Најновија саопштења:
11709513_979771575379806_190575704979581684_n

Питање Косова и Метохије – где смо и куда идемо?

Последњих неколико месеци Република Србија налази се пред све учесталијим притисцима и захтевима западних структура власти да учини и последњи корак у процесу заокруживања државности тзв. Косова, а то је да и формално (а тиме и коначно) призна независност своје јужне покрајине. У том контексту поставља се питање какве су (правне и политичке) последице тзв. преговора између Београда и Приштине, вођених под окриљем ЕУ као и питање докле су српске власти (садашња и претходна) стигле у процесу заокруживања и признавања тзв. независности Косова и какве су могућности да питање Косова и Метохије решимо у своју корист, у складу са виталним државним и националним интересима нашег народа?

Процес преговора Београда и Приштине започет је на основу Резолуције Генералне Скупштине Уједињених Нација А/РЕС/64/298, донете 2010. године на предлог наше државе. Поменута резолуција предвидела је преговоре као облик мирног решења српско-албанског конфликта на подручју КиМ уз помоћ и посредство ЕУ. Поставља се питање из којих разлога је Република Србија пристала на преговоре са приштинским институцијама под окриљем ЕУ када Резолуција 1244 СБ УН налаже јасну обавезу да се преговори о решењу питања КиМ воде под окриљем УН? Одговор се крије у покушајима Брисела и Вашингтона да заобиђу обавезујући карактер Резолуције 1244 и изврше притисак на нашу државу да издејствује преговоре под окриљем ЕУ као организације која сама није чланица УН па као таква тобоже ни у обавези да поштује одредбе поменуте резолуције. Међутим, ЕУ као организација држава које су саме чланица УН и сходно члану 25 Повеље УН дужне да поштују резолуције Савета безбедности и сама сноси обавезу и одговорност за имплементацију поменуте резолуције. Свако другачије деловање је у директном сукобу са важећим међународноправним поретком.

Несумњиво је да постоји јасна обавеза како српских централних (државних) тако и приштинских аутономних (локалних) органа да воде политичке преговоре у циљу постизања мирног и за обе стране прихватљивог решења коначног статуса КиМ. На то упућује већ поменута Резолуција 1244. Међутим, исто тако је неопходно да се ти преговори воде у оквиру који је одређен самом резолуцијом, а то значи под контролом и уз посредовање УН (конкретно: Савета безбедности као њеног врховног органа), а не под покровитељством неке регионалне међународне организације као што је то ЕУ.

Очигледно је да преговори Београда и Приштине под окриљем ЕУ представљају игнорисање обавеза које проистичу из поменуте резолуције 1244. Пристајање на преговоре под окриљем ЕУ можемо сматрати за прву у низу грешака коју је учинила српска власт, угрозивши тиме виталне националне интересе Србије јер је њихова заштита у оквиру ЕУ сведена на минимум. У оквиру система УН постоји адекватан механизам заштите српских интереса који се огледа у праву вета њених доказаних савезника, Русије и Кине, док у политичком систему ЕУ тако нешто не постоји. Штавише, ЕУ као целина ни нема неутралан став по питању статуса КиМ што доказује и недавно постигнути Споразум о стабилизацији и придруживању са тзв. Косовом који у свом 2. члану јасно упућује на то да се ЕУ односи према Косову као према фактички независној држави.

Након тога уследио је званичан почетак тзв. техничког дијалога између Београда и Приштине марта 2011. године у Бриселу, чији резултат су били усмени договори о матичним књигама, слободи кретања, царинским печатима, питању катастра за подручје КиМ, обостраном признавању универзитетских диплома, интегрисаној контроли административне линије и регионалном заступању и сарадњи. Сви поменути договори, као речено, били су постигнути у усменој форми након чега их је српска власт имплементирала у домаћи правни сустав путем уредби као подзаконских аката. Овде долазимо до друге кључне и веома опасне грешке тадашњег српског режима. Наиме, поменути договори односе се на питања од суштинског уставног значаја чије регулисање је неопходно нормирати актима уставног и законског карактера, а нипошто актима подзаконске нарави. Наведено значи да би за легалност поменутих договора било потребно изменити Устав Србије и на сасвим другачији начин дефинисати положај КиМ у оквирима наше државе, који би омогућио ефикасну имплементацију поменутих договора. Свестан да то у датом тренутку није било могуће српски режим послужио се са аспкета српског правног система неприхватљивог начина имплементације тих договора, означавајући их као техничке споразуме без икаквог утицаја  на уставно-правни поредак наше државе. На срећу већину уредби које су послужиле за реализацију поменутих договора поништио је Уставни суд Србије, прогласивши их антиуставним правним актима.  Тиме је било свима стављено до знања да је свако одржавање у животу и даље спровођење тих уредби на подручју КиМ противзаконито деловање које мора бити под хитно обустављено.

Променом власти њени нови званичници покушали су да избегну сличан сценарио и да искључе Уставни суд из даљег контролисања процеса преговора Београда и Приштине. Један од таквих покушаја било је и потписивање тзв. Бриселског споразума између Београда и Приштине чија правна природа се крила чак до те мере да споразум као такав није ни био званично објављен у Републичком Службеном гласнику. Према томе он као необјављени документ не би ни смео да проузрокује никакве правне последице и тиме утиче на правни положај институција српске државе и њених грађана на подручју КиМ јер поменути нису ни имали могућност да се упознају са његовом садржином. Ово не само да представља једно од најгрубљих кршења уставног начела правне државе већ доводи и до урушавања елементарног устројства Републике Србије као демократске државе у којој су грађани носиоци суверенитета па према томе и права на коначно потврђивање да ли неки акт сме и може да утиче на њихов правни положај (што се обично спроводи путем референдума).

Бриселски споразум био је од стране српског режима проглашен за обичан политички акт без икаквих правних последица што је кроз своју недавну одлуку, нажалост, потврдио и Уставни суд Србије, игноришући при томе основне постулате свог деловања које је сам зацртао у својој дугогодишњој пракси. Међутим, овакво тумачење Бриселског споразума крајње је површно и са аспекта правне сигурности као основног постулата правне државе апсолутно недопустиво.

Бриселски споразум је настао као резултат преговора између Београда и Приштине уз посредовање ЕУ. Споразум додуше нигде експлицитно не наводи које су то „две стране“ које воде преговоре али се до одговора на то питање долази анализом околности у којима ти преговори потичу као и самог начина на који званична ЕУ третира поменуте „две стране“. Употреба израза „Београд и Приштина“ не значи да се тиме означава неутралност у погледу статуса КиМ као што то тврде званичници ЕУ већ се тиме жели нагласити да се преговори воде између Београда и Приштине као престоница двеју самосталних држава. Реч је о перфидној правно-политичкој игри чији циљ је обмана јавности како би се избегло директно помињање Косова и Србије као суверених држава. Овде долазимо до треће круциалне грешке српских власти која је пристала на чињеницу да преговара са представницима тзв. Косова у својству представника суверене државе уместо са представницима привремених институција самоуправе аутономне покрајине Косова и Метохије. Иако се у унутрашњим стварима (домаћем правном поретку) Бриселски споразум у извештају Владе и Одлуци Народне Скупштине назива „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа између Републике Србије и Привремених институција самоуправе у Приштини“, он би такав назив требао да има и на међународном нивоу, јер је то једини правно прихватљив термин, који је одређен нормативним оквиром Резолуције 1244. У супротном се ствара утисак да Република Србија у међународним односима третира КиМ као независну државу.

Долазимо до закључка да је Бриселски споразум већ у свом старту као такав нескладан са Резолуцијом СБ УН. Штавише, сама садржина Бриселског споразума представља грубу повреду српског уставно-правног поретка јер пружа могућност приштинским институцијама самоуправе да на подручју КиМ наступају и врше власт у својству суверене државе, а не у  својству аутономних органа самоуправе који треба да делују у складу са српским законима и Уставом и под окриљем суверенитета Републике Србије. Одредбе 10, 12 и 14 Бриселског споразума јасно указују на чињеницу да је српска власт признала приштинским институцијама самоуправе одређене елементе државности (као што су постојање косовског правног поретка, могућност аплицирања за чланство у међународним организацијама, способност скупштине Косова да усваја законе као опште правне акте у својству парламента независне државе, признање личних докумената које издају приштинске институције, итд.).  Све набројано представља материју која према важећим уставним и законским нормама наше државе и теорији међународног јавног права спада у поље искључиве надлежности централних органа Србије. Те ствари су инхерентан део државног суверенитета и као такве не могу да се преносе на неке локалне (са аспекта уставног поретка Србије чак непостојеће) косовске органе, а да то уједно не значи признање тих органа као органа суверене косовске државе.

Овде се је потребно осврнути и на већ поменуту одлуку Уставног суда Србије који је, означивши Бриселски споразум за политички акт, прогласио себе ненадлежним за оцену његове уставности. Међутим, аутор овог текста се придружује одвојеним мишљењима појединих уставних судија који су прецизном анализом садржине Бриселског споразума дошли до јединог правно логичног закључка, а то је да је без обзира на правну природу Бриселског споразума per se он кроз процес своје имплементације произвео одређене правне последице којима се на уставно недопустив начин ускраћују права српског народа и укидају институције српске државе на подручју КиМ. Логика правног система налаже закључак да чим имамо неки споразум који садржи апстрактно формулисане норме чија реализација на терену доводи до промене положаја правних субјеката (мења или ускраћује њихова права или им налаже додатне обавезе) онда се несумњиво ради о правном акту који као такав подлеже оцени уставности и законитости. Суочени са чињеницом да је на основу Бриселског споразума српска власт распустила српске скупштине општина на северу КиМ, допустила употребу тзв. косовских закона, допустила функционисање тзв. косовских судова и у одређеној мери прихватила као важеће косовске дипломе и личне исправе које издају приштински органи сасвим је јасно да је Бриселски споразум проузроковао правне последице до којих је могло доћи искључиво на основу посебног Уставног закона о суштинској аутономији КиМ. Са обзиром на чињеницу да такав закон није био усвојен сасвим је јасно да се одлука Уставног суда Србије морала одразити у хитној касацији Бриселског споразума и поништењу свих поменутих антиуставних последица.

Овде је јако битно истаћи да је Република Србија са горе поменутим радњама тренутно извршила само де факто признање КиМ. Докази да наша држава још није извршила формално признање КиМ су следећи: 1.) постојање важећих и обавезујућих правних докумената као што су Резолуција 1244 и Устав Србије који не омогућавају да Србија као држава део свог територија третира као независну државу; 2.) захтеви ЕУ и Запада да „Београд и Приштина“ потпишу правно обавезујући документ о нормализацији односа што указује на то да сам Запад третира Бриселски споразум као непотпуни документ јер у супротном не би инсистирао на постизању правно обавезујућег документа. Овде треба напоменути да је де факто признање за разлику од де јуре (формалног) могуће увек арбитрарно поништити.

Долазимо до следећег закључка: Република Србија се налази на корак до де јуре признања Косова. То јој тренутно спречавају Устав и Резолуција 1244. Међутим, притисци ЕУ и Запада су толики да постоји бојазан да би се даљим пријемом Косова у међународне организације (УНЕСКО, итд.), наставком бриселских преговора и променом државног Устава Србија нашла у ситуацији да изврши и формално признање Косова, чиме наша држава губи сваку могућност да икада поврати КиМ под своју власт. Питање је шта у оваквој ситуацији урадити.

Српски сабор Заветници је на недавно одржаном Првом конгресу у Београду представио своју програмску и политичку платформу у којој је борбу за одбрану и очување КиМ поставио као приоритет свог деловања у спољњој и унутрашњој политици. Заветници се залажу за вођење суверенистичке и национално одговорне политике, која се заснива на одбрани територијалног интегритета и политичке независности Републике Србије.

Суверенистичка политика означава деловање у складу са виталним државним и националним интересима српског народа, што подразумева очување Косова и Метохије као саставног и неотуђивог дела државне територије Републике Србије. Питање јужне српске покрајине потребно је под хитно вратити под окриље Уједињених Нација и у оквире, прописане државним Уставом и обавезујућом Резолуцијом СБ 1244. Поменуто подразумева званичан захтев, упућен ЕУ да своју посредничку улогу сведе у оквире, који су прописани Резолуцијом 1244 и да сваки споразум, који се постигне под њеним окриљем, буде накнадно предмет потврде у СБ УН.  На тај начин испоштовао би се захтев Резолуције 1244 да се процес преговора води под пуним надзором УН, а уједно би Република Србија на тај начин могла да санира евентуалне негативне последице које би настале у процесу преговора у Бриселу. Наиме, Србија има у СБ поуздане савезнике Русију и Кину са правом вета који би могли да блокирају сваки нежељени докуменат, који би се силом јачег наметнуо Србији од стране ЕУ.

Друга могућност је да Република Србија поднесе нови предлог Резолуције у Генералној скуптшини УН у којем се захтева решавање статуса КиМ у целости под окриљем УН. То је могуће управо из разлога јер резолуције Генералне скупштине нису обавезујуће (па ни горе поменута резолуција из 2010. године, која је очигледно донета на штету српских интереса), па Србија може увек да промени свој став и постави такав захтев.

Наша држава има право (па и уставну дужност) да једностраним међународним актом (дипломатском нотом) обавести ЕУ да више не жели да води преговоре под њеним окриљем и да замрзава процес преговора са Приштином све док се исти не сведе у границе, прописане Резолуцијом 1244 и државним Уставом. Тиме би се на адекватан начин спречило да у неком будућем дијалогу Србија и де јуре призна КиМ.

Потребно је и даље (на свим могућим међународним форумима, пред наступима у међународним организацијама и у дипломатским односима) инсистирати на томе да Србија поштује Резолуцију 1244 и свој Устав те да за њу бриселски преговори не представљају правно обавезујућих последица. На тај начин би се избегло формално признање КиМ. Штавише, у таквим изјавама мора се обавезно додатно образложити став Србије да ради уважавања националних интереса и Устава Србије повлачи своје претходно дато де факто признање КиМ и захтева преговоре са Приштином само и искључиво у оквиру мандата УН.

Да би се горе наведено постигло и де факто признање успешно поништило мора се под хитно обуставити имплементација Бриселског споразума и свих осталих споразума, донетих на његовој основи. Без обзира на чињеницу да Уставни суд Србије није обавио своју уставну дужност и поништио Бриселски споразум нова власт мора бити свесна чињенице да је неуставност Бриселског споразума у толикој мери очигледна да постоји сама по себи па тако и обавеза да се он не поштује постоји независно од одлуке надлежног судског органа. Власт је ограничена Уставом државе и као таква она је дужна да престане са даљим извршавањем Бриселског споразума. Устав Републике Србије у свом 182. члану јасно прецизира обавезу доношења уставног закона о суштинској аутономији КиМ у оквирима суверенитета Србије па је свако деловање које није у складу са том одредбом аутоматски ништавно и не може да обавезује власт, која следи своја уставна ограничења.

У најскоријем могућем року морају се поништити сви подзаконски акти који су донети на основу Бриселског споразума и повратити пређашње стање; то подразумева повратак општинских структура власти на северу КиМ у складу са законима и Уставом Србије, пуну имплементацију српских закона на подручју КиМ, обнову деловања српских судова на подручју КиМ као и поништење свих правних последица које су негативно утицале на правни положај српског народа на подручју КиМ.

У процесу евентуалних даљих преговора мора се јасно ставити до знања да се они воде само и искључиво на основу Устава РС и Резолуције 1244, а то значи да су у питању преговори само са привременим институцијама самоуправе у Приштини, а не са „Косовом“, које као правни термин не постоји. Уколико се ти захтеви Србије не уваже наша држава је дужна да одустане од даљих преговора јер има то право на основу Резолуције 1244.

Национално одговорна власт мора увек и свуда инсистирати на следећим кључним ставкама: Бриселски споразум према Повељи УН (тачније према њеном 103. члану), Резолуцији 1244 и Уставу Србије нема и не може да има својство међународног уговора који би обавезивао Србију; Бриселски споразум може да представља само међународни политички акт неуговорног карактера чија садржина не може да постане саставни део српског правног поретка јер није у складу са њеним Уставом. Тачно је да је и Уставни суд Србије потврдио политички (правно необавезујући) карактер Бриселског споразума. Међутим, ако то кажемо онда морамо знати да не можемо на основу таквог акта који није правни доносити неке подзаконске акте са којима се укидају институције државе Србије на КиМ, са којима се укидају радни односи српских држављана на КиМ, са којима се укидају српски судови на КиМ. Управо из разлога јер ти подзаконски акти немају свој основ у Уставу и законима Србије па ни у посебном Уставном закону о положају КиМ, који тек треба да се усвоји, они су као такви ништавни и неважећи. Овако неуставно деловање свакако треба да представља и правни основ за политичку и кривичну одговорност због грубих повреда државног Устава.

На основу наведеног једино могуће решење статуса КиМ гласи: Косово и Метохија су саставни и неотуђиви део јединственог државног територија Републике Србије. Власти аутономне покрајине КиМ уживају само онолики степен суштинске аутономије у оквирима суверене и међународно признате Републике Србије који је прописан Уставним законом о положају КиМ. Поменути Уставни закон мора бити донет у оквирима и на основу постојећег Устава као и Резолуције 1244 што значи да може понудити само онолики степен аутономије КиМ који не би значио негацију српског државног суверенитета на подручју наше јужне покрајине.

Такође је потребно имати у виду да би свака промена Устава Србије која се тиче ексклузије одредбе о сувереној власти Србије над КиМ из њеног текста значила коначно формално (де јуре) признање КиМ као суверене државе.

(Данијел Игрец, магистар правних наука, представник Српског сабора Заветници за дијаспору; Извор: koreni.rs)

Leave a Reply