Најновија саопштења:
18698266_10211893473269712_7845294696605753035_n

Стефан Стаменковски: Тражимо да се поново упали “Вечна ватра”!

Газе нас, стискају и понижавају. Остало је једино, да од понуђених решења, одаберемо које је исправније: оно да су нас бомбардовали за наше добро (и да смо захвални) или да нас нису бомбардовали уопште (да се нама учинило). Да се наши историчари договоре колико смо „криви“, а наши стручњаци колико је осиромашени уранијум „лековит“, па да им јавимо и да они то аминују.

У најезди разних сумњивих иницијатива и компромитованих идеја, оно „Но пасаран“ се можда мало излизало и свело на ниво фразе, али је изворно, чисто и бескомпромисно, управо оно темељ и стуб политике Заветника од оснивања до данас. То „Но пасаран“, уосталом, на својој кожи осетио је свако ко је покушавао да руши ову државу, од споља или изнутра, а свакако ће и даље осетити свако ко покушава да изврши ревизију историје и да нас, у нашој свести, из улоге жртве и поносног, дрског народа, трансформише у вандале који су добили оно што су заслужили.

Када узму све што могу, онда, по правилу, прелазе на последњу фазу: отимање сећања, као кључног националног ресурса и достојанства, као погонског горива државотворне идеје, идеје која многим моћницима тако смета, а коју тако страствено бранимо.

Системи се стварају, градови се могу подићи из пепела, привреда опоравити, начела поново успоставити, али онај ко се једном одрекао и сећања и достојанства, одрекао се себе за трајно. То је једносмерна улица, национални ћорсокак у који нас гурају и многи „пријатељи“ ових дана и не само ових дана.

Па, ипак, Заветници памте, Србија памти, деца Србије ће памтити. То је наша мисија, наш задатак и наш Завет, на крају крајева.

На жалост, они су донекле успели у својој намери: прво су нас убедили да немамо и да никада нисмо имали споменик у Београду посвећен НАТО жртвама и нашем храбром отпору, а онда су њихове продужене руке, петооктобарске марионете, одмах, за сваки случај противправно искључиле и ставиле ван функције тај споменик, који никада није ни постојао.

Наиме, 12. јуна 2000. године, на ушћу Саве у Дунав, подигнут је споменик „Вечна ватра“, у част свих оних који су страдали од НАТО агресије и свих оних који нису погнули главу пред светском силом. Заветници зато покрећу акцију и кампању да се „Вечна ватра“ поново упали, али и да се никада више не угаси.

Лично верујем, да је „Вечна ватра“ више од споменика – она јесте одраз поштовања онима који су погинули, земљи која је мучки убијана само зато што је стајала усправно, али је и опомена нама и путоказ будућим генерацијама. „Вечна ватра“ је симбол онога у шта верујемо – „Вечна ватра“ је знак да чувамо и сећање и достојанство, два најскупља ресурса данашњице. Да их не дамо и да их нећемо дати. „Вечна ватра“ је истовремено и оно наше „Но пасаран“ и тај Завет који смо дали и од којег не одступамо, ни данас ни никада.

Јесу ли, дакле, 5. октобра марионете и узурпатори власти, угасили само „Вечну ватру“ или су угасили и све нас, својевољно, без да су нас питали? И хоћемо ли, што је битније, када успемо, а успећемо, само упалити „Вечну ватру“ или ћемо поново разбуктати, не само симболички, све оно што је Србија била, јесте и све оно што треба да буде и биће?

Је ли то начин да свима онима који би Албанију до Ниша, који би Војводину у туђим рукама и који би да Београд буде колонијална варошица, кажемо: „Но пасаран“. Сигурни смо да јесте. И сигурни смо да ћемо на том путу успети. Јер, је битно. А, кад је битно, Заветници не одустају.

Ауторски текст Стефана Стаменковског, председника Српског сабора Заветници

Извор: Националист