Категорија: Актуелно

Подршка митингу у Москви „Новороссия, мы с тобой“

Српски сабор Заветници пружа пуну подршку одржавању митинга подршке Новорусији који ће бити одржан 13. септембра у 17 часова на Тргу Максима Горког у Москви. Митинг се одржава у организацији удружења „Слободна Русија“.

У овим тренуцима када проруске снаге у Новорусији трпе огромне притиске, више него икада потребно је пружити недвосмислену подршку руском народу у Доњецку и Лугањску.

Српски сабор Заветници

Пребиловци – село страдалника

Данас је 6. август, дан када је 1941. бацањем живе деце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено преко 600 становника Пребиловца. У истом месецу на више од 40 места убијено је још 200 људи из овог села које је пред Други светски рат имало око хиљаду становника. У Пребиловцима је тада страдало 150 деце млађе од 15 година, потпуно су уништене 52 породице а 36 огњишта је угашено. Страдање је преживело укупно њих 170, од чега је било 15 жена, девојки и деце млађе од 15 година.

Усташе су тријумфално певале: ,, Павелићу, шта ћемо од Срба? Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!?“ и ,, Српске су се погасиле свијеће, Упалит’ се више никад неће“. Већина јама у којима су страдали Срби 1961. је забетонирано, а поред њих је Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на којима су помињане убијене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу.

Пребиловци су обновљени, али жртве нису вађене из јама. Од 1974. године, родбина жртава је почела организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила да посећује јаме. До 1990. године, свештеницима није дозвољавано да на јамама служе парастосе. Тек 1990. год, пред педесету годишњицу од страдања у Независној Држави Хрватској, српски народ је почео да скида бетонске оклопе из 13 херцеговачких јама (укључујући и Голубинку), са три велика стратишта.

Извађене су кости око 4000 Срба, страдалих у усташким погромима 1941 – 1945. Поред костура и предмета жртава пронађени су тада докази мучења: бодљикавом жицом, ланцима са катанцима, ексерима, бомбама и др. Дана 24. новембра 1990. године у Пребиловцима пред школом били су пренесени освећени костурни остаци и мошти мученика који су 4. августа 1991. године, после Литургије и опела положени у велики мермерни ћивот у крипти цркве.

Парастос је тада држао Патријарх Павле. Исте године објављен је и документарни филм “Ево наше деце“, Здравка Шотре о мученичком страдању Срба у Пребиловцима, отварању јаме, сахрани и сведочанствима потомака. Јапански дневник “Асахи Шимбун“ ( ТОКИО) уврстио је Пребиловце међу четири села која су највише страдала у Другом светском рату, уз податак да су усташе убиле 820 Срба из овог села од чега 550 жена и деце. Угашено је 57 породица. а треба додати и чињеницу да је по други пут 1992. минирано 4.000 костију убијених Срба у крипти срушене цркве. Наиме, при освећењу темеља цркве и крипта Радио Ватикан је у емисији на хрватском језику злослутно оптужио Србе да у Пребиловцима граде “заправо своју тврђаву“ у долини Неретве, тако да су Пребиловци страдали и у последњем рату. У јуну 1992. године, у офанзиви „Чагаљ“, која се данас у Хрватској прославља као „ Липањске зоре“, припадници ХОС-а, ХВО-а и редовне војске под командом генерала Јанка Бобетка, упали су у празно село и спалили га. Јанко Бобетко, заповедник етничког чишћења 1992. записао је у мемоарима песму својих војника: “Пребиловци село на лошему гласу , сад по теби дивље свиње пасу“.

Та бестидност је поразна. Ипак, Пребиловци живе. Народ је избегао и спасао се, али је село уништено, оскрнављено је и гробље, а спомен црква и кости жртава из 1941. су минирани експлозивом три пута, док су у крипту убациване авионске бомбе, такозване „крмаче“. Експлозија је била тако снажна да су се кости и зуби утиснули у камен темеља цркве, а камен, цигле и малтер летели више од 150 метара.

Иронијом судбине, због слабог пристизања средстава за нову цркву данас остаци пребиловачке деце стоје у старој школи, где су им усташе разбије лобање и силовали њихове мајке. Касније је на месту костурнице заснована депонија смећа, која је уклоњена 2002.

Село је тренутно у обнови, а у току је и прикупљање прилога за обнову спомен храма, према пројекту др Предрага Ристићa архитекте из Београда. Тренутно у Пребловцима живи око 65 људи, трећина од оних који су живели раније. Многи још увек немају где да се врате, јер су им куће порушене У Чапљини ( неколико километара даље), у коме живе хрвати и чије улице носе имена усташких злочинаца, сваке године у исто време креће се шарена карневалска поворка. Хрвати су почели да организују овај провокативни карневал када су Срби 2006. почели поново да се окупљају и одају пошту пребиловачким мученицима. Увели су и нови празник, “липањске зоре“, баш на дан када је минирана пребиловачка црква са костурницом. Али ни то није најстрашније. Највише боли што је јапански дневни лист “Асахи Шинбун“ Пребиловце уврстио поред Нагасакија у места чије су трагедије обележиле 20. век док га Срби заборављају ??

Злогласни вођа усташа Иван Јовановић Црни, који је са својим зликовцима дрвеним колцима дугим два метра одгурао у јаму дубоку 50 метара и у смрт преко 800 Срба, тек после 16 година од извршеног злочина са још 14 од бар 150 јамара из Шурманца, Међугорја и Бијаковића изведен је пред “лице правде“. Иван Јовановић је до тада био скриван код усташког јатака Дулића у близини Суботице (оца Иване Дулић – бивше потпредседнице Владе Србије, бивше министарке пољопривреде из странке Г17+ и шире фамилије, браће Модеста Дулића градоначелника Суботице и Оливера Дулића бившег председника Скупштине и министра за животну средину и просторно планирање у Влади Републике Србије.) Од свих ових тешких ратних злочинаца, само су ШЕСТОРИЦА осуђена на смрт а остали на временске казне. Један је осуђен на само три године затвора, што је ругање правди и жртвама српског народа.

Треба рећи да је члан судског већа, као поротник био Јозо Јелчић, који је 1941. године насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Да се тај злочин десио на неком другом месту у Европи и неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету, попут рецимо Дахауа, Аушвица или Хирошиме. Светски и домаћи медији би се утркивали и о томе навелико и нашироко причали. Овако, пошто се то десило српском народу о томе се ћути и гледа на сваки начин да се заташка и заборави. Не само од разних, тобоже не пристрасних медија и невладиних организација, него на жалост и од појединих Срба.

Село Пребиловци у Херцеговини је у прошлом веку постало симбол страдања и мучеништва. У свести сваког национално свесног Србина име Пребиловци је добоко урезано. У њему су живели побожни и вредни становници. У време 1941. год то је било једно од највећих и економски најјачих села у Херцеговини. Усташки злочини у августу 1941. и ’90-тих година прошлог века у том селу су без примера и једни од најсрамнијих догађаја у људској историји. Судбину као Пребиловци ( страдало преко 80% становника) у Другом светском рату доживело је само село Лидице у Чешкој ( 90%). Јапански дневник The Asahi Shimbun ( из Токија) уврстио је ово село међу четири најстрадалнија села у Другом светском рату на нивоу планете.

Извор: Слободна Србија

Курир лаже! Српски фудбалер са КиМ: Играо бих само за Србију!

Млади српски фудбалер Александар Шошић, који живи на Косову и Метохију и тренутно игра за тим Дрите из Гњилана, јавио нам се данас са жељом да демантује скандалозан текст који је о њему објавио дневни лист Курир.

Курир у свом тексту, објављеном у рубрици „фудбал“, наводи да је Александар у изјави за приштински лист Зери рекао како би радо заиграо за репрезентацију непостојеће државе Косово. Александар нам је тим поводом написао:

– Поносан сам на то што сам Србин и због тога бих играо увек и само за српску репрезентацију. Жао ми је што је Курир без икаквог повода написао неистину да сам спреман да играм за репрезентацију тзв. државе Косово, због чега сам добио велики број увреда и претњи на Фејсбуку. –

Талентовани српски фудбалер Александар рођен је у селу Пасјане код Гњилана. Он је у више наврата покушавао да заигра за домаће клубове али углавном није наилазио на отворена врата.

Српски сабор Заветници подсећа да је пре само неколико дана усвојен нови Закон о информисању који наводно ствара услове за слободан развој независних и професионалних медија. Постављамо питање креаторима закона да ли су режимски медији попут Курира изузети од обавезе објективног извештавања? Коме је у интересу да Курир, познатији као службени гласник Српске напредне странке, својим писањем уноси раздор међу Србе са Космета пласирајући безочне лажи о томе како је српска младост наводно прихватила вештачку државу Косово?

Овим путем апелујемо на УНС и НУНС да својим механизмима утичу на Курир да одустане од сензационализма и промоције сецесионизма већ да својим писањем подржи и охрабри талентоване младе људе са територије јужне српске покрајине.

Српски сабор Заветници

Александар Шошић, скроз десно, у дресу Републике Србије
Александар Шошић, скроз десно, у дресу Републике Србије