11075231_442667302574857_4290865332197616883_n

Мр. Данијел Игрец: „Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо!“(ИНТЕРВЈУ)

Члан Главног одбора Заветника, Данијел Игрец, у разговору за интернет магазин Видовдан говори о актуелним дешавањима у земљи и региону, великоалбанском тероризму, питању КиМ, односу према ЕУ и стратешкој сарадњи Београда и Москве.

Интервју преносимо у целини:

Магистар међународног права, аутор је више геополитичких, политичких и правних анализа, учествовао је на разним међународним и домаћим конференцијама и трибинама посвећеним актуелним политичким темама у земљи и свету. Један од најгласнијих противника Бриселског споразума, члан  Главног одбора политичке организације Српски сабор Заветници и члан руководства новооснованог Националног савета Срба Словеније, редован аутор дневно-политичких актуелности интернет магазина ВИДОВДАН. Наш саговорник је Мр. Данијел Игрец.

unnamed-1-2

ВИДОВДАН: Како сте пре свега магистар међународног јавног права, можете ли нам рећи колико се оно поштује и какве су импликације тренутног односа према међународном јавном праву на глобалне односе? Постоји и немали број оних који сматрају, не без аргументације, да је међународно право заправо право јачих, да заправо представља „беле рукавице“ јачима када раде против слабијих, а да су све одредбе међународног јавног права прављене тако да се могу тумачити тако да свака страна може увек тврдити да је у праву. Да ли је заиста тако и какве то импликације може имати на нас?

Д. ИГРЕЦ – Оно што данас називамо савременим међународним правом своје прве облике добило је давне 1648. године, склапањем мира у Вестфалији, чиме је окончан крвави Тридесетогодишњи рат и створен „вестфалски поредак“, претеча модерног система међународних односа.

Тај догађај важи за велику историјску прекретницу јер је послужио као афирмација принципа суверенитета власти што је допринело развоју модерне територијалне државе и трасирало пут да она постане кључни субјект међународних односа. Чак је и Међународни суд правде у Хагу принцип суверенитета дефинисао као „природно право сваке државе, које је извор и темељ њеног опстанка“. Тако се родило правило односно схватање да ће се само узајамним поштовањем суверених права држава гарантовати међународни мир и безбедност у свету.

Нажалост, током последњих неколико деценија, нарочито након окончања Хладног рата, пада Берлинског зида и нестанка „равнотеже снага“ у глобалним односима свет се суочио са екстремном „политизацијом“ међународног права. Дошло је до раскорака између оног што је записано у међународим актима и оног што се заиста дешава у пракси. Силу аргумента у међународним односима заменили су аргумент силе и голо политичко одлучивање. Уместо заштите и јачања принципа суверенитета радило се на његовом урушавању и потпуној ликвидацији.

Предводник тог процеса био је Запад на челу са Сједињеним Америчким Државама, а НАТО пакт и ЕУ његово главно оруђе у постизању тог циља. Концепт евроатлантских интеграција није ништа друго до негација државног и националног суверенитета. Доктрина „хуманитарних интервенција“ друго је име за окупацију самосталних држава и рушење њихових власти, чија политика се не уклапа у западну (америчку) визију новог светског поретка. Поретка у којем је међународно право постало само оно што кажу Бела кућа и Пентагон. Произвољним тумачењем његових норми и де факто приватизацијом његових најважнијих институција ми се данас суочавамо са вештачким међународним правом; оним које постоји само зато да служи хегемонистичким интересима западних држава и очувању њихових глобалних полуга моћи.

Срећом па су све већи изгледи да такво стање неће дуго трајати. Велике геополитичке промене у свету наговештавају редефиницију и реафирмацију улоге и значаја међународног права. Повратком Русије и Кине међу респектабилне светске силе и њиховом приврженошћу очувању глобалне безбедности отварају се врата ревитализацији међународног права и принцип суверенитета држава добија своју нову димензију. Све више је јасно да политика једностраних акција и двоструких аршина, коју је Запад увео у употребу кроз интервенцију у Србији, Либији, Ираку, Авганистану и Сирији више није одржива, јер подстиче сукобе и дестабилизацију прилика у међународној заједници. Униполарни свет показао се као неуспешан јер је у њему за међународно право било предвиђено само једно – да умре. Улазимо у свет мултиполарности, у којем ће, а то сам више него уверен, међународно право поново васкрснути.

ВИДОВДАН: Како смо почели са међународним јавним правом, не можемо а да не поменемо и Косово и Метохију. Какве шансе данас има Србија да одбрани своје право на своју територију?

Д. ИГРЕЦ – Србија је током 90-их година прошлог века најбоље осетила шта значи када међународно право постане само параван за спровођење политике рата и сукоба.  Узурпацијом Уједињених нација, бруталном медијском сатанизацијом њеног руководства и техником »false flag « операција (сетимо се само Рачка) тадашња Клинтонова администрација издејствовала је противправну НАТО агресију на Савезну Републику Југославију. Њен циљ био је отимање Косова и Метохије како би Америка створила услове за даљу пенетрацију свог геостратешког утицаја ка границама Русије.

Па чак ни тада центри моћи нису успели да поразе Србију. Упркос мобилизацији целокупне западне дипломатске, војне и медијске машинерије САД нису успеле да преко ноћи доврше свој пројекат „независног Косова“  и трајно неутралишу српски фактор на Балкану. Усвајањем Резолуције 12 44 наша држава успела је да добије гаранције свог суверенитета и територијалног интегритета на највишем међународном нивоу, у оквиру Савета безбедности УН.

Нажалост, током последњих година Србија је дефанзивном политиком довела себе у позицију да многа решења на која има право данас делују нереално. Поједине политичке структуре из власти и опозиције покушавају да нас убеде како је питање јужне српске покрајине нешто што је ствар прошлости и чиме се више не треба бавити.  Реч је о великој лажи. Неки је пласирају из незнања, неки намерно, ради спиновања и манипулације са јавношћу, како би нас убедили да ће признањем тзв. Косова нестати сви наши проблеми, а Србија процветати.

Дубоко сам уверен да је питање КиМ сада више него актуелно. То се показује у светлу великоалбанских претензија, где јасно видимо да уколико окупацију КиМ третирамо као реалност на коју треба да пристанемо, а на шта нас позивају наши западни „партнери„, да ће нам се тај проблем прелити и на југ Србије, у Врањску котлину, све до Ниша. Морамо знати да „независно Косово“ није крај, већ почетак, иницијална каписла нове балканске кризе, чији коначни циљ у режији западних центара моћи треба да буде стварање етнички чисте „Велике Албаније„.

Резолуцијом 12 44 сачувано је суверено право Србије на територију Косова и Метохије. Сачувана је могућност да ће у будућности, у условима кохерентне државотворне политике, која ће умети да искористи велика геополитичка превирања у своју корист, Србија повратити фактички суверенитет над јужном покрајином. Лично сматрам да управо та гаранција сувренитета у Резолуцији 1244 и државном Уставу, у промењеним међународним околностима може да постане ефективна.

14375306_10209040768084129_1057208022_o-1

ВИДОВДАН: Познато је да се противите Бриселском споразуму. Србија је за време мандата бившег председника пристала да дијалог са Приштином измести из УН у ЕУ, а садашња Влада је наставила тај процес. Која је могућа алтернатива бриселском дијалогу, ако узмемо у обзир да враћање дијалога у оквире УН није реалан сценарио јер би на то сасвим сигурно био стављен вето макар три сталне чланице Савета безбедности?

Д. ИГРЕЦ – Већ годинама на делу је покушај да се Резолуција 12 44 поништи или макар обезвреди до те мере да више не представља правно обавезујући документ. Тај процес се пре свега вршио кроз њено екстензивно тумачење, помоћу којег су Америка и ЕУ сасвим неоправдано нашле основ за слање мисије ЕУЛЕКС на КиМ и Ахтисаријев план. У том контексту треба посматрати и залагање САД, Велике Британије и Француске на смањењу надлежности УНМИК-а на Космету.

Тиме се тежи промени политичке ситуације на терену на штету Србије. Западу је постало јасно да ће елиминисање Резолуције 1244 бити могуће само уколико натера Београд да се и сам одрекне њеног садржаја и пристане на независност Космета. Управо то и јесте циљ бриселских преговора. Бриселски споразум само је одраз континуитета погрешне државне политике према Косову и Метохији, која је интензивирана након петооктобарског државног преврата у Србији.

Сматрам да је наступио историјски тренутак да као држава кренемо у озбиљну дипломатску офанзиву и инсистирамо на преговорима о КиМ под окриљем СБ УН.  Резолуција 12 44 је и даље на снази и обавезује све чланице УН-а. Да није тако не би Савет безбедности на свака три месеца одржавао седнице на којима се разматрају извештаји о ситуацији у јужној српској покрајини. Управо у тој континуираној активности Савета безбедности видим шансу Србије.

Наша држава има пуно легално и легитимно право да на тим седницама изнесе захтев да се највиши орган УН определи до свих постигнутих бриселских споразума, што би у духу своје политике принципијелне одбране српских интереса Москва и Пекинг без сумње подржали. Не заборавимо да и Русија и Кина имају право вета, што значи да у тим преговорима, за разлику од бриселских, не би били усвајани споразуми који су на штету Србије.

Поменута заседања Савета безбедности Србија мора да искористи како би указала на неке од најважнијих безбедносних изазова у региону, као што је проблем стварања терористичких радикалних формација у јужној покрајини.  Потребно је отварати актуелне и кључне теме, а самим тим то ће бити и пут ка враћању опште самих преговора пред УН. Београд мора указати на то да је ЕУ дозволила безбедносну дестабилизацију КиМ и да више нема легитимитет да буде ментор преговора.

Сматрам да би изношење и расветљавање истине о догађајима на КиМ допринело томе да многе државе које су Приштину признале под притиском и уценама поново размисле о својој одлуци и исправе неправду према Србији и њеном народу. Морамо знати да је независност тзв. Косова на стакленим ногама и да када једном крене процес повлачења признања то ће, уз добро осмишљену и консистентну дипломатску борбу Београда, добити размере домино-ефекта.

Упркос томе што је враћање питања КиМ пред УН један дуготрајан и мукотрпан пут, он мора бити дугорочан процес којем треба да тежимо јер је то једини оквир у којем можемо да заштитимо своје интересе. За то нам је потребна снажна геополитичка подршка, чије темеље ћемо пре свега учврстити стратешком политичком, економском и безбедносном сарадњом са Русијом и Кином, али и свим оним државама које уважавају наше легитимне интересе.

ВИДОВДАН: Уско везана са тим питањем је и ситуација везана за тзв. „војску Косова“ и Велику Албанију. Иако је покушано изгласавање војске Косова мимо предвиђених процедура у тамошњој скупштини, то није прошло због отвореног и снажног противљења САД. Са друге стране, на помен Велике Албаније, чак три амбасадора САД су дала заједничку изјаву у којој су осудили такве изјаве. Да ли је то наговештај промена у односу према тзв. „албанском фактору“ на Балкану и где је ту Србија?

Д. ИГРЕЦ – Треба имати у виду да се суштина америчке спољне политике не мења преко ноћи. Штавише, она је, барем када је у питању Балкан, иста већ дуги низ година и укратко се може описати као политичко, економско и безбедносно слабљење Србије на рачун албанског фактора. Још је рано говорити да ли ће Доналд Трамп успети да промени спољнополитички курс Беле куће према региону, јер видимо да и сам води борбу против структура естаблишмента, тзв. „дубоке државе“.

У том контексту треба тражити и одговор на Ваше питање. Одсуство америчке подршке формирању тзв. војске Косова видим као привремени потез, јер су и сами западни званичници попут генсека НАТО-а, Јенса Столтенберга, у више наврата истакли да је за то неопходна сагласност политичких представника Срба са Косова и Метохије (тачније самог Београда).  Тиме би се пружио потребан легитимитет стварању нове ОВК, а Србија одрекла гаранција из Резолуције 12 44.  Запад по мом мишљењу опипава пулс Београда; проверава да ли ће Србија пристати да чини даље уступке којима се заокружује тзв. државност Косова или ће морати да крене са конкретнијим претњама и озбиљнијим притисцима на њено руководство. У том погледу мислим пре свега на узаврелу великоалбанску реторику којој смо сведоци у последњих неколико месеци.

Наивно је мислити да изјаве албанских политичара из Тиране и Приштине о стварању „Велике Албаније“ немају никакве везе са политиком САД. Итекако имају. Погледајмо само ко их је све подржао и ко учествује у њиховој реализацији на терену. Читава плејада осведочених србомрзаца, сарадника Клинтонове, Бушеве и Обамине администрације; Вилијам Вокер, ватрени албански лобиста, Марти Ахтисари и Медлин Олбрајт, Џон Мекејн главни архитекти независног Косова, Весли Кларк, некадашњи амерички генерал, а сада велики финансијски спонзор Приштине, који се обогатио отимачином и експлоатацијом српских природних ресурса на КиМ, Бернар Кушнер, Тони Блер, Викторија Нуланд,  …  Списак је дугачак.

Поприлично благе изјаве америчких амбасадора о осуди великоалбанских претензија само су део политике замене теза и покушај пилатовског прања руку. Реч је о вешто оркестрираној и координисаној кампањи која за циљ има ширу дестабилизацију Србије, а тиме наравно и спречавање њеног стратешког повезивања са Москвом. Репови америчке „дубоке државе“ на Балкану покушавају да нам замажу очи тврдњом да су они званично против свеалбанског уједињења, а овамо га прећутно и свесрдно подстичу и помажу.

ВИДОВДАН: Организација у којој сте један од најистакнутијих чланова, Заветници, је скоро угостила представнике Слободарске партије из Аустрије. Ви живите у Словенији. Какву шансу имају тзв. „суверенистичке“ партије у данашњој Европској Унији, односно партије које носе придев „европскептичне“? Каква је, по Вама, будућност Европске Уније?

Д. ИГРЕЦ – Заветници су први у Србији представили и програмски утемељили суверенизам као нови политички правац. Он подразумева обнову суверенитета и дефинисање политике у складу са кључним државним и националним приоритетима.

У унутрашњој политици то пре свега значи очување уставног поретка, успостављање правне државе и владавине права, темељна и свеобухватна борба против системске корупције и криминала, противљење постојећем неолибералном привредном концепту, улагање у домаћу производњу, подстицање наталитета, очување породичних вредности и заштита културног идентитета српског народа. У спољњој политици залажемо се за преиспитивање пута у ЕУ, заустављање ширења НАТО пакта на Балкану и очување војне неутралности Републике Србије, продубљивање односа са Руском Федерацијом и њеним стратешким савезницима.

Ми смо уверени да је управо суверенизам будућност европске политике и једина алтернатива истрошеном политичком и економском систему бриселско-вашингтонског глобализма. Европска унија постала је ригидна наднационална структура у којој је народну демократију заменила владавина бриселске аутократије, економско благостање дубока финансијска и привредна криза, а сигурност њених грађана услед неконтролисаног прилива миграната никада није била угроженија.

Унија где најважније одлуке уместо народно изабраних влада доносе представници крупног капитала, а експозитуре атлантистичког утицаја подривају државни суверенитет није она „оаза слободе, безбедности и економског просперитета“ којој су тежили њени народи када су на референдумима гласали за чланство.

Будућност ЕУ је јасна. Она ће се пре или касније урушити као кула од карата. Тај процес се већ одвија пред нашим очима. Усвајање нове Декларације о перспективама даљег развоја ЕУ пре месец дана у Риму није никакав „корак ка обнови ЕУ“, већ покушај њених елита да сачувају свој положај, правећи тзв. Европу више брзина, што је други назив за пропаст концепта европских интеграција.

У таквој ситуацији све је очигледније јачање евроскептичних снага широм Европе. Брегзит је више него јасна последица тог процеса. Ми данас имамо ситуацију да у најважнијим државама чланицама Европске уније попут Француске, Немачке, Аустрије и Италије евроскептици постају најјача опозициона сила и незаобилазан фактор у политичком одлучивању своје земље. Ни мале државе чланице ту нису изузетак. Као пример истичем Словенију у којој је противљење грађана политици Брисела у протеклих неколико година порасло чак за трећину. Само је питање времена када ће суверенистичке снаге преузети власт у своје руке.

ВИДОВДАН: Као правника не можемо а да Вас не питамо за Ваше мишљење о стању у српском праводсудном систему и владавини права у Србији. Да ли део кривице за стање правосуђа лежи у самим грађанима, који имају слабу грађанску свест и, неки би рекли, урођен страх да своја права захтевају слободно?

Д. ИГРЕЦ – Устав Републике Србије јасно налаже да је она правна држава. Та је формулација међутим често остајала само мртво слово на папиру, јер се имплементација њених кључних начела у пракси није померaла даље од лепих речи. У Србији су већ годинама угрожени основни постулати правне државе.  Везаност на законе као њена суштинска одлика али и обавеза данас је гурнута у други план. На површину су испливале њене највеће рак ране, а то су коруптивни правосудни систем, непотизам,, нестручност правног кадра, неспособност примене законских норми у реалном животу као и политички мотивисане судске одлуке.

Тзв. петооктобарске демократске промене и власти, које су устоличене на њиховим крилима ни у чему нису допринеле афирмацији владавине права, принципу који су на сва уста хвалиле и обећавале грађанима Србије. Штавише, њихова политика која је, што се правосуђа тиче, и данас присутна допринела је владавини безакоња и урушила принципе правне сигурности и предвидивости.

Поверење грађана у правосуђе је на јако ниском нивоу. Људи су фрустрирани дуготрајним и бирократизованим судским поступцима, утицајем политике на правосудне институције и њихове одлуке.  Правна култура у Србији скоро да и не постоји. Због тога нам је потребна одржива и пре свега државотворна Национална стратегија за правосуђе која ће подстицати јачање институција правне државе, професионализацију стручног кадра, афирмацију основних правних начела као што су уставност, правна сигурност и једнакост грађана пред законом. Неопходно је успоставити суд као истински непристрасну грану власти и обезбедити јој све неопходне гаранције независности. Кључно је да се код грађана подигне свест о томе да судство јесте грана власти која је подједнако важна, ако не и важнија, од извршне и законодавне власти.

ВИДОВДАН: Колико би српско друштво свеукупно било боље да постоји већа народна иницијатива на остварењу индивидуалних права и да ли Заветници раде нешто по том питању?

Д. ИГРЕЦ – Увек је добро када грађани користе своје легитимне могућности и легалним путем упозоравају власт на њене обавезе у погледу заштите и промоције индивидуалних права односно подстичу власт на доношење таквих одлука. Народна иницијатива је једна од тих могућности и основно људско право, загарантовано Уставом. Друштвени активизам и подизање грађанске свести по питању остваривања индивидуалних права су добро дошли јер представљају непогрешив део савременог демократског уређења. Међутим, треба бити опрезан да такав активизам не постане параван иза којег покушавају да се сакрију деструктивни процеси по државу и њен уставни поредак.

Све веће форсирање идеологије хомосексуализма и њен агресивни продор у образовне институције осликава нам један такав процес када се иза приче о наводним људским правима (конкретно о тзв. праву на сексуалну оријентацију) крије добро осмишљена стратегија разарања друштва и већинских моралних осећања народа. Грађане треба правилно едуковати како о њиховим индивидуалним правима тако и о обавезама према колективу. Ничије право не може и не сме да буде апсолутно у том погледу да угрози и онемогући остварење легитимних права осталих чланова друштва. Уместо сексуализације српске деце и то већ од предшколског узраста прикладније би било у образовне програме увести наставу о моралу и етици, што би допринело порасту правне и политичке културе у српском друштву.

11075231_442667302574857_4290865332197616883_n

ВИДОВДАН: Да ли је неминовна поларизација српске опозиције на основи за и против Вучића?

Д. ИГРЕЦ – Сведоци смо да се српска политичка сцена у последње време суочава са вештачком поларизацијом, која само још више продубљује јаз између опозиционих партија и угрожава државно јединство. Матрица која се намеће, а према којој је један човек персонификација читаве власти, је вишеструко лоша зато што из политичког живота истискује принцип одговорности других инстанца власти.

Уопште се не поставља питање да ли одређени нивои власти професионално и у складу са законима обављају свој посао већ се све своди искључиво на критику односно похвалу једног човека. Ми данас немамо објективну и садржајну анализу рада и политике државних органа, оцене о квалитету и стручности доносе се искључиво на основу припадности овој или оној политичкој групацији. Таква острашћеност нас спречава да увидимо позитивне кораке државне политике, а оне лоше аргументовано критикујемо и понудимо алтернативна решења. Кад се тако поставе ствари испада да је један човек заслужан односно крив за све, а то озбиљно нарушава и паралише државу и угрожава принцип политичке одговорности као веома важан у демократским друштвима.

Тако створена подела на оне за и оне против једног човека је недопустива. Једина подела која сме да постоји у Србији је подела на оне који су за суверенистички политички концепт и на оне, који тај концепт руше, који су за даљу дестабилизацију земље, подривање њеног уставног поретка и рушење интегритета њених институција. Укратко, подела на атлантисте, глобалисте, и суверенисте, евроскептике.

Један од разлога зашто постоји велика апстиненција, поред чињенице да су људи разочарани политичким странкама, је и тај што им је недопустиво да се странке боре искључиво за кадровске, а не суштинске промене; не такмиче се у нуђењу решења већ у томе ко ће што пре стићи до полуга власти.

У таквој ситуацији је најтежа позиција оних који се не сврставају ни на једну ни на другу страну и који не пристају на поларизацију политичке сцене. Сам припадам организацији која је опозициона, али је у свом политичком деловању одговорна, заузима државотворан став и нуди конкретна решења, руковођена принципом да је потребно бити опозиција власти, а не сопственој држави.

3578860

ВИДОВДАН: Уколико би дошло до неког балканског рата, да ли би Русија могла да помогне Србији и на који начин?

Д. ИГРЕЦ – Стратешки интерес Русије и Србије је очување мира и стабилности на Балкану. Дипломатија Кремља је превентивна, она не подстиче, већ спречава сукобе, не доприноси ескалацији тензија, већ њиховом смиривању. Ново балканско жариште одговара искључиво атлантистичким структурама и њиховим експозитурама у региону, које прижељкују дубљу дестабилизацију, јер само у атмосфери претње од отвореног рата оне могу да остваре своје геополитичке циљеве. Актуелни догађаји попут увлачења Црне Горе у НАТО пакт, распламсавања кризе у Македонији, наоружавања Хрватске, подривања Републике Српске и великоалбанског тероризма имају сва обележја хибридног рата који се води против Београда и главни су узроци нове балканске кризе. Њен циљ је неутрализација руског утицаја у региону, а то се најлакше постиже даљим распарчавањем и геополитичком изолацијом Србије.

Наведено изискује да Београд води политику превенције сукоба, а то је једино могуће уз јак стратешки ослонац на Москву. Русија већ увелико помаже Србији. На политичком пољу то се огледа у дипломатској подршци и принципијелној одбрани српских националних интереса у међународној заједници, Косова и Метохије и Републике Српске. На економском пољу та сарадња се показује кроз јачање привредних односа две земље, Споразум о словодној трговини са Русијом и отварање преговора о лакшем приступању Србије тржишту Евроазијске економске уније. На безбедносном пољу то се огледа кроз јачање војно-безбедносних и одбрамбених потенцијала Србије, испоруку војне опреме Београду и интензивирање сарадње између српских и руских обавештајних служби.

Путин није Јељцин, а данашња Русија није Русија са краја 20. века. Данашња Русија је најпоузданији међународни савезник Србије, гарант њене војне неутралности и њеног територијалног интегритета. Те околности нас уверавају да је Русија у сваком тренутку и у свакој ситуацији спремна да помогне Србији.

ВИДОВДАНЗашто онда није помогла Русима у Украјини?

Д. ИГРЕЦ – Да није било помоћи Москве, руски народ у Украјини одавно би доживео судбину Срба са подручја Крајине, био би жртва неке нове „Олује“ у режији пучистичке кијевске власти и њених западних спонзора.

Доњецка и Луганска Народна Република сво ово време опстојавају и одолевају агресији украјинске војске управо захваљујући Русији. Русија де факто признаје њихово постојање, Русија од 18. фебруара 2017, откад је Владимир Путин потписао специјални закон, признаје све пасоше, дипломе и друга документа Доњецке и Луганске Републике. Русија де факто омогућава финансијско-економско постојање тих територија, она многим предузећима тог региона служи као тржиште за пласман производа и обезбеђује тамо све што је потребно за опстанак, па чак и зону у којој важи рубља, обезбеђује здравство и допрема лекове.

Москва свом народу у Украјини пружа огромну помоћ и у економском и у политичком смислу. У супротном тако мале републике, које нико није признао и које не обухватају ни половину Доњецке и Луганске области, не би могле три године самостално да издрже притисак читаве украјинске армије.

Морамо знати да став руске спољне политике почива на међународноправно признатом принципу неинтервенције. Москва се не меша у унутрашње ствари других држава, она за разлику од политичког Запада не подстиче обојене револуције, војне ударе и државне преврате. Њен однос према Украјини и руском становништву базира се на њеним легитимним интересима, а све у складу са савременим принципима међународног права и постигнутим Минским споразумима. Кримски референдум као и формирање Доњецке и Луганске Републике били су легитиман и легалан одраз права руског народа на самоопредељење, у складу са Повељом УН. Руска Федерација зато има не само моралну и политичку већ и правну обавезу да заштити свој народ, што она и чини.

ВИДОВДАН:  За крај, која би била ваша порука нашим читаоцима?

 Д. ИГРЕЦ – Већ дуже времена у српском националном корпусу и политичком животу приметна је велика дезоријентисаност и недостатак државотворне свести. Ми као народ данас немамо аутентичну државну политику, политику која би се заснивала на српској парадигми. Парадигми на којој би, поучени прошлошћу, градили своју будућност. Имам осећај да смо превише дуго лутали, туђе интересе узимали за своје, туђе идеологије бранили као сопствене. На леђима српског народа многи су добили слободу и створили своје државе, док су наша слобода и државност биле предмет сталног рушења и оспоравања. Срби су данас као народ постали заточеници европског пута. Све док Србија као приоритет своје спољне политике наглашава пут у ЕУ дотле ће бити принуђена да као држава пропада.

Мислим да је кључна ствар да раскинемо те окове у којима се налазимо и да једноставно инсистирамо да више нема поверења у евроатлантске интеграције, које су више него јасно пропао политички концепт.  Време је да се окренемо себи и својим интересима. Време је за српски пут, за српску политику, за српске интеграције. Упамтимо, „изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо“. “

Извор: vidovdan.org