинској аутономији КиМ у оквирима суверенитета Србије па је свако деловање које није у складу са том одредбом аутоматски ништавно и не може да обавезује власт, која следи своја уставна ограничења.

У најскоријем могућем року морају се поништити сви подзаконски акти који су донети на основу Бриселског споразума и повратити пређашње стање; то подразумева повратак општинских структура власти на северу КиМ у складу са законима и Уставом Србије, пуну имплементацију српских закона на подручју КиМ, обнову деловања српских судова на подручју КиМ као и поништење свих правних последица које су негативно утицале на правни положај српског народа на подручју КиМ.

У процесу евентуалних даљих преговора мора се јасно ставити до знања да се они воде само и искључиво на основу Устава РС и Резолуције 1244, а то значи да су у питању преговори само са привременим институцијама самоуправе у Приштини, а не са „Косовом“, које као правни термин не постоји. Уколико се ти захтеви Србије не уваже наша држава је дужна да одустане од даљих преговора јер има то право на основу Резолуције 1244.

Национално одговорна власт мора увек и свуда инсистирати на следећим кључним ставкама: Бриселски споразум према Повељи УН (тачније према њеном 103. члану), Резолуцији 1244 и Уставу Србије нема и не може да има својство међународног уговора који би обавезивао Србију; Бриселски споразум може да представља само међународни политички акт неуговорног карактера чија садржина не може да постане саставни део српског правног поретка јер није у складу са њеним Уставом. Тачно је да је и Уставни суд Србије потврдио политички (правно необавезујући) карактер Бриселског споразума. Међутим, ако то кажемо онда морамо знати да не можемо на основу таквог акта који није правни доносити неке подзаконске акте са којима се укидају институције државе Србије на КиМ, са којима се укидају радни односи српских држављана на КиМ, са којима се укидају српски судови на КиМ. Управо из разлога јер ти подзаконски акти немају свој основ у Уставу и законима Србије па ни у посебном Уставном закону о положају КиМ, који тек треба да се усвоји, они су као такви ништавни и неважећи. Овако неуставно деловање свакако треба да представља и правни основ за политичку и кривичну одговорност због грубих повреда државног Устава.

На основу наведеног једино могуће решење статуса КиМ гласи: Косово и Метохија су саставни и неотуђиви део јединственог државног територија Републике Србије. Власти аутономне покрајине КиМ уживају само онолики степен суштинске аутономије у оквирима суверене и међународно признате Републике Србије који је прописан Уставним законом о положају КиМ. Поменути Уставни закон мора бити донет у оквирима и на основу постојећег Устава као и Резолуције 1244 што значи да може понудити само онолики степен аутономије КиМ који не би значио негацију српског државног суверенитета на подручју наше јужне покрајине.

Такође је потребно имати у виду да би свака промена Устава Србије која се тиче ексклузије одредбе о сувереној власти Србије над КиМ из њеног текста значила коначно формално (де јуре) признање КиМ као суверене државе.

(Данијел Игрец, магистар правних наука, представник Српског сабора Заветници за дијаспору; Извор: koreni.rs)