Најновија саопштења:
dejton (1)

Дејтонским споразумом призната је самосталност Републике Српске!

Аутор изложене анализе је Данијел Игрец, члан Главног одбора Заветника

Daniel-Igrec-

“Последњих неколико година све су учесталији покушаји појединих западних земаља да уз свесрдну помоћ институција Босне и Херцеговине међународној јавности наметну питање о неопходности даљег спровођења Дејтонског мировног споразума и потребу за његову насилну ревизију, која би за крајњи циљ имала потпуно укидање дејтонских структура власти. То би неминовно довело до потпуне централизације политичког уређења у БиХ и одузимања Републици Српкој њеног посебног политичког статуса, што би значило и њено коначно брисање са политичке мапе Балканског полуострва.

Овакви покушаји захтевају посебан осврт на уставно-правно уређење Босне и Херцеговине и анализу правно-политичког статуса Републике Српске као њеног конститутивног дела, нарочито у светлу недавно донешене одлуке Уставног суда БиХ којом је оспорено право српског народа да обележава Дан Републике као јавни празник, у знак сећања на дан када су постављени темељи политичке самосталности Републике српског народа БиХ. Пред нас се поставља питање да ли су позиви за напуштање дејтонског уређења БиХ и интеграцију институција Републике Српске у јединствени централистички државни апарат легитимни и утемељени у систему међународног права, чији саставни део је и сам Дејтонски споразум?

Пре 23 године, у временима политичких сукоба и институционалне кризе у бившој СФРЈ, српски народ суочавао се са све озбиљнијим нападима на свој национални идентитет и политичка права у тадашњој социјалистичкој Републици БиХ. Покушаји политичких представника бошњачког и хрватског народа да мимо савезног Устава и Устава СР БиХ наметну своја решења за политичку кризу која су се заснивала на нелегалном проглашењу независности по узору на Словенију и Хрватску и на негацији политичких и националних права српског народа и њихово упорно одбијање сарадње са представницима Срба у политичким органима БиХ, створили су атмосферу општег неповерења и гурнули интересе српског народа на политичку маргину.

Свестан да су му у датим околностима озбиљно угрожена права на слободно политичко деловање и очување територијалног статуса кво, српски народ покреће питање реализације права на самоопредељење и на том основу 9. јануара 1992. године проглашава своју територијално-политичку јединицу у БиХ, Републику Српску.

Декларација о проглашењу Републике српског народа БиХ, коју је усвојила Народна скупштина, била је легитиман одговор на једностране и нелегалне потезе хрватских и бошњачких политичких групација, потпомогнутих од стране Запада који су угрозили политички статус Срба у БиХ.

Основ за поменуту декларацију српски народ је имао у свим релевантним актима важећег међународног права, а пре свега у Повељи УН и њеном Пакту о грађанским и политичким правима, што је потврдила и тзв. Бадинтерова међународна комисија у једном од својих закључака. На основу тога можемо закључити да Република Српска није била резултат никакве српске агресије, нити је она била утемељена на некаквом геноциду против муслиманског становништва, већ је она била одговор на агресивну експанзионистичку политику пре свега хрватских и бошњачких политичких структура које су за циљ имале разградњу територијалног устројства тадашње БиХ и њену насилну унитаризацију на штету српског народа.

Штавише, у самој Декларацији којом је проглашена Република Српска у више наврата се истиче приврженост српског народа очувању територијалног интегритета заједничке државе и спремност на равноправан политички дијалог са представницима хрватског и бошњачког народа. Према томе, није могуће говорити ни о каквој српској намери да се уруши БиХ, нити о томе да је српски народ тежио ка експанзији свог политичког утицаја изван граница Републике Српске.

Декларацијом о независности Срби су одбранили своју националну територију, сачували свој политички, економски и социјални статус у БиХ и поставили темеље политичке самосталности Републике Српске, накнадно признате и самим Дејтонским мировним споразумом.

Неспремност бошњачке и хрватске стране да прихвате реалност на терену и уваже легитимна права српског народа и њихова одлука о проглашењу тзв. „суверене Републике БиХ“ на основу противправно одржаног референдума о независности, који је одмах добио подршку западног дела међународне заједнице, узроковале су крвави грађански рат који је окончан потписивањем Општег мировног споразума о миру у БиХ 14. децембра 1995. године у Паризу.

Дејтонски мировни споразум је правни а не политички акт, чији суштински циљ је био трајно окончање рата у БиХ и успостављање таквог државно-политичког уређења које би уважило стање на терену и интересе свих народа БиХ. Овде морамо, као неосноване, одбацити закључке појединих бошњачких политичара према којима Дејтонски споразум није прави међународни уговор већ је то заправо политички акт привременог значаја без икаквих релевантних последица по међународном праву. Овакви закључци служе пре свега за оправдавање неприхватљивих измена самог споразума са циљем деградације политичког статуса Републике Српске.

Дејтонски споразум је итекако прави међународни уговор према одредбама Бечке конвенције о праву међународних уговора, јер су у његовом закључивању учествовале и Република Хрватска и Савезна Република Југославија, као суверене државе које су на себе преузеле обавезу надзора и помоћи у његовој имплементацији.

Ову чињеницу је потврдио и Европски суд за људска права у једном од својих правних закључака као и сам Уставни суд БиХ. Штавише, Република Српска се појављује као страна потписница свих 12 анекса споразума који су његов саставни суштински и проведбени део, чиме је она препозната као субјект самог споразума са јасно одређеним правима и обавезама, а не некакав његов објект као што то тврде бошњачки политичари.

Закључивањем Дејтонског споразума међународна заједница признала је постојање Републике Српске, њену територију и њене органе власти, основане 1992. године, чиме је настављен њен политичко-правни континуитет и потврђен њен међународноправни статус.

Дејтонски споразум је у свом 4. анексу (Уставу БиХ) определио БиХ као високо децентрализовану државну заједницу двеју политички самосталних националних ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ. Споразум не признаје никакав унутрашњи правни континуитет нелегално проглашене„Републике БиХ“ из 1992. године, већ се по том питању ограничава искључиво на признање њеног спољнополитичког континуитета и њеног чланства у УН. Наведено подразумева да од дана потписивања самог споразума не можемо говорити о никаквој централистички уређеној предратној БиХ, већ о сасвим новој државној творевини са измењеним политичким уређењем у којој су носиоци унутрашњег суверенитета искључиво ентитети, сваки на својој територији.

У светлу свега горе наведеног долазимо до закључка да је Дејтонски споразум као обавезујући акт признао политичку самосталност Републике Српске, легалност њених институција, а што је најважније, признао је и њен државно -политички континуитет, чији темељи су постављени управо 9. јануара 1992. године.

На основу овога тешко можемо оправдати поменуту одлуку Уставног суда БиХ о забрани обележавања Дана Републике, јер је сада сасвим јасно да је то био политички покушај да се Републици Српској оспори статус државе потписнице Дејтонског споразума (тачније, свих њених анекса), а тиме и статус субјекта међународног права. Уставни суд покушао је да наметне сасвим неприхватљиву тезу о непостојању Републике Српске пре 1995 године јер је наводно она била резултат потписивања мировног споразума. Напротив, Република Српска постојала је и пре потписивања Дејтонског споразума, а то је чињеница коју је потврдио и сам споразум. Због тога се обележавањем Дана РС брани и спроводи Дејтонски споразум, а не руши, како је то наводно закључио Уставни суд.

KONACNO-BILBORD-2015

Заснована као политички децентрализована државна заједница, дејтонска БиХ увек је била трн у оку унитаристичким и централистичким круговима у Сарајеву, који су на све начине покушавали да силом наметну измене одредби Дејтонског уговора и тиме од државне заједнице три конститутивна народа створе вештачку једнонационалну државу са централистичким државним апаратом. У томе су пресудну улогу одиграли институција Високог представника (ОХР) као и неке од институција саме БиХ, пре свега њен Уставни суд који је у више наврата доказао да је оруђе у рукама западних обавештајних структура чији коначни циљ је укидање Републике Српске као одраза државотворне традиције српског народа на подручју БиХ.

Дејтонски споразум у свом анексу 10 предвиђа институцију Високог представника чије функције су јасно ограничене на надгледање примене самог споразума као и на давање помоћи странама у његовој имплементацији. Као што смо већ рекли обавезу да примењују одредбе Дејтонског споразума имају искључиво Република Српска и Федерација БиХ које су уједно и једине овлашћене да на основу заједничког договора и уз консензус задиру у текст самог споразума и мењају његову структуру.Нико други осим њих то право нема. То се превасходно односи на Устав БиХ као Анекс 4 самог споразума који може да се мења само и искључиво у поступку измене међународног уговора, и то уз претходну сагласност оба ентитета. Међутим, злоупотребљавајући своја овлаштења, Високи представник нанео је озбиљан ударац дејтонској структури БиХ, доносећи акте и намећући законе који немају никакав основ у Уставу БиХ, а који су за последицу имали смањивање надлежности ентитета, пре свега Републике Српске.

Током последњих 20 година, самовољом Високог представника, Републици Српској одузето је преко 60 ентитетских надлежности у корист стварања неуставних институција БиХ, пре свега на подручју финансијске политике и правосуђа чиме је озбиљно угрожен судски, па и економско-социјални статус тог ентитета.  У овом контексту неопходно је поменути и делатност Уставног суда БиХ који се, уместо чувара дејтонског Устава, претворио у главни политички инструмент његовог урушавања. Одлукама о конститутивности народа и уставности тзв. Суда и Тужилаштва БиХ, Уставни суд погазио је највиши правни акт државе и створио услове за даљу дестабилизацију политичких прилика у земљи. Пре свега се то види у Закону о Суду БиХ којим се оснива централизовани судски систем иако за тако нешто не постоји никакво уставно овлашћење, нити је то предвиђено било где у самом Дејтонском споразуму.

Суочени са ситуацијом која прети да у потпуности уруши темеље политичке самосталности Републике Српске, неопходно је да се уложе максимални напори у очување дејтонског система власти и настави са инсистирањем на строгом поштовању слова Дејтонског споразума. У томе пресудну улогу имају управо институције Републике Српске које су овлашћене да од Федерације БиХ и међународне заједнице траже пуну имплементацију мировног споразума и да користе на њему заснована средства одбране свог уставно-правног положаја и права својих грађана.

У том контексту се пре свега мисли на референдум као уставно право ентитета и средство одбране виталних националних интереса српског народа. Република Српска није дужна да прихвати насилно створене институције БиХ, јер оне нити имају свој легитимитет, нити су основане на легалан начин, сходно члану 3.3 Устава БиХ који одређује да БиХ врши само оне надлежности које су на њу изричито пренете консензусом оба ентитета.

Битну улогу у очувању Републике Српске има и Република Србија, као гарант Дејтонског споразума, која је у обавези да свим дипломатским и правним средствима инсистира на поштовању мировног споразума као и да у томе пружа сву неопходну помоћ руководству Републике Српске. Пре свега, овде треба истаћи потребу одбацивања тзв. бонских овлашћења која неосновано шире овлашћења Високог представника, а дугорочно и потребу његовог укидања.

Међународна заједница признала је легитимитет Дејтонског споразума па су тако сви покушаји са њене стране да се он измени недопустиви и воде ка даљој дестабилизацији прилика у БиХ. Ово је нарочито битно у погледу активности УН и сталних чланица СБ које би морале активније да се укључе у надгледање ситуације на терену и да својим правним и политичким средствима одлучно стану у одбрану Дејтонског споразума, који данас не само да представља браник самосталности Републике Српске, већ и средство одбране читавог савременог система међународног права, регулисаног Повељом УН.”

Leave a Reply