Најновија саопштења:
Vladimir Putin speaks with his hand on the Constitution during his inauguration ceremony as new Russia's president in Moscow Monday, May 7, 2012.  Putin has been sworn in as Russia's president for a third term after four years as prime minister. (AP Photo/RIA Novosti Kremlin, Vladimir Rodionov, Presidential Press Service)
Vladimir Putin speaks with his hand on the Constitution during his inauguration ceremony as new Russia's president in Moscow Monday, May 7, 2012. Putin has been sworn in as Russia's president for a third term after four years as prime minister. (AP Photo/RIA Novosti Kremlin, Vladimir Rodionov, Presidential Press Service)

Данијел Игрец: “Мир и стабилност – стратешки циљ Русије на Балкану”

У Москви је пре два дана одржан састанак руског шефа државе и председника Владе Србије. Многи светски и домаћи медији известили су о темама које су приликом свог сусрета отворила двојица председника. Међу њима посебно су истакнута питања (гео)политичке ситуације у свету, Европи и региону као и односи на пољу билатералне српско-руске сарадње.

Почетак разговора обележила је Путинова изјава у којој је руски председник нагласио да “ма како се развијала политичка ситуација, не сумња да ће се односи између Србије и Русије развијати исто овако позитивно и у духу пријатељства као и до сада“. Он је изразио очекивање да ће предстојећи председнички избори у Србији протећи на највишем нивоу, пожелевши успех „актуелним властима“, након чега је уследио разговор о економској и војно-техничкој сарадњи две државе.

Сусрет на највишем нивоу привукао је пажњу многих и пред коментаторе политичких прилика поставио следећа питања: “Како тумачити изјаву руског председника? “Какав значај за Београд има састанак у Москви? Какву поруку је Владимир Путин послао Србији?”

Одговоре на ова питања најлакше ћемо добити уколико се укратко осврнемо на актуелну геополитичку ситуацију у региону и размотримо шта су кључни геостратешки интереси државне политике Москве и Београда.

srbija-nato-rusija

Главни (и сасвим легитиман) спољнополитички циљ Кремља је обезбедити услове за даље јачање руског утицаја у свету и афирмацију своје улоге као гаранта глобалне безбедности. Стабилност у међународним односима немогуће је постићи и сачувати без сарадње са Руском Федерацијом. Она је незаобилазан фактор у процесу неутрализације свих постојећих као и потенциалних кризних жаришта у свету.

Свет без Русије је свет анархије, сукоба, политике једностраних потеза и двоструких стандарда. То смо видели крајем 20. века када су САД као држава-тиранин вршиле бруталну прекомпозицију светског поретка и систем међународног права кројиле према својим потребама. Као пример наведимо само агресију на Савезну Републику Југославију, без одобрења СБ УН. Директна последица тога била је општа геополитичка неравнотежа снага у међународној заједници и могућност да економски просперира само западна (англоамеричка) цивилизација која је у својим рукама држала машинерију за контролисање осталих народа и држава. Свеукупним политичким, привредним и војним јачањем Русије отпочео је процес који је Хенри Кисинџер назвао “ограничавање да се успостави хегемонија САД (оп.а.)”. Створена је глобална равнотежа снага. Овим је униполарни свет у америчкој режији доживео крах. Његове рушевине јасно се виде у Украјини и на Блиском Истоку где је Москва демонстрирала одлучан став да заштити своје стратешке одбрамбене интересе. Отворена су врата другачијем међународном поретку-мултиполаризму, у којем се међудржавни односи уместо на страху и подређивању заснивају на равноправности, сарадњи, солидарности и уважавању интереса сваке нације. Да би опстала као непогрешив фактор у стварању таквог поретка и сачувала своје обновљене позиције светске силе Русији су неопходни мир и стабилност у свету, Европи и на Балкану.

Управо је постизање тог мира предмет смишљеног опструисања у режији политичког Запада. Оно се врши како на глобалној тако и на нижим, локалним разинама деловања. Међу прве можемо убројати западну подршку глобалним факторима нестабилности као што је финансирање терористичких групација широм света, пре свега Исламске државе. Јавна тајна је да су највећи спонзор исламског милитаризма управо амерички обавештајни кругови који делују у спрези са разним организацијама попут Клинтонове фондације. Њихов циљ је да под плаштом “борбе за људска права и демократију” у Ираку, Ирану и Сирији што више дестабилизују Блиски Исток и стварајући “анакондин обруч” око руских граница угрозе њене виталне интересе. То аутоматски спречава војно и логистичко повезивање Москве, Дамаска и Техерана.

nato-balkan

Пример локалног спектра деловања се последњих месеци најбоље уочава у дешавањима на Балкану где се опробаном политиком “контролисаног хаоса” и “стварања ограничених жаришних зона” дестабилизују безбедносне прилике. Насилно увлачење Црне Горе у НАТО пакт и стварање заједничких специјалних ваздушних снага Словеније, Мађарске, Хрватске и Бугарске под патронатом Западне алијансе очигледан су пример (индиректне) војне претње српским интересима и порука упозорења Москви. Један и једини циљ атлантистичких испостава моћи, оличених у структурама НАТО-а и реповима старе америчке администрације попут Сорошеве мреже невладиних фондација, је елиминација руског утицаја из овог дела Европе. Западу, који се налази у поприличној пометњи због све крупнијих политичких промена у сопственом дворишту, је од круцијалног значаја да спречи дубинско геостратешко позиционирање Русије у “стомаку Европе”-Балканском полуострву. Он то чини тако да помоћу процеса евроинтеграција које све више личе на “Сизифов никад остварени пут ка врху брега” политички и економски исцрпљује најпоузданијег руског савезника у региону-Србију.

“Што слабија Србија, то даља Русија” је крилатица која у пар речи описује актуелни политички приступ западних сила у односу према балканским државама. Конкретизација тог приступа се најбоље огледа у недавном изливу русофобије од стране британске премијерке Терезе Меј и европског парламентарца Дејвида Мекалистера који су позвали на “хитно избацивање Русије са Балкана”, јер је политика Москве отворена претња “европској безбедности”. Не схватају Тереза и Дејвид да је без Русије европска безбедност само мртво слово на папиру!

Распламсавање институционалне кризе у Македонији и подршка великоалбанском монструм-пројекту доказ су да су циљ НАТО пакта и ЕУ сукоби и немир, а циљ Русије мир на Балкану! Исто спољнополитичко стремљење треба да има и политика званичног Београда. Мир и стабилност треба да буду императив заједничког наступања Русије и Србије у региону.

309929888

Управо је то темељ српско-руске сарадње коју је Путин имао у мислима када се састао са премијером Србије. У првом плану није била подршка владајућој опцији у Србији. Русија је у више наврата јасно не само рекла већ и доказала да њена политика нема никаквих додирних тачака са политиком уцена и ултиматума коју према Србији деценијама спроводе западни центри моћи. Русија се не меша у унутрашња питања Србије, Русија не намеће своја решења Србији и нема намеру да је као НАТО увлачи у интеграције које су за њу штетне, већ жели сарадњу на равноправним основама. Она подржава суверене одлуке Србије. Зато је изјава Путина превасходно била порука српском народу да ће, без обзира на све западне притиске и турбуленције у политичкој ситуацији Русија остати стратешки савезник и поуздан партнер српске државе. Пријатељ који ће принципијелно бранити њен суверенитет у међународној заједници и заступати заједничке интересе Москве и Београда како на Балкану тако и у Европи.

Владимир Путин је као председник највеће светске силе јасно испољио став званичне државне политике Руске Федерације – Москва ће поздравити и подржати сваки корак званичне власти у Србији којим се стреми ка очувању стабилности и афирмацији државотворних позиција Београда. Јака и снажна Србија, окренута ка својим националним интересима осигурава преко потребно присуство Русије у политичким процесима на Балкану. Јер је то гарант слободе и независности, економског просперитета, социјалне сигурности и безбедности, гарант српских, а не евроатлантских интеграција! Стратешки интереси Москве и Београда не противрече једни другима. Они су компатибилни!

kosovo-foto-profimedia

Та компатибилност треба да се одрази у постизању таквог геополитичког окружења које ће пружити оптималне услове за обнову државности над српским земљама. Она мора да значи институционално, привредно, безбедносно и културно повезивање Београда, Новог Сада, Приштине, Подгорице, Бањалуке, Скопља и Книна, хомоген приступ решавању српског националног питања и стварање јединственог српског цивилизацијског простора на Балкану. Погледајмо укратко каква је то државна стратегија са којом можемо да постигнемо наведено. Она треба да се састоји од следећих корака:

1.) Инсистирање на политици војне неутралности и њена имплементација у националну стратегију безбедности. Концепт ванблоковске позиције када је у питању чланство у војним савезима кључан је како би Србија била независна од утицаја НАТО пакта. Тиме се умањује могућност његовог даљег ширења ка Истоку и опкољавања руских граница.

Москва је кључни међународни гарант војне неутралности Србије чиме се обезбеђују стратешки безбедносни приоритети и јачају војно-одбрамбени, обавештајни и логистички потенцијали српске војске. Међутим, за пуну примену неутралног статуса неопходно је да Србија ту своју позицију озваничи и законом као општим актом. Упоредо са тиме треба радити и на стратешком повезивању са Босном и Херцеговином, Црном Гором и Македонијом у циљу стварања “Балканске четворке”-савеза војно неутралних балканских држава. Он ће се у будућности показати као дугорочно одржива форма за рестаурацију утицаја Београда у његовим историјско легитимним интересним сферама-српским земљама.

2.) Свеобухватно јачање економске и енергетске сарадње са Руском Федерацијом и њеним кључним савезницима, пре свега Народном Републиком Кином и Индијом. Повећање српско-руске трговинске размене која за сада износи 1,7 милијарди долара у првих девет месеци 2016. године. Потенцијали на том пољу су огромни и још увек у великој мери неискориштени.

Србија би морала да се заузме за пуну имплементацију постојећег Споразума о слободној трговини са Русијом и да сарадњу две државе осим на пољу пољопривреде прошири и на тзв. “индустријску кооперацију”. У питању су друге привредне гране попут индустрије високе технологије, производње аутомобила, туризма и заједничких финансијских аранжмана. Постоје и области у којима тек треба успоставити сарадњу, у производњи семена, на пример, што може да донесе приходе који се мере милијардама евра, или у сфери медицине, контакти “Росатом фарма” и Винче, на пример. Потребно је заједнички производити и извозити у треће земље. То може донети значајан раст робне размене и много нових радних места у Србији.

Додатна предност продубљивања српско-руских привредних односа је и могућност да Србија искористи позитивне ефекте тзв. “економске дипломатије Кремља”. Реч је о стратешким трговинским споразумима Москве са “највећим економијама данашњице” попут Кине и Индије. Вештим позиционирањем у тим односима Србија би могла да отвори своје тржиште за инвестиције тих држава, реализује капиталне економске пројекте, кроз њих унапреди своју инфраструктуру и постигне конкурентност и самоодрживост своје економије. У том погледу се као сјајна прилика намеће и присуство Београда на кинеском “новом путу свиле” што се са геостратешког аспекта показује као велика компаративна предност Србије јер пружа прилику за отварање нових тржишта. Као нечланица ЕУ она би тиме могла да неутрализује негативне консеквенце Споразума о стабилизацији и придруживању (постане мање зависна од економског утицаја Брисела), ојача своје домаће привредне потенцијале и наметне се као незаобилазан европски економски фактор, као трговински и финансијски мост на осовини Берлин-Београд-Москва-Пекинг.

3.) Поспешивање преговора са Евроазијском економском унијом о зони слободне трговине. За Србију је кључно да обнови свој економски суверенитет што ће постићи редефиницијом својих економских веза са ЕУ и јасним приступом у односу према Евроазијској унији. Тај приступ уопште не мора да подразумева чланство у тој унији већ само одржавање таквих односа који ће у најбољој могућој мери задовољити српске интересе. Конкретно, то подразумева следеће: “Економска сарадња са појединачним државама чланицама ЕУ на принципима равноправности, реципроцитета и обостраних интереса. Стратешки ангажман у привредним токовима Евроазијске економске уније који неће значити чланство већ неке врсте “привилеговано партнерство” са њеним државама чланицама по узору на економске односе Швајцарске и ЕУ.

4.) Снажнија кооперација на дипломатском и културно-образовном нивоу. Србија и Русија би могле да предузму више заједничких дипломатских иницијатива у оквиру важнијих међународних организација. Такође је приметан и мањак спровођења заједничких културних, образовних и научних пројеката за шта већ годинама постоји велики, али још увек неискориштен потенцијал.

Сада када смо навели све главне предиспозиције за пуни развој српско-руских стратешких односа није тешко уочити једну важну ствар. Да је он могућ само и једино у условима мира и стабилности! То је суштинска порука Владимира Путина. Сачувати безбедност и спречити сукобе!

Мир значи развој Русије. Немири и рат значе њено назадовање. Зато ни не чуди да је таласократија увек покушавала да спречи геополитичко и економско”васкрсење Русије”. Сетимо се само од стране британских елита подржану и финансирану крваву Октобарску револуцију, својеврсну претечу данашњих обојених револуција, и то баш у време највећег привредног процвата Русије.

Историја нам сведочи да је Србија одувек била својеврсни полигон за тренирање Запада у његовом обрачуну са Москвом. Пробни балон за све покушаје “сламања и коначног геополитичког пораза Русије”. Та чињеница се потврдила и ових дана када су представници појединих невладиних организација, предвођени Алексејем Наваљним, иначе пионом атлантиста, покушали да помоћу методологије “Жуте патке” дестабилизују прилике у Русији и сруше њеног председника. Срећом, неуспешно. Савремена Русија није Русија 90-их. Путин није Јељцин. А ни Запад није више оно што је некад био.