google-site-verification=rdMHvOD7EqC_UhcFmmfbfsVh9zGr75D72iZUFlOiVu8

Преносимо одговор члана Председништва Српске странке Заветници, Милице Ђурђевић, водитељки и уредници емисије „Утисак недеље„, Ољи Бећковић.

Поштована Оливера, од пријатеља сам сазнала да сте пребирајући овонедељне утиске неколико секунди посветили и мојој маленкости. Некада сам са пажњом гледала Ваше емисије, али у њима нажалост сада препознајем само одраз у огледалу онога што ради режим. Окупе се истомишљеници и етикетирају редом људе који нису удостојени ни приликом да одговоре. У таквој уређивачкој матрици, комплимент је бити поменут у негативном контексту, тако да, овај одговор није израз некакве повређене сујете. Напротив, захвална сам што сте и Ви обавестили јавност да сам позвала на протест поводом одржавања фестивала Мирдита, а нарочито што сте то учинили у оквиру прилога о прекинутој изложби аутора који у тренуцима највеће инспирације црта бебе са секиром у глави.

Запитали сте се пред камерама – „Шта се то дешава у Србији?“ Верујте да и мене то занима. Како смо дошли до тога да је, на пример, и за ћерку највећег српског песника модерног доба, оштрица у челу новорођенчета израз уметничке слободе и да није скандал таква илустрација, већ реакција дела јавности којима она смета.

Сачекали смо ономад магарца Марине Абрамовић. Неки су му се дивили и клањали као златном телету. Платили смо тај игроказ из народне касе, јер рекоше нам да је то авангарда. Видели смо и Исуса Христа у штиклама и сукњи. „Шта знају примитивни Балканци, па то је уметничка слобода!“. На ред су дошле и секире. Заривене у дечије главе. Пошто смо се усудили да такве садржаје не сврстамо у престижне уметничке изразе и да се против њих јавно побунимо, одмах смо проглашени екстремистима, хулиганима, живом претњом за слободу мишљења.

Суштина уметности је да хуманизује и оплемењује друштво, да уздигне у човеку највише вредности, а не најниже пориве. Колико је било потребно труда, љубави и времена да се подигне величанствени Ангкор Ват у Камбоџи, или иконопише милешевски Бели Анђео, а колико да се нацрта заклана беба и на сцену довуче магарац?! Они којима је уметност оштрица у глави новорођенчета, славе Мирдиту као престижну манифестацију културе.

У давна времена килограм византијског плавог, вредео је више од килограма злата, а колике су светиње на Косову и Метохији њиме осликане?! И након свих прогона, страдања, отимања територије, језика, историје – на ред су дошли храмови. Стижу у Београд да нам говоре о перспективама чланства тзв. Косова у УНЕСКО.

И Ви се, Оливера, питате, ко ми је уопште допустио да најавим протест против Мирдите. Допустила ми је моја савест и свест, а навела морална обавеза и карактер са којим се рађамо и живимо, бирајући да ли ћемо се клањати магарцу, или слободи. Није јавност згрожена прекидањем изложбе, већ фотографијом заклане бебе. И није инцидент осуда Мирдите, већ њено одржавање.

Потпуно би прихватљиво било да је реч о представљању обичаја, културе и традиције албанске заједнице, чиме бисмо се ближе упознали и можда боље разумели, али овде је реч о политичком фестивалу који финансира министарство самопроглашене Владе у Приштини. Под плаштом Мирдите сваке године се пласирају садржаји у којима се Срби приказују као злочинци, силоватељи, убице и једини кривци за сукобе на КиМ. У тој релативизацији истине нема ни помена о злочинима ОВК, етничком чишћењу Срба и других неалбанаца, трговини органима, гажењу међународног права, узурпацији територије једне суверене државе.

Можете ли замислити да неонацистичке организације у Израелу организују промоцију својих „културних вредности“ и наметања своје историјске верзије, или да је Исламска држава отворила некакав фестивал у центру Дамаска. Наравно да не можете зато што нигде на свету не постоје медији и новинари који би тако нешто назвали уметничком слободом!

Категорије: АктуелноВести

%d bloggers like this: