Најновија саопштења:
unnamed-10-640x360

Данијел Игрец: Руско-српски хуманитарни центар „на нишану“ Брисела и Вашингтона

У последњих неколико месеци Балкан је заузео једно од кључних места на западном геополитичком радару. Он се поново нашао у средишту спољне политике великих сила, пре свега Немачке (оличене у политици ЕУ), Велике Британије, САД и Турске.

Поред посебних, специфичних геостратешких интереса које свака од ових држава већ вековима испољава према Балкану све оне имају нешто заједничко што их подстиче да на овим просторима делују усклађено. Тај заједнички интерес је борба против јачања руског утицаја у региону и још увек присутна хладноратовска перцепција Москве као „највећег геополитичког противника Запада“.

То нам потврђује и мноштво координисаних изјава западних званичника у којима се Русија означава за „највећу претњу европској безбедности и главни реметилачки фактор на Балкану“. Из брлога русофобичне ЕУ Тереза Меј, Дејвид Мекалистер и Урсула фон дер Лајен поручују нам да је са Москвом неопходно разговарати са „позиције силе“ и позивају чланице НАТО и ЕУ да више учине на промоцији „европске перспективе Западног Балкана“ и сузбијању руског утицаја у региону и Европи. Најновија у низу хистеричних испада је порука германског атлантисте, немачког министра финансија, Волфганга Шојблеа, у којој он позива САД да задрже улогу „светског полицајца“, заштитника либералних и демократских вредности јер ће се у супротном планета наћи под шапом руског медведа и крилом кинеског змаја.

Такав поглед на Москву влада управо из разлога јер утицај на кључна спољнополитичка усмерења и одлуке Лондона, Брисела, Беча, Берлина, па и Анкаре још увек врше атлантистичке структуре моћи у тим државама, финансиране и контролисане из центра западног управљања, центра који режира сукобе и производи кризе широм света – америчке „дубоке државе„.

Да се доласком Доналда Трампа спољнополитичко интересовање Вашингтона за овај простор није умањило (као што је било прогнозирано) јасно се види и по томе да је НАТО пакт прогутао Црну Гору док слична судбина по свој вероватноћи ускоро чека и Македонију. Наивно је мислити да такав интервенционистички курс према Балкану диригује нова администрација у Белој кући. Напротив, што се тиче односа САД према Балкану треба истаћи да њега и даље кроје и усмеравају људи који проистичу још из времена Клинтонове, Бушеве и Обамине администрације, амерички политички јастребови и „пси рата“ који су задржали кључне позиције у Пентагону и Стејт департменту и који у Русији виде извор сваког зла“, „источног Голијата.

Та „држава у држави“ још увек покушава да задржи своју позицију ексклузивног колонијалног господара на Балкану. Ту намеру њени верни изасланици остварују у виду нове антируске балканске дипломатске офанзиве, још једне геополитичке игре Запада у којој главне улоге заузимају службеник Стејт департмента Брајан Хојт Ји и Кајл Скот, актуелни амерички амбасадор у Србији. На њиховој мети сада се нашао и Руско-српски хуманитарни центар у Нишу.

Клинтонистичке пудлице, Кајл Скот и Брајан Хојт Ји, изражавају стрепњу да ће пружањем дипломатског статуса тај центар постати „централни шпијунски центар Москве на Балкану“.

Гласноговорницима америчког „imperium in imperio“ смета центар који је од вишеструког хуманитарног и безбедносног значаја за подручје читаве Југоисточне Европе, који је до сада спасао на стотине људских живота приликом природних непогода. Да не говорим о његовом доприносу разминирању и уклањању касетних бомби са којима су наши НАТО  „пријатељи“ ширили своју крваву демократију по читавој Србији.

Признањем дипломатских привилегија, нарочито у домену пореза и царинских дажбина РСХЦ би оснажио своје логистичко-техничке капацитете и постао вишеструко ефикаснији у обављању своје основне функције–пружању хуманитарне помоћи, адекватном реаговању на све кључне природне непогоде и пружању неопходних безбедносних услова за сигурност грађана.

Међутим, у очима америчких каубоја постоји другачија (намерно погрешна) слика. Према логици Хојт Јија, бившег саветника Хавијера Солане, управо оног који је 1999. године жестоко лобирао код европских земаља да подрже НАТО интервенцију на СРЈ, јачање капацитета центра у Нишу, близу границе са Косовом, где САД имају око 600 америчких војника и 4.000 припадника НАТО мировних снага, није позитиван помак. „Добијање имунитета значило би да је Србија дозволила Русији да оформи центар за шпијунажу, чиме Београд губи контролу над делом своје територије“, рекао је Хојт Ји.

Питам се одакле Американцима право да воде бригу о заштити српског суверенитета и територијалног интегритета? Одакле онима који су једнострано интервенисали у нашој држави, окупирали део њене територије, растурили њену војску и полицију, бацили на колена њене обавештајне службе, сада право да стрепе од (непостојећих) покушаја Москве да преузме контролу над делом српског неба и земље?

Како се то Брајан Хојт Ји није сетио да каже да ће Американци у духу „пријатељства“ са Србима укинути Бондстил, највећу војну базу изван територије САД, своје поступање по питању КиМ вратити у оквире Резолуције 12 44, престати да подржавају великоалбанске терористе? Зашто службенику Стејт департмента смета један обичан хуманитарни центар у Нишу, а не смета му марширање НАТО трупа кроз Србију, и то без икакве прекршајне, кривичне и материјалне одговорности за штету коју нанесу држави и грађанима? Зашто му, примера ради, не смета НАТО канцеларија у Београду, која већ одавно важи за седиште евроатлантске шпијунаже у Србији? Зашто се Брајан Хојт Ји и Кајл Скот нису сетили да помену мултинационалне приватне америчке корпорације које разједају српску привреду или агенте западних обавештајних служби који вршљају по Србији, својим субверзивним деловањем промовишући глобалистичке интересе трансатлантског економског и финансијског картела?

Одговор је једноставан. Зато што „оно што важи за остале, не важи за Србе“ и „оно што важи за Србе, не важи за остале“. Ово је постала главна полуга и принцип деловања америчких дипломата на Балкану. Политика двоструких аршина је једина политика коју бриселско-вашингтонска клика познаје када су у питању Србија и њен народ.

Како би нас подсетили да је ово правило и даље на снази војвођански аутономаши, верне слуге Сорошевог НВО империја, брже боље пожурили су да поздраве изјаве америчких дипломата, својих омиљених спонзора, и још једном потврде да им је НАТО чизма дража и милија него суверена Србија. Тако је захтев за затварање Руско-српског хуманитарног центра у Нишу стигао и из легла војвођанских сепаратиста, Чанкове Лиге социјалдемократа Војводине.

Гласноговорник осведочене антисрпске политике, Бојан Костреш, упозорио је Београд да ће због своје привржености јачању српско-руске сарадње Ниш постати „обавештајни пункт Москве“, а Србија „губернија Русије и рупа на персијском тепиху Европе“. „Србија не сме бити талац недемократских процеса већ будућа чланица Европске уније, која ће своју спољну политику према Русији ускладити са Резолуцијом Европског парламента“, поручује нам у свом русофобичном тону генерални секретар ЛСВ.

Очигледно је да су Брисел, Берлин и Вашингтон јако нервозни могућношћу да Руско-српски центар у Нишу добије дипломатски статус, а његови припадници имунитет.

Они у сваком потезу Србије који барем мало наговештава повратак на пут обнове безбедносног суверенитета и заштите државних и националних интереса виде претњу од „руске агресије“, па потежу читаву плејаду својих марионета, аутономашку пешадију на северу Србије како би нас упозорили да има оних који се неће помирити са покушајима да Србија скине НАТО омчу са свог врата.

Управо ти покушаји ће у наредном периоду који ће бити обележен премијерским мандатом протагонисте западних интереса, Ане Брнабић, бити све учесталији и све извеснији. Запад је Србији под тактирком своје либералне миљенице наменио судбину даљег геостратешког, привредног, безбедносног и културно-духовног пропадања. Постоји озбиљна и реална опасност да ће политика Ане Брнабић, припремана у кухињи западних центара моћи, бити оличена у курсу „постепеног дистанцирања од Русије и Кине и минимизације сарадње са Москвом и Пекингом“ и резултовати укидањем Руско-српског центра у Нишу. Заметке те политике већ можемо да уочимо у најави будућег премијера о формирању Министарства за европске интеграције као и у отварању новог преговарачког поглавља са ЕУ и то ни мање ни више него управо о царинској унији.

Ако знамо да царински прописи и стандарди које форсира Брисел подразумевају постојање јединствене царинске тарифе према трећим земљама онда се као оправдано поставља питање: „Да ли ће нова протестантска, веберовска Србија, оличена у Ани Брнабић, славити тријумф своје анационалне политике укидањем Споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом? Да ли је то увод у увођење санкција Русији? Да ли нас након Министарства за ЕУ очекује и Министарство за НАТО интеграције?“ Председник Вучић нас убеђује да се то неће десити. Председник Вучић мисли да ће успети да задржи досадашњи курс балансирања, контролу над Аном Брнабић и кормило државне политике у својим рукама. Нажалост, председник Вучић је усамљен у том (свом) мишљењу.

Властодршци Србије морају коначно схватити неколико геополитичких законитости, геополитичких аксиома који важе на овим просторима. Коначни стратешки циљ Запада, ма колико год хетероген он на први поглед изгледао, је свеопшта изолација Србије, преко које се затварају врата руском излазу на топло Јадранско море. Потчињавањем српског фактора на Балкану који једини има потенцијал да буде самосталан геостратешки чинилац у региону, сузбија се руски утицај и балкански римланд ставља под потпуну контролу англоамеричких, германских и неоосманистичких сила. Тај циљ се некад остварује отвореним ратним сукобима, а некад инструментима „меке моћи“, контролисаним хаосом и хибридним ратовима.

Пошто ударна империјалистичка песница америчке „дубоке државе“, НАТО пакт, тренутно нити је у позицији нити има жељу да након кризе у трансатлантским односима и распламсавања тензија на Блиском истоку, северу Африке и Корејском полуострву отвара нови ратни фронт на Балкану он Србију покушава да баци на колена путем добро опробаних метода хибридног рата – подстицањем унутрашње дестабилизације, субверзивним деловањем у режији прозападних НВО, офанзивним дипломатским речником, уценама, претњама и застрашивањем. Уплашена Србија, Србија у стању „перманентног страха“  је управо карта на коју игра Запад јер само таква она ће бити спремна да се повинује, да делује дефанзивно и да испуњава све његове диктате.

Једини излаз из такве ситуације је спремност Србије да иступи са јасном проактивном стратегијом и демонстрира одлучну, непоколебљиву, енергичну али дипломатску и мирну политику заштите државних и националних интереса. Београд је можда баш сада у позицији да по хитном поступку парафира и имплементира Споразум о дипломатском статусу за РСХЦ, да изведе својеврсни дипломатски „блицкриг“ и стави НАТО и ЕУ пред свршен чин.

Сматрам да би се тиме створила геополитичка равнотежа, услови за одређени компромис, па чак и уступке са западне стране у виду да Вашингтон и Брисел дођу у ситуацију да, желели они то или не, прихвате настали статус кво.

То би била и порука свим њиховим марионетама у Србији. Порука Ненаду Чанку и Бојану Кострешу да Резолуцију ЕУ могу да окаче мачку о реп. Порука да српска држава и народ за разлику од њих никада нису и неће љубити НАТО ланце, већ само српску слободу.

На крају крајева ако НАТО може да износи своје захтеве, изнесимо и ми свој. Затражимо да се затвори амерички Бондстил, центар колонијалне управе и војно-логистички стожер великоалбанских терориста.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-2-2

Мр Данијел Игрец