Данијел Игрец: Циљ није ЗСО већ обнова српске државности на КиМ!

Данијел Игрец, члан Главног одбора Заветника

Током свих до сада постигнутих бриселских (не)споразума српска јавност могла је да се увери у једну (сада већ неупитну) чињеницу. Чињеницу да је ЕУ уствари сушта супротност онога што су у својим изјавама истицали њени највиши званичници када су наглашавали њену „објективну и неутралну посредничку улогу“ у бриселским преговорима. Чињеницу да је Брисел (поред Вашингтона) кључни промотер албанских интереса и покровитељ тзв. Републике Косово.

Да је неутралност само мртво слово на папиру и да су њено место (већ од самог почетка процеса преговора) заузеле пристрасност и нескривена подршка ЕУ једној (албанској) страни видело се након сваке до сада завршене рунде тзв. бриселског „дијалога између Београда и Приштине„. То је потврдила свака бриселска „победа“ Београда која је уместо постепеном јачању српског утицаја на КиМ водила ка даљем заокруживању косовске „независности“ и представљала додатан ексер у ковчег српске државности у јужној покрајини.

Најновији у низу догађаја који нам указује на овакву антисрпску агенду постојећег преговарачког процеса је и одлука Европске комисије да тзв. Косову одреди рок од четири месеца за формирање Заједнице српских општина. Скоро сви „домаћи“ медији (про)западне провениенције протумачили су ову вест као „знак добре воље“ званичне ЕУ и сигнал упућен Београду да је Брисел изашао у сусрет српским интересима и да је ЕУ ипак на нашој страни.

Међутим, да ли су ствари заиста тако „једноставне“ и да ли се иза овакве, на први поглед за многе добро дошле и потребне реакције ЕУ ипак крије нешто друго, нешто што никако не иде у прилог очувању српских државних и националних интереса на КиМ?

Погледајмо чињенице.

Многима је промакла вест да је само неколико сати пре него што ће Европска комисија званично саопштити да је тзв. Косово позвала на „реализацију преузетих бриселских обавеза“ и формирање ЗСО Приштина обелоданила да је кренула са предузимањем „свих неопходних корака“ у циљу оснивања Заједнице српских општина и то, ни мање ни више, него према „Уставу и законима Косова„.

Шта нам све ово заправо разоткрива?

Пре свега, разоткрива нам да је реч о једној унапред осмишљеној и вешто координисаној заједничкој акцији Приштине и њених западних покровитеља која има два циља. Први, да се обесмисли одлука Срба са КиМ о самосталном формирању ЗСО и Приштина представи као „кооперативна страна„, спремна на „компромисе„. Тада би из Брисела и Вашингтона уследили снажни притисци на Београд да тај „уступак“ Приштине компензује са пуштањем тзв. Косова у Уједињене нације, чиме би био постигнут и други циљ – потпуна међународна афирмација косовске „државности„.

Занимљиво је да читавих пет година, током којих је Србија кроз имплементацију бриселских споразума постепено предавала најважније полуге свог државног суверенитета једној сепаратистичкој творевини званичном Бриселу није пало на памет да од албанске стране затражи поштовање постигнутих „договора„. Већ је то учинио сада, када је званични Београд подржао одлуку Срба са КиМ о самосталном формирању ЗСО.

Иза свега се очигледно крије још једна добро осмишљена клопка за Србију. Да нам буде јасно; за ЕУ су безбедност и заштита права српског народа на КиМ последња рупа на свирали, јер да нису онда би Запад свог штићеника већ одавно приморао да оснује ту фамозну  ЗСО. У питању је нешто друго.

Затечени одлуком Србије да крене у једнострану примену Бриселског споразума о ЗСО, а још више тиме да би њено самостално формирање могло да послужи као параван за повратак српских институција на север КиМ Брисел је спремио посебан мамац за Београд. Мамац који треба да послужи како би се Србија ухватила на удицу формалног, де јуре признања Приштине. Мамац који у рукама ЕУ служи као алатка за спречавање било каквих самосталних српских иницијатива по питању КиМ које се не уклапају у агенду заокруживања и финализације „независности Косова„. ЕУ покушава да пацификује Србију и да замаже очи српској јавности, представљајући одлуку Приштине о почетку оснивања ЗСО као „велику српску победу“ и „успех бриселског дијалога„. Она тиме жели да створи атмосферу да је сада неопходно наставити преговоре у постојећем формату (читај: наставити путем даљих уступака албанској страни). Брисел покушава у име Србије да дефинише њене кључне спољнополитичке приоритете и да нам оснивање ЗСО према приштинском моделу (који, узгред речено, ову Заједницу третира као обичну НВО) наметне као кључно „компромисно решење“ које ће бити унето у предстојећи „правно-обавезујући споразум„, а за које ће званични Београд морати да да сагласност на улазак тзв. Косова у УН. Другим речима, за њихово „ништа“ од нас се поново тражи да дамо своје све, да се одрекнемо и последњег бедема одбране свог суверенитета у јужној покрајини – Резолуције 1244.

Апсурдно је уопште и поверовати да ће сада када су јасно демонстрирале своју бруталност и спремност да неким новим терористичким масакром спроведу инвазију на север КиМ и изврше још један погром над српским народом косовске квазиинституције бити спремне да преузму улогу „заштитника права Срба и гаранта правне државе на КиМ„. То је ништа друго до вређање здраве памети.

Запад је одлучио да Србију увуче у своју нову клопку, која би пресудно утицала на статус КиМ као саставног дела Србије јер би подразумевала (трајни и коначан) губитак српског суверенитета над јужном покрајином.

Веома је важно да се ЗСО (више) не посматра кроз наочаре политике узмицања пред захтевима Приштине већ као офанзивно средство званичне државне политике, као њен адут у отпору лажној држави „Косово“ и њеним покушајима да окупира север покрајине. У том погледу српско питање на КиМ не може се свести искључиво на питање формирања ЗСО која би у својству некакве НВО деловала у правном оквиру тзв. Косова. Коначни циљ Србије мора да буде обнова суверенитета у читавој покрајини, а формирање ЗСО само прва етапа у том процесу. Зато је неопходно да се одлука о самосталном формирању ЗСО заснива на државотворним принципима и остане у оквирима могућности које пружају Резолуција 1244 и Устав Србије.

Другим речима, Београд заправо стиче јединствену прилику да оснивање ЗСО искористи као параван за обнову (Бриселским споразумом распуштених) српских општинских структура и повратак државних (административних, правосудних и безбедносних) институција на КиМ. ЗСО мора да буде први корак у процесу деконструкције косовске квазидржавности, обнови ефективне власти српских државних органа на КиМ и враћању јужне покрајине под ингеренције Београда. То не треба посматрати само као могућност већ и као државну обавезу Србије.

Хоћемо ли као држава имати храбрости и одлучности да на време увидимо њихову најновију замку или ћемо поново, кроз четири месеца, славити још једну „победу„, која ће у ствари бити наш највећи државни и национални пораз и то у тренуцима када је време да са политиком пораза већ једном за свагда раскрстимо?