google-site-verification=rdMHvOD7EqC_UhcFmmfbfsVh9zGr75D72iZUFlOiVu8

Поједини представници државног руководства, међу њима и председник републике, искористили су годишњицу доношења Резолуције 1244 да нам још једном поруче како тај документ „заправо и није у нашем интересу“ и како он садржи „доста тога што иде на нашу штету“.

Пошто сматрам да је за државне и националне интересе ове земље погубан сваки неутемељен, селективан и површан приступ у тумачењу Резолуције 1244, користим прилику да државним званичницима укажем на неколико необоривих чињеница.

Поштовани,

као особе чија је уставна обавеза да изражавате државно јединство Србије желим да Вас подсетим да је Ваша дужност да Резолуцију 1244 на првом месту разумете и посматрате као најважнији стратешки аргумент наше државе у одбрани Косова и Метохије.

Подсетићу Вас на речи бившег руског амбасадора при УН, Виталија Чуркина, који је тврдио да у досадашњој историји Уједињених нација не постоји међународни документ који су западни политички центри толико оспоравали и нападали као Резолуцију 1244.

Подсетићу Вас да постоје два кључна разлога зашто Запад страхује од Резолуције 1244. Први је у томе јер она представља дипломатску победу тадашњег државног руководства у одбрани КиМ, а тиме и доказ да Србија 1999. године није поражена. Други је тај што Резолуција доноси суштински компромис по питању јужне покрајине и поставља јасне оквире за решавање косовског питања у складу са међународним правом и интересима Србије, уз очување њене територијалне целовитости и њених граница.

Подсетићу Вас да је Резолуција 1244 најбољи доказ да Западна алијанса није успела да оствари своје војне и политичке циљеве из Рамбујеа.

Ако упоредимо оно шта је НАТО тражио од Милошевића кроз ултиматум из марта 1999. године са оним што је договорено Резолуцијом 1244 видећемо да је Запад био приморан да атерира и да одустане од својих првобитних захтева. НАТО није успео да елиминише државни суверенитет Србије, није добио право да окупира читаву њену територију, није стекао право на коришћење свих њених саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, био је приморан да прихвати услов да његове трупе буду размештене на територији КиМ под мандатом и уз контролу УН.

Србија није капитулирала већ је успела да сачува мир. У новијој историји међународних односа није забележен случај да се земљи, која капитулира, гарантује право на суверенитет и на повратак својих административних и безбедносних органа власти на територију коју је наводно изгубила. Србији то право гарантују и Кумановски споразум и Резолуција 1244, која при том гарантује и континуитет српског уставно-правног поретка у јужној покрајини. То недвосмислено потврђују и тумачења генералног секретаријата УН у којима стоји да ће се на подручју КиМ „након доласка међународних мировних снага и даље поштовати закони Савезне Републике Југославије односно Републике Србије“.

Подсетићу Вас и на изјаве предводника тадашњег војног и политичког рата против СРЈ, попут Џона Мекејна и Мартија Ахтисарија који су и сами признали да је Резолуција 1244 била компромис који је НАТО нејевољно морао да прихвати. Имате јасну изјаву бившег америчког сенатора Мекејна који каже да Резолуција 1244 представља неуспех Клинтонове администрације јер признаје суверенитет Србије на Косову.

Подсетићу Вас да је Србија одмах након промене власти 2000. године прихватила да буде учесник у процесу систематског обезвређивања и релативизације Резолуције 1244, дајући предност политичким документима и декретима ЕУ који су по својој правној снази далеко испод значаја Резолуције. Тај процес, нажалост, траје и данас.

Сматрам изузетно погрешним приступ који Резолуцију 1244 ставља у други план, стварајући у јавности утисак да је реч о нашој заблуди, о некаквој препреци која нас спречава да се боримо за своје стратешке интересе. Ми морамо да схватимо да је Резолуција 1244 документ највишег међународног значаја, резултат консензуса свих пет сталних чланица Савета безбедности, акт који на највишем светском нивоу признаје суверенитет и неповредивост граница Србије. Она је најчвршћи гарант наших државних и националних права и најпостојанија одбрана од свих покушаја да нам се отме Косово и Метохија.

Осврнућу се и на Ваше тврдње да Резолуција 1244 предвиђа референдум Албанаца о независности Косова. Као искусни политичари требало би да сте упознати са тим да је прича о наводном албанском референдуму само још један западни покушај обесмишљавања Резолуције, са циљем да се она српској јавности представи као папир који оправдава сецесионистичке амбиције косовских Албанаца. Када причамо о члану 11 Резолуције који и сами помињете, а у којем се истичу споразуми из Рамбујеа и албански референдум требало би да знате да је реч о делу који у изворном тексту Резолуције није био предвиђен и који је накнадно, на превару и практично током ноћи, убачен у Резолуцију од стране француских и британских дипломата.

Дакле, ревизија је извршена без знања и сагласности Београда, са циљем да се у наступајућем времену изјашњавање Албанаца на референдуму о статусу КиМ третира као обавезујуће за Србију. Међутим, Резолуција 1244 као акт консензуалне природе обавезује Србију само у оним деловима са којима се Београд изричито сагласио.

Уосталом, уколико би било тачно да је Резолуција 1244 донета у интересу Албанаца онда би се они на њу највише и најгласније позивали. Реалност је да ни у једном званичном документу тзв. косовских институција нема позивања на Резолуцију већ напротив – из Приштине нам у континуитету стижу позиви да је Резолуцију потребно ставити ван снаге. И најновија платформа коју је јавности представио тзв. премијер Косова Авдулах Хоти полази од становишта да је Резолуцију 1244 неопходно што пре укинути. Њихову перцепцију Резолуције 1244 као сметње у процесу заокруживања косовске парадржавности можда најбоље одражавају речи бившег шефа УНМИК-а, Јоакима Рикера, који је упозоравао да она „гуши институције самосталног Косова“.

Сматрам, господине председниче, да је у наступајућем периоду од изузетне важности да Београд припреми један свеобухватан, аргументован Меморандум о спровођењу Резолуције 1244 који ће бити представљен Савету безбедности и у којем ће се тражити акција овог тела али и подршка свих чланица Генералне скупштине УН да се доследно изврше све одредбе Резолуције, нарочито оне о повратку српских државних и безбедносних снага у покрајину.

Несумњиво је да ће се наша држава ускоро суочити са још већим притисцима да призна независност тзв. Косова, о чему сте протеклих дана и Ви сами говорили. Наш најразумнији и најодговорнији приступ у том погледу биће да Београд додатно појача своју дипломатску активност и да на сваком месту инсистира на трајном значају Резолуције 1244. То раде све озбиљне земље света. Кипар се у одбрани своје територије позива на одлуке Савета безбедности из 1970-их година, Кина се у одбрани Хонг Конга позива на међународне договоре са почетка 20. века, Шпанија се у одбрани своје целовитости позива на међународне споразуме који датирају још из 18. века. Ни за једну од ових земаља ти документи нису превазиђени, па зашто би за Србију то била Резолуција 1244. Ако будемо инсистирали на Резолуцији 1244, одлучни да нећемо дати сагласност за њено укидање, успећемо да сачувамо своје право на КиМ.

То је наша уставна дужност, то је наша дужност према прецима, али и према нашим потомцима.

Догодине у Призрену!

Пише: Данијел Игрец, магистар правних наука

Српска странка Заветници

Категорије: Реч Заветника

%d bloggers like this: