Категорија: Актуелно

Милица Ђурђевић: Ударили смо у осиње гнездо!

18869691_10210794842679520_986790423_oУ крипти Храма Светог Димитрија у Лазаревцу похрањене су кости српских и аустроугарских војника изгинулих у Колубарској бици. Једни су поведени у рат да покоре туђе, други су бранили своје. Срби су свету дали готово јединствен пример солидарности и милосрђа – показали су да једни поред других могу почивати војници зараћених страна. Србин је знао и осећао шта је људска патња и свог и туђег народа. И браниоца и освајача.

Због тога су Срби последњи народ којем треба да деле лекције о поштовању жртава других вера, нација и вредности. Није непознато да је та саосећајност са туђим, често код Срба била и на уштрб националних интереса, превазилазећи емпатију коју смо имали према страдању својих сународника.

Иако бројни историјски примери сведоче да као народ нисмо ногом крочили на туђе, годинама уназад намеће нам се колективна кривица за злочине које нисмо починили, за ратове које нисмо изазвали, за страдање у коме смо ми страдали.

Последњи у низу таквих покушаја био је фестивал „Мирдита – добар дан!“ који у центру Београда четврту годину за редом промовише непостојећу аутохтону културу тзв. Косова. Свакако, то је део процеса деконструкције српске културе који све српско своди на србијанско, у оквире географске границе уже Србије, да би временом све што није србијанско, као што су Лубарда, Андрић, Селимовић, Његош, Тесла, престало да буде српско!

Пројекат „Мирдита“ није самоникла печурка. Стотине хиљада евра страних донација из различитих, углавном америчких фондова, али и тзв. косовских институција слило се у касу извођача радова на терену – невладиног сектора познатог по антисрпском и антиуставном деловању. Пропаганди рат против Срба је врло скупа авантура, јер није лак задатак жртве прогласити злочинцима, а злочинце жртвама. Замислимо да су нацистичке организације у Израелу организовале промоцију својих „културних вредности“ и наметања своје историјске верзије, или да је Исламска држава отворила свој фестивал у центру Дамаска!

Ове године намера је била да „Мирдита“ добије шире политичке размере довођењем бивше председнице тзв. Косова, Атифете Јахјаге као најважнијег госта фестивала. Њено учешће најављивано је као централни догађај, а књига посвећена наводном масовном силовању Албанки на КиМ од стране српских војника о којој је требало да говори акцентована је као главна тема овогодишњег пројекта. Циљ је био да се у потпуности заокружи процес понижавања и деморалисања српског народа, а аутошовинизам усвоји као општеприхваћена иделогија друштва. Београд је одабран за место завршног удараца, а организатори нису очекивали да могу наићи на препреку!

Кажу „Срамота је мрзети!“, али нема веће срамоте него мрзети себе. Ниједна истина није толико пута потврђена као она да ко не осећа своје – не може искрено поштовати ни туђе. Зато што волимо своје и зато што ценимо туђе нисмо дозволи да нам по ко зна који пут лаж продају за истину!

У овој борби они имају новац, а ми добру вољу. Имају медије, а ми глас народа. Они се боре да нас покоре, а ми да опстанемо. Њихов савезник је сила, а наше оружје је љубав према својој отаџбини и слободи. Љубав је највећа моћ. Зато смо их победили!

Сада се чују крици прозападних удруга – Како ће оправдати толике милионе?! Уцвељени и бесни схватили су да Србија никада не може бити довољно окупирана, да у њој макар једно семе слободе не проклија. У својој охолости и дугогодишњем јахању на леђима српског народа, они су заборавили да се узде могу отргнути. Знам да смо на чело ставили мету коју циља њихов нишан и знам да нас чекају тешки дани, јер нема ничег опаснијег од рањене звери, али знам и да је то цена коју морамо платити да бисмо покренули националну обнову. Како рече један мој пријатељ, Срби дуго спавају, али када се пробуде падају читава царства.

Кажу да је један безосећајан човек тврдио да је научио свог коња да живи без хране и воде и таман што је успео животиња је угинула. Поверовали су да ће исход са српским народом бити исти, држећи нас дуго без наше хране – слободе. Њихова јека и очај последњих дана доказ је да су Срби поново живи!

Милица Ђурђевић,

члан Председништва Српског сабора Заветници

 

Текст Антонија Ђурића посвећен Заветницима: Молитва за моју браћу!

антоније ђурић заветници

Антоније Ђурић, почасни председник Национално-политичког савета Српског сабора Заветници, писаца многобројних књига који сведоче истину о страдањима и прогону српског народа за време титоистичког режима. Човек који нам је народним језиком описао наше претке у делу „Солунци говоре“, посветио је Заветницима текст охрабрења и подршке „Молитва за моју браћу“.

Господе Боже мој, радујући се и овом дану, хвалим Те и певам Твојој неисказаној слави и Твом безмерном величанству. Благодарим Ти што си ми, Твојом добротом, дао да постојим и удостојио ме да будем учесник Твојих спасоносних добара. Ти си ме непрекидно избављао од мојих невидљивих и видљивих непријатеља. Благодарим ти што си ме удаљавао од каљуге у коју сам могао да упаднем-јер са тим жигом вечне срамоте, не бих могао да изађем пред лице Твоје, Господе, и лице народа којем припадам.

Благодарим Ти што си ме сиромаштву препустио и тако изједначио с већином. Куда бих од данашње и сутрашење срамоте да сам стекао земаљско благо у доба владавине безбожника.

Обогатили су се у овој земљи само они који су окренули леђа Теби, Господе, они из богатих вила и са богатих трпеза не виде свопшту народну несрећу.

Погледај Господе, сузе рода мог, сагледај и патње његове саслишај и молитву његову, и помози му, дај му оно што је потребно за спасење, управи његов живот ка вечим вредностима, како би и он, оваки мален, а непокоран пред земаљским силницима славио пресвето име Твоје.

Поведи нас, Господе, из тмине ка светлости, кроз глад до ситости, кроз очај до самопоуздања, из малаксалости до снаге, из духевне тескобе ка духовним пространствима, из неслободе ка слободи, из тираније ка демократији, из невере ка чврстој вери у Тебе, Господе.

Милост за своју браћу иштем, Господе. За оне из Книнске крајне, из Славоније и Барање, из других делова хрватске, из Босне и Херцеговине. Светог Саве дедовине, са Косова и Метохије, које протераше са вековних огњишта. Они су још у туђим кућама и са туђим комадом хлеба.

Знам колико смо грешни Господе.

Ми смо једини народ у свету који је за вођу изабрао свога унесрећитеља. Броз је поклонио председнику комунистичке Албаније Косово и Метохију и још га окитио Орденом народног хероја Југославије. Милован Ђилас поклонио је Барању Хрватској, Петар Стамболић поклонио Шиптарима чисто српску општину Лепосавић и многа села, а српски комунисти поклонише секретару Комитерне, Димитрову српски град Цариброд-и данас је Димитровград! Неупућени оптужују за издају Косова и Метохије оне који у време издаје нису били рођени! Броз је посебно награђивао оне Србе који су умањивали своју отаџбину !

Господе Боже мој, благодарим Ти на свим даровима, али Те молим да посебну снагу подариш, овој српској младости, овим Заветницима Косова, који се Твојим именом заклеше, да тај драгуљ земље неће ни за тренутак сметнути с ума. Оснажи, Господе,и Милицу, Лазара, Стефана, Катарину, Јелену, Владимира, Немању, Николу, Теодору, Ивана, Александра, који су у свом имену додали да су заветници Косова. Умножи их, Господе, окрилати да могу прелете до Косова и увере се да је сваки кутак  Србинове земље слободан.

Заветници знају да Косово и Метохија није равница. Није ни долина, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и ситнице. Није ни костурница, ни јама непрегледна.

КОСОВО ЈЕ ДУША СРБИНОВА, КРВ ЊЕГОВА, РАНА НЕЗАЦЕЉЕНА, ЊЕГОВА КЛЕТВА И МОЛИТВА, ЊЕГОВО ПАМЋЕЊЕ, ЊЕГОВА КОЛЕВКА У КОЈОЈ ЈЕ СВАКО ДЕТЕ, СА СВАКОМ КАПИ МЛЕКА ИЗ МАЈЧИНИХ ГРУДИ ПРИМИЛО ПРИЧЕСТ И СВЕТУ ЗАВЕТ: МРЖЊУ НА РОПСТВО И СПРЕМНОСТ УМИРАЊА У БОРБИ ЗА СЛОБОДУ.

Косово је Небески врт одакле нас мотре бистре очи честитога кнеза Лазара који нас пита:,,Чиме то тргујете, о моји Срби ?!“

То питање непрекидно звони у слуху Косовских Заветника.

Србија је вечна док су јој деца верна ! Овај слоган Српског културног клуба из 1937. године не обавезује само заветнике Косова, већ целокупну српску младост.

 

 

Погледајте биографије оних који су позвали Тачија у Београд!

Српски сабор Заветници поново упозорава јавност да се иза најављене посете ратног злочинца Хашима Тачија Београду крије намера западних центара моћи да што пре заокруже процес српског признавања лажне државе Косово. На ту чињеницу указују и најновији захтеви ЕУ да се Тачију обезбеди гостопримство на највишем државном нивоу уз стриктно поштовање одредаба антиуставног Бриселског споразума.

Своју политику кршења српског суверенитета и територијалног интегритета Запад овога пута спроводи кроз своје стипендисте у самој Србији, тачније кроз “Омладински одбор за образовање”, чији главни финансијери су управо америчка и британска амбасада. Таквим деловањем се на најгрубљи могући начин подрива уставни поредак Републике Србије и деградира њен национални суверенитет, a ионако нестабилнa ситуацијa у Србији додатно погоршава у циљу стварања климе за прављење “српског пролећа”. Крајња намера свега тога је да се у дубоко подељеној и дестабилизованој Србији НАТО уведе као гарант стабилности и мира, а заправо да се изврши и коначна окупација наше државе.

Српски сабор Заветници захтева од надлежних органа Републике Србије да предузму све адекватне мере како би се под хитно забранило даље антиуставно деловање “Омладинског одбора за образовање” и предлаже усвајање закона по узору на Руску Федерацију којим би се све сличне активности окарактерисале као недозвољене, а њихови извођачи прогласили за стране агенте и адекватно санкционисали.

На следећим сликама, преузетим директно са званичног сајта “Омладинског одбора за образовање”, можете видети кратке биографије представника невладине организације која је упутила позив једном од највећих злочинаца данашњице, Хашиму Тачију, да у Београду учествује на конференцији о ЕУ интеграцијама Западног Балкана.

img

Наим Лео Бешири, некадашњи студент ФПН-а у Београду, активан члан антисрпског Хелсиншког комитета за људска права. Као програмски координатор у центру за Евроатлантске студије проучавао је специфике кршења људских права припадника Војске Републике Србије. Током својих студија добио је мноштво страних стипендија, укључујући стипедније Универзитета у Ослу, европског института за отворено друштво и стипендију француске Владе. Тренутно обавља функцију извршног директора Омладинског одбора за образовање.

img (1)

Тибор Молдвај, некадашњи студент ФПН-а у Београду. координатор у оквиру „Припремног предшколског програма за ромску децу“ са циљем њихове лакше друштвене инклузије у систем српског основног образовања. Као члан разних НВО интересује се првенствено за реформе у јавној администрацији и за даље евроинтеграције Републике Србије. Добитник је стипендије Европског покрета у Србији. Тренутно обавља функцију председника одељења за људска права у оквиру Омладинског одбора за образовање.

img (2)

Невена Бувач, рођена у Београду, бивша новинарка дневног листа “24 сата”. Као асистент учествовала је у програму ефикаснијег укључивања ромске деце у школски образовни систем Србије. Тренутно обавља функцију председавајуће Омладинског одбора за образовање.

img (3)

 

Неда Живановић, рођена у Београду, студент докторског смера “Међународне и европске студије” на ФПН. Учествовала је у организовању многих семинара на тему људских и мањинских права у координацији са мисијом ОЕБС у Републици Србији. Тренутно обавља функцију програмског координатора Омладинског одбора за образовање.

img (4)

Јована Радовановић, рођена у Београду, студент италијанског и француског језика на Филолошком факултету. Више пута је активно учествовала у програмима симулације рада органа ЕУ и ОУН. Тренутно је чланица Европског студентског форума, а као заговорник неформалних облика образовања промовише потребу по што већем учешћу младих у деловању разних НВО.

img (5)

Јелена Брашанац, студент мастер студија на Факултету за биологију у Београду. Учесница разних семинара о сарадњи између држава Западног Балкана и институција ЕУ. Заговорник је сарадње и помирења између балканских народа и процеса што бржих евроинтеграција држава Западног Балкана.

img (6)

Горан Новковић, рођен у Книну, тренутно студент треће године арапског језика на Филолошком факултету у Београду. Током својих студија учествовао је у раду многих невладиних организација, а тренутно је члан Комитета за међународну сарадњу Филолошког факултета.

img (7)

Јелена Илић, рођена у Нишу, тренутно студент последње године Правног факултета у том граду. Током студија учествовала је на разним семинарима и међународним конференцијама у организацији ОЕБС-а и ЕУ. У 2012. години провела је шест месеци на студентској пракси у САД. Заговорник је поштовања људских права и родне равноправности.

Информативна служба Српског сабора Заветници

 

Погледајте ко финансира организацију која доводи Тачија у Београд!

издајници

Омладински одбор за образовање, организатори посете Хашима Тачија Београду, заказане за 24. април на свом сајту као своје главне финансијере наводе:

финасије 1

финасије 2

финансије 3

финансије 4

Из овога се може закључити да су прави организатори посете Хашима Тачија Београду, заправо Европска комисија, Амбасаде Британије и САД, али и Влада Србије, чија ресорна министарства и канцеларије финансирају пројекте организација које подривају уставни поредак Републике Србије.

Српски сабор Заветници

 

 

 

Председник Заветника говорио у Чешкој на Маршу за српско Косово!

нек иде та

Делегација Српског сабора Заветници присуствовала је Маршу за Косово и Метохију који је симболично на Сретење одржан у чешкој престоници.

10432154_920616354655565_7377732562655585584_n

Пријатељи српског народа у Чешкој, Словачкој и Пољској више година за редом организују протесте подршке српском народу на Косову и Метохију, а јавност у Србији имала је прилику да погледа и филм чешког редитеља „Отето Косово“, који је један од организатора ових догађаја.

Председник Српског сабора Заветници, Стефан Стаменковски, имао је прилику да се обрати данас пред више стотина грађана Чешке и захвали се на исказаној братској љубав и искреној подршци српском народу у тренуцима када се пред њима налазе ултиматуми да се потпуно и званично одрекне Косова и Метохије.

Преносимо говор у целини:

                                                   Драги пријатељи, браћо и сестре,

Велика ми је част што данас имам прилику да вам пренесем поздраве и  искрену захвалност целог српског народа на вашем труду и дугогодишњем залагању за српско Косово и Метохију.

Када је готово читава Западна Европа сатанизовала Србију, ширећи пропаганду и лажи, ви сте проговорили о отетом Косову и неправди учињеној над српским народом крајем 20. и почетком 21. века. Неизмерно смо захвални великом редитељу и праведнику Вацлаву Дворжаку који је подсетио читаву Европу на спаљене цркве, порушене манастире, поорана гробља, опустошена села, убијене цивиле, протеран народ и страдање Срба на Косову и Метохији кроз векове. Ви сте имали смелости да проговорите о етничком чишћењу над Србима и изазовете антисрпску хистерију једне од одговорних за тај стравичан злочин над нашим народом.

У овом часу када је Србија понижена страшним притисцима и када се пред њом постављају ултиматуми да призна независно Косово и одрекне се своје Свете земље, своје историје, свог националног поноса, ваша подршка велико је охрабрење.

Наша братска љубав и велико пријатељство наших народа нису случајни, већ своје корене налазе у заједничкој прошлости и страдању.

Ми се данас сећамо и великог моралног чина чешких војника током Првог светског рата, које је Аустроугарска приморала да ратују за њене интересе и под њеном командом. Када је 1914. године бројно, технички и војно далеко надмоћнија Аустроугарска напала Србију  и када је аустроугарска казнена експедиција мучки убијала српски народ, силовала жене, палила светиње, вешала свештенике, стрељала децу, Србија се храбро борила на планини Цер и однела прву савезничку победу. У самом јеку те чувене Церске битке сви војници 28. Чешког пука кренули су према српским положајима да се предају  певајући песму “Хеј Словени“ и узвикујући: “Ми смо браћа!“У паљби аустроугарске артиљерије чешки пук је десеткован, а многи војници изгинули, али су Срби након битке сакупили њихове кости и сахранили их у Спомен костурници где и данас почивају заједно са 3 500 изгинулих српских војника. Наш завет је да никада не заборавимо ту братску љубав наших предака о којој сведоче и заједнички гробови.

Србија неће заборавити ни Томаша Масарика који је у аустроугарском парламенту изнео доказе и натерао Беч да повуче тужбу против Срба за наводну велеиздају.

Као што су наши преци из златне Прахе у Србију долазили након школовања, носећи знање и искуство, ми ћемо се сутра вратити у отаџбину са поруком да је Чешка данас уз Србију, да је Чешка данас уз српско Косово и Метохију и да ћемо се заједно, упорно и непредано борити за наше независне, суверене државе и слободу наших народа!

Још у средњем веку ваш велики краљ Карло Четврти писао је српском цару Душану називајући га најдражим братом,они су веровали у слободну Европу, у Европу правде и поштовања, у братски савез и истинско јединство српског и чешког народа и словенских душа.

И ја сам данас овде дошао да вам кажем да ми тај њихов савез и даље поштујемо.

Живела Чешка! Живела Србија!

 

 

 

 

73 године од Новосадске рације!

рација

На самом почетку основно је подвући НЕ само Новосадска већ Војвођанска рација. Али, да кренемо од ПОЧЕТКА.

На сцени Европског позоришта пре стотину година битишу два старца на издисају: један је остарела Турска царевина, а други онемоћала Аустријска царевина. Један другом пружају свесрдну подршку. Оба су узела по нешто што припада младом српском сељаку. Оба се боје његове младости, памети и снаге. Следи неминовоно, српски сељак тражи назад оно што је његово: Космет, Македонију и у перспективи анектирану Босну. Започињу Балканси ратови, Турска царевина пада на колена. Српски сељак је вратио своју имовину.  Уплашена оваквом судбином, Аустрија изазива Први светски рат и напада Србију како би у свом дворишту задржала Босну, али узела и исток – поробила и саму Србију. Операција потпуно неуспела, те се и друга царевина нашла на коленима.

Све ово је неко морао да плати. Не може се опростити ни младост, ни снага ни памет сељаку недораслом оваквим старцима.

Одмазда је била страшна!

Први њен део је био у Крагујевцу 1941. Стрељано је 8.000 Срба.

Наставак је био у Војводини. Најстрашнијим зверствима у здруженој акцији Немачких и Мађарских снага, убијено је почевши о Божићу у Сомбору , Чуругу , Жабљу, Шајкашу, Новом Саду, Бегечу, Србобран, Госпођинцима… по следећим подацима:

Мађариски извори наводе  : 8.000-10.000,

Немачки извори наводе: 6.000-7.000,

Недићеви подаци су: око 100.000 жена, деце, људи и старих Срба, Јевреја и осталих.

Посета Министра иностраних послова Трећег Рајха Рибентропа Будимпешти претходила је издавању наређења ових зверстава.

Пострадало становништво највећим бројем су били Срби. Њихов број се не зна, никада није тачно утврђен. ЗАШТО?

КО је наредио ова убиства? ЗАШТО је наређено убијање невиних цивила?

КО је извршио наређење? ЗАШТО је то учинио?

КО је био убијен? ЗАШТО највише Срба?

КО је одговарао за ова зверства? ЗАШТО НИКО НИКАДА НИЈЕ ОДГОВАРАО???

приредио Слободан Јовић

 

 

Студенти организовали трибину: Зашто негујемо културу заборава?!

10857865_10204262461574836_1030650470035815392_n

У препуној сали Факултета политичких наука у Београду одржана је трибина под називом „Зашто негујемо културу заборава?“ у организацији студентског покрета, Српски политички форум.

Тема трибине је геноцид почињен над српским народом на подручју Независне државе Хрватске и деценијама дуго «ћутање» о злочину, коме и данас сведочимо.

Учесници трибине Душан Ј. Басташић (Председник удружења грађана Јадовно 1941), Гордана Достанић, (Секретар удружења грађана Огњена Марија Ливањска) и Миленко Јахура (Председник Српског националног друштва Пребиловци) говорили су о страдању српског народа, прикривању злочина, поукама које требе да извучемо да нам се геноцид не би понављао.

Српски сабор Заветници поздравља одржавање оваквих предавања и пружа пуну подршку студенстком покрету Српски политички форум у очувању српске историје, традиције и културе.

Најава протестне конференције поводом доласка Едија Раме

Српски сабор Заветници у понедељак, 10. новембра у 10:15 организује протестну конференцију испред зграде Владе Србије поводом званичне посете албанског премијера, Едија Раме.


Конференција има за циљ скретање пажње властима у Србији на тежак положај српске мањине у Албанији, којој се деценијама уназад крше сва људска и мањинска права.

Српски сабор Заветници најоштрије осуђује званичну посету премијера Албаније, чије државно руководство активно ради на стварању Велике Албаније, која предвиђа отимање великог дела територије Републике Србије.

Подршка митингу у Москви „Новороссия, мы с тобой“

Српски сабор Заветници пружа пуну подршку одржавању митинга подршке Новорусији који ће бити одржан 13. септембра у 17 часова на Тргу Максима Горког у Москви. Митинг се одржава у организацији удружења „Слободна Русија“.

У овим тренуцима када проруске снаге у Новорусији трпе огромне притиске, више него икада потребно је пружити недвосмислену подршку руском народу у Доњецку и Лугањску.

Српски сабор Заветници

Пребиловци – село страдалника

Данас је 6. август, дан када је 1941. бацањем живе деце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено преко 600 становника Пребиловца. У истом месецу на више од 40 места убијено је још 200 људи из овог села које је пред Други светски рат имало око хиљаду становника. У Пребиловцима је тада страдало 150 деце млађе од 15 година, потпуно су уништене 52 породице а 36 огњишта је угашено. Страдање је преживело укупно њих 170, од чега је било 15 жена, девојки и деце млађе од 15 година.

Усташе су тријумфално певале: ,, Павелићу, шта ћемо од Срба? Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!?“ и ,, Српске су се погасиле свијеће, Упалит’ се више никад неће“. Већина јама у којима су страдали Срби 1961. је забетонирано, а поред њих је Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на којима су помињане убијене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу.

Пребиловци су обновљени, али жртве нису вађене из јама. Од 1974. године, родбина жртава је почела организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила да посећује јаме. До 1990. године, свештеницима није дозвољавано да на јамама служе парастосе. Тек 1990. год, пред педесету годишњицу од страдања у Независној Држави Хрватској, српски народ је почео да скида бетонске оклопе из 13 херцеговачких јама (укључујући и Голубинку), са три велика стратишта.

Извађене су кости око 4000 Срба, страдалих у усташким погромима 1941 – 1945. Поред костура и предмета жртава пронађени су тада докази мучења: бодљикавом жицом, ланцима са катанцима, ексерима, бомбама и др. Дана 24. новембра 1990. године у Пребиловцима пред школом били су пренесени освећени костурни остаци и мошти мученика који су 4. августа 1991. године, после Литургије и опела положени у велики мермерни ћивот у крипти цркве.

Парастос је тада држао Патријарх Павле. Исте године објављен је и документарни филм “Ево наше деце“, Здравка Шотре о мученичком страдању Срба у Пребиловцима, отварању јаме, сахрани и сведочанствима потомака. Јапански дневник “Асахи Шимбун“ ( ТОКИО) уврстио је Пребиловце међу четири села која су највише страдала у Другом светском рату, уз податак да су усташе убиле 820 Срба из овог села од чега 550 жена и деце. Угашено је 57 породица. а треба додати и чињеницу да је по други пут 1992. минирано 4.000 костију убијених Срба у крипти срушене цркве. Наиме, при освећењу темеља цркве и крипта Радио Ватикан је у емисији на хрватском језику злослутно оптужио Србе да у Пребиловцима граде “заправо своју тврђаву“ у долини Неретве, тако да су Пребиловци страдали и у последњем рату. У јуну 1992. године, у офанзиви „Чагаљ“, која се данас у Хрватској прославља као „ Липањске зоре“, припадници ХОС-а, ХВО-а и редовне војске под командом генерала Јанка Бобетка, упали су у празно село и спалили га. Јанко Бобетко, заповедник етничког чишћења 1992. записао је у мемоарима песму својих војника: “Пребиловци село на лошему гласу , сад по теби дивље свиње пасу“.

Та бестидност је поразна. Ипак, Пребиловци живе. Народ је избегао и спасао се, али је село уништено, оскрнављено је и гробље, а спомен црква и кости жртава из 1941. су минирани експлозивом три пута, док су у крипту убациване авионске бомбе, такозване „крмаче“. Експлозија је била тако снажна да су се кости и зуби утиснули у камен темеља цркве, а камен, цигле и малтер летели више од 150 метара.

Иронијом судбине, због слабог пристизања средстава за нову цркву данас остаци пребиловачке деце стоје у старој школи, где су им усташе разбије лобање и силовали њихове мајке. Касније је на месту костурнице заснована депонија смећа, која је уклоњена 2002.

Село је тренутно у обнови, а у току је и прикупљање прилога за обнову спомен храма, према пројекту др Предрага Ристићa архитекте из Београда. Тренутно у Пребловцима живи око 65 људи, трећина од оних који су живели раније. Многи још увек немају где да се врате, јер су им куће порушене У Чапљини ( неколико километара даље), у коме живе хрвати и чије улице носе имена усташких злочинаца, сваке године у исто време креће се шарена карневалска поворка. Хрвати су почели да организују овај провокативни карневал када су Срби 2006. почели поново да се окупљају и одају пошту пребиловачким мученицима. Увели су и нови празник, “липањске зоре“, баш на дан када је минирана пребиловачка црква са костурницом. Али ни то није најстрашније. Највише боли што је јапански дневни лист “Асахи Шинбун“ Пребиловце уврстио поред Нагасакија у места чије су трагедије обележиле 20. век док га Срби заборављају ??

Злогласни вођа усташа Иван Јовановић Црни, који је са својим зликовцима дрвеним колцима дугим два метра одгурао у јаму дубоку 50 метара и у смрт преко 800 Срба, тек после 16 година од извршеног злочина са још 14 од бар 150 јамара из Шурманца, Међугорја и Бијаковића изведен је пред “лице правде“. Иван Јовановић је до тада био скриван код усташког јатака Дулића у близини Суботице (оца Иване Дулић – бивше потпредседнице Владе Србије, бивше министарке пољопривреде из странке Г17+ и шире фамилије, браће Модеста Дулића градоначелника Суботице и Оливера Дулића бившег председника Скупштине и министра за животну средину и просторно планирање у Влади Републике Србије.) Од свих ових тешких ратних злочинаца, само су ШЕСТОРИЦА осуђена на смрт а остали на временске казне. Један је осуђен на само три године затвора, што је ругање правди и жртвама српског народа.

Треба рећи да је члан судског већа, као поротник био Јозо Јелчић, који је 1941. године насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Да се тај злочин десио на неком другом месту у Европи и неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету, попут рецимо Дахауа, Аушвица или Хирошиме. Светски и домаћи медији би се утркивали и о томе навелико и нашироко причали. Овако, пошто се то десило српском народу о томе се ћути и гледа на сваки начин да се заташка и заборави. Не само од разних, тобоже не пристрасних медија и невладиних организација, него на жалост и од појединих Срба.

Село Пребиловци у Херцеговини је у прошлом веку постало симбол страдања и мучеништва. У свести сваког национално свесног Србина име Пребиловци је добоко урезано. У њему су живели побожни и вредни становници. У време 1941. год то је било једно од највећих и економски најјачих села у Херцеговини. Усташки злочини у августу 1941. и ’90-тих година прошлог века у том селу су без примера и једни од најсрамнијих догађаја у људској историји. Судбину као Пребиловци ( страдало преко 80% становника) у Другом светском рату доживело је само село Лидице у Чешкој ( 90%). Јапански дневник The Asahi Shimbun ( из Токија) уврстио је ово село међу четири најстрадалнија села у Другом светском рату на нивоу планете.

Извор: Слободна Србија