google-site-verification=rdMHvOD7EqC_UhcFmmfbfsVh9zGr75D72iZUFlOiVu8

Деведесетих година, у време сукоба у бившој СФРЈ, западне земље су тражиле од Србије и СРЈ да у кризна подручја дођу различите „хуманитарне“ организације, које би слале извештаје о стању на терену. Упоредо с тим, у региону су боравиле и њихове војне трупе и у заједничком деловању с тим „цивилним сектором“, обавештајно и стратешки помагале наше непријатеље.

После 10 година таквог деловања, уз обилату финансијску помоћ од стране одређених амбасада, на власт у Србији долазе они, који су били спремни да испуне све оно што се од њих тражи. Неретко и више од тога.

У сада већ антологијском говору председника Савезне Републике Југославије, Слободана Милошевића (2. октобра 2000. године), најављено је шта ће се десити уколико тадашњи ДОС дође на власт.

За последњих 20 година, сведоци смо пљачкашких приватизација, стварања тзв. Косова, одвајања Црне Горе из заједничке државе на покраденом референдуму, тоталне промене образовног система, са акцентом на стварање свести код младих да су Срби криви за све и да је НАТО хуманитарна организација. Упоредо с тим, НВО сектор врши стални мониторинг свих институција, укључујући чак и МУП Србије и остале безбедносне структуре.

Србија је од 2000. године потиписала десетине споразума и договора са НАТО, па чак 2016. године усвојила и Закон о логистичкој сарадњи.
То је посебно битна тема, јер у овом моменту у Србији оперише више хиљада њихових агената, коју су, захаљујући свим тим „договорима“, заштићени као бели медведи и могу несметано субверзивно да делују на терену.

Када све то увежемо с њиховим медијима у Србији, поменутим НВО сектором и агентима у институцијама система, увидећемо да живимо у тихој, али дубокој окупацији.

Често чујемо ону чувену да, „од овога не може горе“. Управо из свих ових разлога морамо озбиљније него икада да схватимо проблем који више није на дугачком штапу и са којим ћемо се суочити у непосредној перспективи. Он није чак ни пред вратима, већ се увелико налази у нашој кући, у нашем дворишту.

Тај проблем се јавља као последица намере земаља посрнуле ЕУ, да у Србију населе велики број миграната који неће добити азил у њиховим земљама.

И деца у предшколском узрасту знају да није реч о „мигрантима“, већ о инвазији. Можемо уочити међу њима више од 90% војно способних мушкараца. Деце, жена и старијих лица готово и да нема.

Циљ тако крупних миграција, са једне стране, јесте расељавање територија богатих енергентима у циљу лакше и јефтиније експлоатације САД и њихових сателита, а са друге, преношење терористичких активности на тле Европе ради слабљења њиховог суверенитета.

Самим тим, део земаља погођених овим проблемом тражи решење, а оно је обично такво да онда они врше притисак на „слабијег“ од себе, или зависног од економских односа с њима, у овом случају, Србије. Долазимо до тога да Немачка, Аустрија и још неке државе, планирају да у Србију врате већи број тих војно способних „миграната“, који би се заједно са својим ћелијама, јер ту породица углавном нема, трајно настанили у Србији.

Посебан проблем представља сервилни однос наше власти, поготово према Немачкој, али и Аустрији, са којом је прошле године потписан и договор да ће сви они мигранти који не добију азил у Аустрији, а могу се довести у везу са Србијом (што подразумева да су до тамо стигли преко наше земље), извесно бити враћени овде.

Неретко на интернету и у алтернативним медијима можемо да видимо слике и снимке мањих градова у Европи, на којима староседеоци, са својих прозора, скривајући се, посматрају како кроз њихова места маршира војска, певајући Алаху.

У неким историјским градовима Европе више на улици готово да и не можете видети наследнике оних који су те градове основали.
Посебно морам да нагласим да имам изузетно много пријатеља у арапском свету, али то су људи који желе да остану у својим земљама и који нису пројекат америчке дубоке државе, „USAID“ и „CIA“, већ они који се против њиховог имеријализма данас боре на готово читавом Блиском истоку.

Корона ће проћи, а мигранти остају. Зато сматрам да је ово питање и тема од које нико не би смео да окреће главу, а Заветници ће у предстојећој кампањи и у свим медијским наступима са различитах аспеката објаснити шта је то што следи и који су начини да се од овог проблема и одбранимо!

Стефан Стаменковски,

Председник Српске странке Заветници

Категорије: Реч Заветника

%d bloggers like this: