Антоније Ђурић: Писмо подршке Заветницима.

Antonije_Djuric_Potomci_se_odrekli_predakaУ национално-политичком савету Српског сабора Заветници, налазе се истакнути људи, који су  се својим делима одужили отаџбини. Међу њима је и наш велики писац, творац чувене књиге ”Солунци говоре”, ”Црвене куге”, ”Памти србине и усправи се” и многих других које сведоче истину о судбини српског народа. На жалост, господин Антоније Ђурић био је онемогућен да присуствује свечаној академији поводом две године рада Заветника, али је упутио писмо подршке.

Ко се данас велича слободама и слободарима, а узмиче пред неслободама и тиранима, не чује онај разговетни шапат будућности и у њему страшну опомену да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама. Поносити се својим прецима, а не бити их достојан чин је вредан самопрезрења.

Ми не куцамо на ваша врата, ми куцамо на ваша преплашена срца. Сви сте нас препознали, ми смо Заветници, то је наше заједничко име, кад додамо косовски то је име и презиме и наша судбина. Ми смо видари рањене српске душе и зато послушајте наш глас и следите наш пут.

Наша молитва остаје иста: Поведи нас Господе из тмине ка светлости , кроз глад до ситости, кроз очај до самопоуздања, из малаксалости до снаге, из духовне тескобе ка духовним пространствима, из неслободе ка слободи, из тираније ка демократији, из невере ка вери чврстој и непоколобљиво у тебе, Господе Боже наш. Правдено је и поштено је ово што радимо, бранимо Господе твоје дарове, овај комад земље и овај крајичак неба, ову литицу над реком и образ свој и гробове наших предака и ове свете манастире и цркве хранитељке наше душе и чуварице наше вере православне и дим породичног огњишта и осмех наше деце. Бранимо Господе, право на живот које си нам ти подарио, бранимо своје огњиште, сјај сунца, своје житно поље, свој пропланак, своје катуне, свој часни крст и своју крсну славу!

Праведно је ово што радимо, али нам земаљска правда није била наклоњена, прогонили су нас, везивали у синџире, набијали на коље, њихали смо се на вешалима, повијали се под бичем, тестерисали нам руке и ноге, срца нам клештима чупали, пили нашу крв, у јаме безданице бацали нашу нејач, ножем под грлом нагонили нас да се вере своје одричемо, а ми попут Старца Вујадина из Клепаца мирно говорили: Само ти дете ради свој посао.

И ко нас све није прогнио и ко нас све није клао, и опет би, никад им доста српске крви, али не може више, не дају Заветници, они су сада на бранику отачства. Ми служимо роду српском и Господу Богу, ми нисмо само деца наших очева и мајки, ми смо синови и кћери наше отаџбине.

Антоније Ђурић,

На лице Светог Трифуна, Чачак.

У национално-политичком савету Српског сабора Заветници, налазе се истакнути људи, који су  се својим делима одужили отаџбини. Међу њима је и наш велики писац, творац чувене књиге ”Солунци говоре”, ”Црвене куге”, ”Памти србине и усправи се” и многих других које сведоче истину о судбини српског народа. На жалост, господин Антоније Ђурић био је онемогућен да присуствује свечаној академији поводом две године рада Заветника, али је упутио писмо подршке.

 

Ко се данас велича слободама и слободарима, а узмиче пред неслободама и тиранима, не чује онај разговетни шапат будућности и у њему страшну опомену да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама. Поносити се својим прецима, а не бити их достојан чин је вредан самопрезрења.

Ми не куцамо на ваша врата, ми куцамо на ваша преплашена срца. Сви сте нас препознали, ми смо Заветници, то је наше заједничко име, кад додамо косовски то је име и презиме и наша судбина. Ми смо видари рањене српске душе и зато послушајте наш глас и следите наш пут.

Наша молитва остаје иста: Поведи нас Господе из тмине ка светлости , кроз глад до ситости, кроз очај до самопоуздања, из малаксалости до снаге, из духовне тескобе ка духовним пространствима, из неслободе ка слободи, из тираније ка демократији, из невере ка вери чврстој и непоколобљиво у тебе, Господе Боже наш. Правдено је и поштено је ово што радимо, бранимо Господе твоје дарове, овај комад земље и овај крајичак неба, ову литицу над реком и образ свој и гробове наших предака и ове свете манастире и цркве хранитељке наше душе и чуварице наше вере православне и дим породичног огњишта и осмех наше деце. Бранимо Господе, право на живот које си нам ти подарио, бранимо своје огњиште, сјај сунца, своје житно поље, свој пропланак, своје катуне, свој часни крст и своју крсну славу!

Праведно је ово што радимо, али нам земаљска правда није била наклоњена, прогонили су нас, везивали у синџире, набијали на коље, њихали смо се на вешалима, повијали се под бичем, тестерисали нам руке и ноге, срца нам клештима чупали, пили нашу крв, у јаме безданице бацали нашу нејач, ножем под грлом нагонили нас да се вере своје одричемо, а ми попут Старца Вујадина из Клепаца мирно говорили: Само ти дете ради свој посао.

И ко нас све није прогнио и ко нас све није клао, и опет би, никад им доста српске крви, али не може више, не дају Заветници, они су сада на бранику отачства. Ми служимо роду српском и Господу Богу, ми нисмо само деца наших очева и мајки, ми смо синови и кћери наше отаџбине.

 

Антоније Ђурић,

На лице Светог Трифуна, Чачак.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *