Најновија саопштења:
608566_092414c5_f

Предлогом измена Кривичног законика нарушава се уставни принцип слободе говора!

Поводом најављених измена Кривичног законика у којима се као кривично дело уводи и негирање злочина геноцида преносимо мишљење познатог српског адвоката, Мирослава Васића, члана Савета за правна питања Заветника.

“У предлогу измена Кривичног законика који се од 9. новембра налази у скупштинској процедури се наводи да ће затворском казном од шест месеци до пет година бити кажњен свако ко одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина уколико су та кривична дела утврђена правоснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда.

За геноцид се пред српским судовима још ником није судило, док се пред судијама Међународног кривичног суда није говорило о злочинима који обухватају кривично дело геноцида на простору Европе, као ни о ратним злочинима и злочинима против човечности на територији бивше Југославије уопште, ако је назив овог суда у предлогу написан почетним великим словом. У супротном би се могло тумачити да се ова одредба може односити и на одлуке ад хоц судова као што је то Међународни кривични суд за бившу Југославију (ИЦТY).

У образложењу овог предлога за законску измену се наводи: “Чланом 40. предлога Закона допуњен је члан 387. Кривичног законика којим је прописано кривично дело “Расна и друга дискриминација”, а у циљу усклађивања са Оквирном одлуком Савета Европске уније 2008/913/ЈНА.”

У Оквирној одлуци из 2008. године се између осталог наводи да ће свака држава чланица ЕУ донети мере неопходне како би се осигурала кажњивост низа видова понашања, међу којима је и јавно подржавање, порицање или значајно тривијализовање злочина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина.

Ова формулација није орочена за будуће време, нити је везана за Међународни кривични суд. Она је стандард који се тражи у жељи да се обезбеди инкриминизација сваког вида понашања којима се јавно подржава, пориче или умањује злочин геноцида, злочин против човечности и ратни злочин. Користећи ову суштину одлуке неке политичке странке у парламенту сматрају неопходним да одредбе предлога Кривичног законика у вези са признавањем геноцида буду проширене на све међународне судове, укључујући и Хашки трибунал,па су у том смислу поднеле амандмане.

Друга опасност огледа се у чињеници да се пред судовима у Србији није судило за геноцид, али јесте за злочине против човечности и ратне злочине. Знамо да ова кривична дела не застаревају, па није искључено да и пред судовима у Србији дође до суђења за геноцид под притиском спољних фактора. Закон о универзалној јурисдкицији даје овакву могућност домаћим судовима и када се ради о извршиоцима који су страни држављани и за злочине учињене ван територије Републике Србије.
Ова тема такође може бити проширена на поступак признања страних судских одлука од стране судова у Републици Србији у складу са одредбама Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима.

Пресуда о признању стране кривичне пресуде

Члан 62

Ако усвоји замолницу, суд ће пресудом о признању стране кривичне пресуде изрећи кривичну санкцију према кривичном законодавству Републике Србије. Изречена кривична санкција не може бити строжа од санкције изречене у страној кривичној пресуди.
У изреку пресуде из става 1. овог члана суд ће унети одлуку о усвајању замолнице, назив надлежног суда државе молиље, потпуну изреку стране кривичне пресуде и изрећи ће кривичну санкцију. У образложењу пресуде суд ће изнети разлоге којима се руководио приликом изрицања кривичне санкције.
Против пресуде из става 1. овог члана жалбу могу да изјаве јавни тужилац, осуђени и бранилац.
Извршење пресуде из става 1. овог члана, као и доношење одлуке о условном отпусту спроводи се по праву Републике Србије.

Поред овог глвног питања у Предлогу овог закона у истом члану предлаже се још једна забрињавајућа одредба:

Члан 387.

(1) Ко на основу разлике у раси, боји коже, верској припадности,
националности, етничком пореклу или неком другом личном својству крши
основна људска права и слободе зајамчена општеприхваћеним правилима
међународног права и ратификованим међународним уговорима од стране
Србије,
казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(2) Казном из става 1. овог члана казниће се ко врши прогањање
организација или појединаца због њиховог залагања за равноправност људи.

ПРОГАЊАЊЕ
ЧЛАН 138А

(1) КО ДРУГОГ НЕОВЛАШЋЕНО УПОРНО ПРОГАЊА НА НАЧИН КОЈИ
МОЖЕ ОСЕТНО ДА УГРОЗИ ЊЕГОВ ЛИЧНИ ЖИВОТ,
КАЗНИЋЕ СЕ НОВЧАНОМ КАЗНОМ ИЛИ ЗАТВОРОМ ДО ТРИ ГОДИНЕ.
(2) УПОРНО ПРОГАЊАЊЕ У СМИСЛУ СТАВА 1. ОВОГ ЧЛАНА
ПОСТОЈИ КАДА СЕ У ТОКУ ОДРЕЂЕНОГ ВРЕМЕНСКОГ ПЕРИОДА:
1) ДРУГО ЛИЦЕ ПРАТИ ИЛИ ПРЕДУЗИМАЈУ ДРУГЕ РАДЊЕ У ЦИЉУ
ФИЗИЧКОГ ПРИБЛИЖАВАЊА ТОМ ЛИЦУ;
2) НАСТОЈИ ДА УСПОСТАВИ КОНТАКТ СА ДРУГИМ ЛИЦЕМ
НЕПОСРЕДНО, ПРЕКО ТРЕЋЕГ ЛИЦА ИЛИ ПУТЕМ СРЕДСТАВА
КОМУНИКАЦИЈЕ;
3) ЗЛОУПОТРЕБЉАВАЈУ ПОДАЦИ О ЛИЧНОСТИ ДРУГОГ ЛИЦА ИЛИ
ЊЕМУ БЛИСКОГ ЛИЦА РАДИ НАРУЧИВАЊА РОБЕ ИЛИ УСЛУГА;
4) ПРЕТИ НАПАДОМ НА ЖИВОТ, ТЕЛО ИЛИ СЛОБОДУ ДРУГОГ ЛИЦА
ИЛИ ЊЕМУ БЛИСКОГ ЛИЦА;
5) ПРЕДУЗИМАЈУ ДРУГЕ СЛИЧНЕ РАДЊЕ.
(3) АКО ЈЕ ДЕЛОМ ИЗ СТАВА 1. ОВОГ ЧЛАНА ИЗАЗВАНА ОПАСНОСТ
ПО ЖИВОТ, ЗДРАВЉЕ ИЛИ ТЕЛО ЛИЦА ПРЕМА КОМЕ ЈЕ ДЕЛО ИЗВРШЕНО
ИЛИ ЊЕМУ БЛИСКОГ ЛИЦА,
УЧИНИЛАЦ ЋЕ СЕ КАЗНИТИ ЗАТВОРОМ ОД ТРИ МЕСЕЦА ДО ПЕТ
ГОДИНА.
(4) АКО ЈЕ УСЛЕД ДЕЛА ИЗ СТАВА 1. ОВОГ ЧЛАНА НАСТУПИЛА СМРТ
ДРУГОГ ЛИЦА ИЛИ ЊЕМУ БЛИСКОГ ЛИЦА,
УЧИНИЛАЦ ЋЕ СЕ КАЗНИТИ ЗАТВОРОМ ОД ЈЕДНЕ ДО ДЕСЕТ
ГОДИНА.

Оваква дефиниција прогањања и инкриминација прогањања организација или појединаца због њиховог залагања за равноправност људи даје могућност невладиним организацијама које се баве „залагањем за равноправност људи“ да могу да подносе исконструисане кривичне пријаве и када их неко попреко погледа у току или након иступа који штети интересима Републике Србије и српског народа.

Још једно актуелно питање отвара се доношењем ових измена Кривичног законика. То је питање да ли су судови на КиМ судови Републике Србије и како се односити према њиховим правноснажним пресудама. Да ли ћемо морати да прихватимо да је Оливер Ивановић извршио ратне злочине ако буде правноснажно осуђен?

Из извештаја Европске комисије из 2014. године у којем се налази извештај о примени Оквирне одлуке Министарског савета из 2008. године, која се тиче борбе против ксенофобије и расизма у државама члнаницама ЕУ, а на коју се позива предлагач измена закона, јасно се може видети да готово ниједна држава чланица није у потпуности прихватила и применила текст Оквирне одлуке.

Подсећам на пресуду Европског суда за људска права из 2015, који је осудио Швајцарску зато што је Швајцарска осудила једног турског држављанина који је негирао геноцид над Јерменима. И суд је рекао да у том случају принцип слободе мишљења и изражавања има већу снагу и да не може бити подређен тој квалификацији КЗ у Швајцарској”

У виду треба имати и да су ЛСВ, ЛДП, али и Фонд за хуманитарно право у свом саопштењу навели да би се предложеном допуном члана 387. КЗ „пружила законска заштита ревизионистима судски утврђених чињеница пред МКСЈ и МСП”. ФХП апелује на посланике Народне скупштине да измене предложени став како би обухватио забрану негирања чињеница утврђених пред МКСЈ и МСП, у складу са домаћим и међународноправним обавезама Републике Србије.

„Изузимањем злочина утврђених пред МКСЈ из забране, предлог закона дозвољава негирање и јавно одобравање геноцида у Сребреници, злочина на Овчари, масовним злочинима почињеним у Приједору, Маркалама, Меји и Кореници, Избици и у многим другим местима током ратова у бившој Југославији. ФХП подсећа да се Законом о сарадњи са МКСЈ-ом Србија обавезала да ће поштовати одлуке Међународног кривичног трибунала”, наводи ФХП и подсећа да је пресудом МСП, која је за Србију обавезујућа према члану 94 Повеље УН, утврђено да је у Сребреници почињен геноцид.

Овом пресудом утврђено је и да је Србија прекршила Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида по два основа – прво, јер није учинила ништа да у јулу 1995. године спречи сребренички масакр, „мада јој је морало бити јасно да постоји озбиљан ризик од геноцида“ и друго, зато што није казнила учеснике тог злочина који су јој били доступни.

Предложено кажњавање преиспитивања постојања и тежина геноцида и других ратних злочина представља кршење уставних слобода; слободе изражавања и права на критичку мисао. Свако има право да доведе у питање догму или општеприхваћену истину ако то жели.

Сама одлука Европског савета није обавезна чак ни за чланице ЕУ, па је питање да ли је неопходно да Србија усваја стандарде изнад оних које су прихватиле неке чланице ЕУ. У ЕУ постоји једино забрана величања холокауста, а не његовог преиспитивања.

Суд у Стразбуру направио је разлику између холокауста и осталих злочина, а и поједине одлуке чланица ЕУ јасно дају смернице о правој мери регулације овог питања.

Када је Француска 2012. покушала да прошири дејство закона на геноцид над Јерменима, Уставни савет Француске је оборио овакав предлог као неуставан и противан слободи говора. Иако је у Шпанији до 2007. постојало кривично дело негирања геноцида, Уставни суд те земље је укинуо ову одредбу и ограничио важење закона само на активно одобравање геноцида, те га асимиловао с кривичним делом говора мржње. Разлог: одредба директно крши уставно зајамчена права слободе изражавања и мисли. Активна афирмација злочина је кажњива, али је дозвољено преиспитивање да ли злочин постоји!

Европска унија је подржала модел кажњавања негације геноцида, а чланице ЕУ су индивидуално преузеле различите облике оваквих закона. Државе Немачка, Француска, Аустрија и Белгија кажњавају само негацију холокауста, док Луксембург осим холокауста забрањује негирање и осталих геноцида. Слично је и са Лихтенштајном, Малтом, Летонијом, Словенијом…

Најразвијеније земље ЕУ задржале су се само на холокаусту. Чак и европска судска пракса напушта забрану преиспитивања геноцида, што је јасно из одлуке Европског суда за људска права у случају Перинчек и Швајцарска из децембра 2013.

Дакле постоји аргументација за обарање предлога проширене инкриминације на критичку мисао. Такође, опасности од проширења оквира инкриминације у будућности су врло реалне. Подсећем на реакцију Турске на одлуку немачког суда о постојању геноцида над јерменским народом.”