Пише: Милица Ђурђевић Стаменковски, народни посланик и председница Српске странке Заветници
Много је нагађања и полемике поводом јучерашње трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду. Већина је у највећој мери подстакнута нашом потребом да одговоримо и себи и другима: шта се то десило у дечаку од несвршених 14 година да пуца у своје другове, у своје наставнике, у школског домара?!
И како је могуће да је то дуго и хладнокрвно припремао?! Састављао листе, правио план, вежбао гађање, а паралелно водио друштвени живот, ишао на рођендане, тренирао, дружио се…
И ко је крив?! Родитељи, школа, професори, психолози, просвета, Влада, медији, друштво…?! Да ли смо сви одговорни или само поједини?! Или је пак реч о лицу са психичком девијацијом коју нико није могао да предвиди?! Има ли удела у одгоју, размажености, обесности?! Или у погрешним узорима и јавној промоцији насиља?
Да ли је ово, између осталог, и последица накарадне реформе школства, развлашћивања наставника, рушења ауторитета професора?!
Шта учинити да се не понови?! У кога упрети прстом?! Чију оставку затражити?! Неких или свих?! Целог система?!
Гомила питања, али тешко је донети закључак. Чини ми се да је суштина у томе, да шта год били узроци и околности конкретног случаја, трагедија која се десила промениће много тога.
Први пут имамо ситуацију да родитељи широм Србије страхују за своју децу у школама. Питају се како ће их послати на наставу. Први пут имамо стрепњу да ово може прерасти у серијал хорора. Никада се толико није причало о вршњачком насиљу, а никада га више није било: на улици, у кући, у школи…Или насилници преписују једни од других, или је цела прича око тога једна обична парада лицемерја, јер насиља највише има у медијима.
Тамо се препоручују у оквиру забавног програма. Са ТВ екрана смеју нам се бивши робијаши. Ко год изађе из затвора заврши као ријалити звезда са великим хонораром.
Рецептори за лепо, морално и исправно, одавно су нам утрнули. И све је горе, само се подиже лествица. Док се граница између доброг и лошег потпуно не избрише.
Зло је одавно посејано. Стигли су горки плодови.
И сва питања која постављамо сувишна су пред једним: Хоћемо ли живети у тој вражијој башти, или ћемо очистити земљу од трња и корова?!
Имамо ли снаге за корените реформе целог система?! Можемо ли покренути духовну, моралну и културну обнову овог народа?!
Да ли је свако од нас спреман да својим примером посведочи да се ово друштво не клања златном телету?! Имамо ли снаге да заштитимо сопствену децу од мегаломаније, материјализма, конформизама, деструкције и девијације?! Од неконтролисане дигитализације и виртуализације. Од изопачених идеологија у којима им говоре о дечијим правима, али не и о обавезама.
Да ли смо спремни да докажемо да нам најнижи пориви нису пречи од највиших вредности?!
Јуче је био празник Светог Владике Николаја Велимировића. Учио нас је да нема образовања без образа. Политике без поштења. Војске без родољубља. Државе без благослова. У мом скромном разумевању несреће која нас је задесила могу слободне душе да кажем да те заповести препознајем као усмерење за оно што треба да чинимо.
То је путоказ, а остало је на нама. Па да почнемо колико одмах.