Милица Ђурђевић о посети Реџепа Ердогана

Посета турског председника, Реџепа Ердогана показала је да су у Србији дубоко укорењена два екстремна приступа. Првом припадају они који сматрају да Србија због вишевековног ропства под Османским царством никада више не треба да сарађује са Турском. Ако погледамо пример Русије, видећемо да Москва, упркос томе што су се Руси у прошлости борили и страдали у ратовим против Турака, успоставља односе са Истанбулом у мери у којој то користи Руској Федерацији и њеним грађанима. За Србију је економска и енергетска сарадња са Турском свакако важна, али уз опрез да то за собом доноси и јачање турског утицаја на Балкану. Подсетићу да Турска суштински и стратешки није одустала од своје неосманистичке политике и империјалистичких тежњи на Балкану. Ипак, Србија треба и мора да развија односе са сваком државом све док је то у њеном интересу.

Другом екстремном приступу припада владајућа структура и сви они који не разликују гостомпримство од понижавања. Врло често се дешава да се прелази граница дипломатске праксе и протокола и да наши државни руководиоци забораве да они нису дворске луде, циркузанти, забављачи, гутачи пламена, певачи и трбушне плесачице, већ представници своје земље и њених грађана.
Бити добар домаћин турском председнику не значи да треба певати „Осман агу“ на увце, нити примати бакшиш од муфтије.

Гостомпримство и срдачност српског народа не подразумева понижење и снисходљивост пред гостима одакле год они долазили.

Не видим ниједан разлог да Председник Србије, Александар Вучић нагласи „да ово више није 1389, већ 2017. година.“ Због чега се јавља та потреба да се обесмисли најважнији дан у српској прошлости?! И коме је та порука била упућена?! Па нису Срби изазвали Ердогана на мегдан, па је он морао да смирује кавгу. Зар је посета турског председника прилика у којој ће се поново нападати српска свест, идентитет, колективно памћење?!

За српски народ Видовдан 1389. године није датум у календару. То је опредељење за слободу, за непреданост, за вечност. То није тачка од које се у протоку времена као народ удаљавамо. То је принцип који важи и важиће и 3017. године.